НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
МРАЧНЕ СИЛЕ – О ЂАВОИМАНИМ ЉУДИМА
 
Ђавоимани и поседнути реагују на било коју светињу
 
А како човек, старче, може да види да ли је неко душевно болестан или поседнут?
 
– То може да види и обичан побожни лекар. Они који пате од демона, када се приближе некој светињи, доживљавају шок. Тако се сасвим јасно види да у себи имају демона. Само мало свете водице, ако им даш, или ако их осениш крсним знаком држећи у руци часне мошти, реагују бурно, јер су у њима нагомилани демони. Међутим, ако су душевно оболели, не реагују уопште. Ако још имаш и крст око врата, па им се приближиш, постају немирни, крену да дрхте. Једном, на бдењу на Светој Гори, кажу ми свети оци да имају помисао да је један од присутних људи из света поседнут демоном. Сео сам у суседну стасиду и прислонио на њега свој крст који у себи има комадић Часнога Крста. Он поскочи. Устаде и оде на друго место. Када су се људи мало разишли, нађем начина да му поново приђем. Понови се исто. Тако сам схватио да заиста у себи има демона.
Када ми у колибу донесу дечицу и кажу да су поседнута, често узмем делић часних моштију светог Арсенија и сакријем га у шаци како бих се уверио да ли су поседнута. И да видите, иако обе руке стегнем у шаку, како детенце, ако је поседнуто, уплашено посматра ону руку у којој кријем часне мошти. А ако није, него је, на пример, болесно, нема никакву реакцију. Понекад им, на пример, дам да пију воду у коју сам претходно потопио делић часних моштију светог Арсенија. Ако имају демона, неће да пију ту воду. Једном ђавоиманом детету једном сам дао прво да једе слаткише, да би ожеднело и после сам му донео ту воду. „Ево фине водице за малог Јаниса.“ Рекао сам му. Чим је попио гутљај, почео је да виче: „Та вода ме пече. Шта има у њој?“ „Нема ништа“, одговорим. „Шта ми радиш? Пече ме!“ Викао је. „Не пече тебе. Неког другог пече“, кажем. Осеним га крсним знаком изнад главе, а руке и ноге крену да му се тресу… Упао је у кризу. Демон га је свега изломио.
Сећате ли се оног студента који је давно долазио овамо? Говорио ми је: „Имам у себи демона и много ме мучи. Трпим муке од демона, јер ме приморава да говорим и саблазни. Упао сам у очајање. Осећам како ме притиска унутра, стеже ме некад ту, некад ту..,“, и јадник би ми показивао стомак, груди, ребра и руке. Како је био веома осетљив, да га не бих повредио и да бих га утешио, рекох му: „Види, немаш ти демона у себи, него те демон споља напада.“ Када смо ушли у цркву, рекао сам сестрама које су биле тамо да се помоле за то несрећно Божије створење, а ја сам узео из олтара комадић часних моштију светог Арсенија, пришао му и поново сам га упитао: „На ком месту те притиска и мучи демон? Где мислиш да се налази?“ Он ми показа своја ребра. Где? Овде?“ Опет га упитам и прислоним шаку са часним моштима скривеним у њој. Истог тренутка је заурлао: „Опекао си ме! Опекао си ме! Нећу да и….изађем! Нећу да изађем!“ Викао је псовао, говорио срамне речи. Онда сам почео у себи да говорим: „Господе Исусе Христе, отерај нечистог духа из Својега створења“ и да га осењујем часним моштима. То је трајало око двадесет минута. Онда га је демон бацио на земљу. Ваљао се по прашини. Одело му је побелело од прашине. Подигосмо га. Дрхтао је целим телом и имао грчеве у мишићима, Хватао се рукама за иконостас да не би поново пао. Низ руке му је текао ледени зној. После неког времена демон оде и он се умири. Потпуно се опоравио и још увек је добро.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *