НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ – ГРЕХ МУЧИ ЧОВЕКА
 
Избављење из таме сагрешења
 
Да ли је много озбиљан грех ако неко оскврни свету Тајну Крштења?
 
– Зависи од тога колико је оскврни. Неко направи једну мрљу, неко две…
 
А јесу ли велики они греси који остављају мрље на светој Тајни Крштења?
 
– Ех, смртни греси, разуме се, скврне свету Тајну Крштења и онда се благодат Божија удаљава од човека. Али она га, наравно, не напушта, као што га не напушта ни Анђео Чувар. Сећате ли се шта је рекао ђаво идолопоклоничком свештенику о монаху који је хтео да се ожени његовом ћерком? „Немој да журиш: он је напустио Бога, али Бог њега још није напустио.“[1]
 
Старче, може ли неко да живи у тами сагрешења, а да то не осећа?
 
Не, сви имају свест о томе, али су равнодушни. Да би неко изашао на светлост Христову, треба да жели да изађе из таме сагрешења. Узмимо за пример некога ко је грешком затворен у некаквом мрачном подруму. Чим угледа један једини зрачак кроз неку пукотину, гледа како да изађе на светлост. Отвориће полако пукотину да би нашао врата и тако изашао из подрума. Исто тако, од тренутка када човек осети добро као потребу и увуче се у њега позитивна узнемиреност, напрегнуће се да изађе из таме сагрешења. Ако каже: „То што чиним је погрешно, нисам на добром путу“, он се смирава, спушта се на њега благодат Божија и он тада креће даље добрим путем. Али, ако се у њега не увуче позитивна узнемиреност, тешко да му ре може помоћи.
Неко се, на пример, налази у затвореном простору и лоше се осећа. Кажеш му: „Устани, отвори врата и изађи напоље да добијеш мало кисеоника, да се повратиш“, а он почне: „Не могу да изађем напоље. А зашто сам затворен унутра и не могу да дођем до даха? И зашто немам кисеоника? Зашто мене Бог држи овде, а друге напољу?“ Може ли се таквом помоћи? Знате ли колико је оних који се муче зато што не чују никога ко може духовно да им помогне?
Човек својом грешношћу земаљски рај претвара у земаљски пакао. Ако се његова душа упрља смртним гресима, он живи у демонском стању: отима се, мучи се, нема мира. Насупрот томе ум онога ко је близу Бога, бави се мислима о Богу, има увек добре помисли, испуњен је миром и живи у рају на земљи. Тај човек поседује нешто што га разликује од оног човека који је удаљен од Бога, а то морају да осете и други људи. Ево, то је благодат Божија која одаје човека чак и ако се крије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: Доброчинитељ (Eoep^stivoc,), књига Прва (тоцод A’) стр. 54 и даље.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *