НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ПОЈЕДНОСТАВИТЕ СВОЈ ЖИВОТ, ДА ИШЧЕЗНЕ ТЕСКОБА
 
Скромност у многоме помаже у монашком животу
 
– Јеси ли видела како вам је гостинска соба постала лепша са оним сивим прекривачима? А и није стајало великог трошка.
 
Старче, како ће један монах знати да ли нешто приличи или не за манастир?
 
– Треба да пође од овога; да размисли: „Шта сам и које обавезе имам у животу који живим?“ Војсци приличи маслинасто-зелена боја. Манастиру црна. Ако би у војсци носили црно, а у манастиру маслинасто-зелено, то стварно не би ишло. Или, замисли да се ви сада обучете у беле мантиле као болничке сестре – уосталом, зар нисте и ви сестре? – а оне тамо да се обуку у црно, да преносе безнађе болесницима, па да они кажу: „Изгледа да је готово са нама, само нам то не говоре гласно“!… Не иде, па не иде, шта да радимо! Дакле, нешто може да буде лепо, али није за монаштво. И сомот је леп, али ако ја обучем мантију од сомота, никако ми неће бити на част, већ ће ме исмевати. Ви да не употребљавате црвену и шарене боје. Не пристоји вам!
 
Значи, старче, да све буде безбојно, безукусно…
 
– Е, тада ће доћи укус. Али, то треба разумети. Ову радост у једноставности људи још нису разумели. Ево, ја у својој испосници наквасим мало метлу и скидам паучину сa угарене таванице – и то радим један пут у години дана – а метла, тако како је мало наквашена, прави неке дивне облике, таласе црнобеле по плафону! Буде ли то неко видео, помислише да сам то намерно исцртао. Ни не знате колико ми је то лепо.
Познајем монахе који нису осетили духовни, већ светски дух. Нису осетили лет душе од простосрдачне радости. У духовном животу много помаже скромност и простодушност. Монах треба да има оно што му је потребно и оно што му приличи. Нека се ограничи на оне ствари које му мало олакшавају рад. Нека не запада у светски дух. На пример ћебе из војске служи својој сврси. Није сад потребно да нам то ћебе буде извезено, или у боји. Тако долази простодушност и духовна виспреност.
Ако стално доносиш монаху понешто; уништио си га. Јер човека одмара када је слободан од ствари. И сам монах, ако скупља разноразне ствари, сам себе уништава. Мени када тако шаљу ствари, осећам тежину и желим да се ослободим. Или, ако у својој келији имам нешто сувишно, осећам се као да носим какву тесну поткошуљу. И ако немам коме да дам, боље ми је да бацим. Међутим, чим дам другоме, осећам растерећење, слободу. Једном ми је дошао један познаник и рекао ми: „Старче, тај и тај ми је дао ове ствари да вам их донесем и затражио је да се помолите за њега, не би ли му нестала напетост“. „Шта?! Њему да нестане а на мене да пређе? Узми ово све назад и бежи одавде. Ја сам сада стар; не могу да идем унаоколо и да делим[1] ствари“.
Сва та помагала која људи имају, уместо да помажу монаху, поробљавају га. Монах треба да настоји да смањи своје потребе и да поједностављује свој живот. Другачије не може да постане слободан. Једно је чистоћа, а друго је луксуз. Ако монах жели да смањи своје прохтеве, томе веома помаже обављање више послова са једним те истим предметом. На Синају сам имао једну конзерву величине кутије, и у њој сам и чај кувао и каше правио. Шта мислите, како човек треба да живи?
У раније време, у пустињи су се јеле само урме. Нити се ватра палила, нити је дрво било потребно. Ја сам био узео једну металну кантицу од млека, исекао поклопац и још мало од горњег обода, и од тог сувишка направио нешто налик дршки. И много је лакше правити кафу или чај у томе. На малом горионику за тили час буде готово и једно и друго! Док џезве – њима треба брдо плина док се не загреју! А овако, ставиш малчице алкохола на мало вате и док лупиш дланом о длан, кафа је готова. А за осветљење немам чак ни лампу. Ноћ проведем само са свећом.
Уопште говорећи, све што је једноставно помаже веома. Имајте једноставне а постојане ствари. Оно што је скромно и једноставно, то и људи у свету цене, а и монасима помаже. Подсећа на сиромаштво, на бол, на монашки живот. Када је цар Георгије био посетио Велику Лавру, оци беху нашли неки сребрни послужавник, и на њему му принесоше послужење. А цар, чим спази онај послужавник, рече им: „Ја сам нешто друго очекивао од вас; очекивао сам дрвени послужавник. Ови су ми дозлогрдили“.
Ви нисте разумели ову сладост простоте. Једноставност одмара. Погледај како се може направити леп чивилук од једног калема. Веома практично! А ви разбијате главу. Закуцали сте овде један мали ексер за качење расе. А зид вам је окречен. И ко год да окачи овде своју расу, после мора да таре и да трља! Кад не размишљате да је боље закуцати неколико подужих ексера, да вам боље послужи. Види само колики вам је зид, а ниједног ексера нигде! Или, употребљавате дрвене вешалице; Оне се прашњаве, дрво тражи да се гланца итд. Уместо да упрошћавате ствари, и да не губите време, на крају га траћите. Хоћете да вам све буде савршено, зато се и мучите. Тражите савршено у духовним стварима. Немојте трошити сву своју снагу на спољашњу лепоту и углађеност, већ на углађеност душе. Даноноћно да изгарате на усавршавању душе. Ако све своје умеће корисно употребите на неговање душе, радоваћете се у својој малој духовној палати.
 
Старче, неки кажу да су се по манастирима увек налазиле најскупоценије ствари и да су они одржали цивилизацију у свету…
 
– Вероватно мисле на драгоцености. А знате ли одакле сви те драгоцености? Оне су се сабрале након пада Цариграда. Првобитно су се сви ти предмети налазили по палатама. Али, после, како би се сачували, људи су их доносили у манастире. Краљица Мара[2] на пример, мало-помало доносила их је од султана. Или су људи пред смрт остављали манастирима оно што су имали, како се не би изгубило. Дакле, нису манастири настојали на томе да узимају, већ они који су у свом поседу имали понешто, осећали су да су безбеднији у манастирима и доносили их. Светогорским манастирима опет, људи су остављали своје иметке, како би народ имао хлеба да једе, јер у оно време није било домова за збрињавање старих људи и сирочади, нити душевних болница и хуманитарних установа. Давали су и земљу, како би манастири могли помагати оне мирјане који су били у.нужди. Тада се, наиме, гледало на далеко; материјално се помагао у она тешка времена напаћени народ, како би му се потом могло помоћи и духовно. Када би сиромаси долазили.у манастире, монаси би им давали понеки благослов, и ови би женили и удавали своју децу. Дакле, њихов циљ био је да помогну намученом народу, и из тог разлога су се градили и велики објекти. Знаш ли само колико су манастири у време окупације помагали народ? Јако много. И многи су верници из народа носили епитет „Каракалов“, зато што се за кућу која је била гостољубива и отворена за свакога госта говорило да је као манастир Каракал[3]. Зато су се и празници и славе славиле по манастирима, на дан неког светитеља, да би сиромашан свет могао да окуси мало рибе. Да се мало провеселе и да се духовно окрепе. А данас, зашто би данас бивали панађури? Који то свет данас треба да окуси рибе, кад нико ни за шта није ускраћен?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац је ствари, које би му доносили; делио другим монасима, којима су биле потребне.
  2. Краљица Мара (1418-1487) била је кћер српског владара Ђурађа Бранковића (1375-1456), који је био други ктитор светогорског манастира Светога Павла. Мара је била удата за султана Мурата, оца Мухамеда Освајача, и подарила је Манастиру Светога Павла дарохранитељницу, многе мошти и свете предмете, У манастиру Светога Павла и данас се чува оригинал њеног тестамента, у којем она завештава овом манастиру све своје покретности ко-је је имала.
  3. Један од двадесет манастира Свете Горе.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *