НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ЗАВИСНОСТ ОД НЕБА – ВЕРА И УЗДАЊЕ У БОГА
 
Усрдно верујмо у Бога
 
Старче, много ме брине што ми се јављају помисли непостојаности у вери.
 
– То што се бринеш и не прихваташ такве помисли значи да су те помисли од ђавола. Христос понекад допушта да имамо помисли сумње и непостојаности у вери, како би видео нашу одлучност и усрдност. Међутим, наш Бог није мит као Зевс, Аполон и други. Наша религија је истинска и жива. Имамо „облак свједока“, како говори Апостол Павле (види: Јев. 12,1), који су познали Христа, доживели га изблиза и жртвовали се за: Њега. И у наше време постоје људи посвећени Богу који живе у условима небеским и опште са анђелима, са светитељима, па чак и са Христом и Богородицом. И рећи ћу ти нешто и о себи, само да бих ти помогао. Видиш, постајем и ја… давалац крви: обелодањујем извесне чињенице да бих помогао. Тамо где видим ризницу знања и пољуљану веру, желим ту веру да учврстим и зато понекад испричам неке догађаје.
Када сам био мали, у Коници, прочитао сам многобројна житија Светих и давао и другој деци да их прочитају, или сам их окупљао око себе да читамо заједно. Дивио сам се великом подвигу и посту којем су се подвргавали Светитељи и покушавао и сам да чиним што и они. Од поста ми је врат постао танак као петељка од трешње. Деца су ме исмевала. „Пашће ти глава!“ викала су за мном. Шта сам све подносио! Но, то је друга тема. Са друге стране, мој старији брат, будући да сам постајао све озбиљније болестан од поста, бојећи се да нећу стићи да завршим школу, куповао ми је да читам верске часописе. После сам их крио у шуми, у капели Свете Варваре и кришом одлазио онамо да их читам. Једнога дана, један наш сусед, по имену Коста, рече моме брату: „Ја ћу га натерати да се опамети, да побаца све те књиге које чита и да се окане свих тих постова и молитви.“
И тако ме пронађе – било ми је тада петнаест година – и почне да ми објашњава Дарвинову теорију. Говорио ми је и објашњавао, све док ми се није све замутило у глави. Тако збуњен и слуђен, одем одмах у шуму, до капеле Свете Варваре. Ушао сам у капелу и почео да молим Христа: „Христе, ако постојиш молим Те да ми даш неки знак“, понављао сам ко зна колико дуго и преклањао колена. Било је лето. Зној је текао са мене, био сам потпуно мокар, посустао сам од умора, али нисам ништа ни видео ни чуо. Ни Бог да ми мало удовољи, макар најмањим знаком, макар неком сенком, ма, кажем вам, био сам потпуно сломљен.
Да је неко разуман потледао са стране, рекао би: „Штета, Боже мој, толике муке! Од једанаесте године успињао се по стенама, толико се подвизавао и сада пролази кризу. Помутио га други неким бесмисленим теоријама. У кући има проблема са старијим братом. Побегао је у шуму да од Тебе иште помоћ…“ Међутим, ништа, ама баш ништа, све је било узалуд! Исцрпљен, сео сам мало на земљу. Помислио сам тада: „Добро, када сам питао Косту шта он мисли о Христу, ево, шта ми је рекао: „Био је најбољи, најправеднији човек и пошто је проповедао праведност, угрозио је интересе Фарисеја, па су Га разапели из зависти“. А онда сам наглас рекао: „Ако је Христос био тако добар човек, толико правичан, и никада се није појавио нико сличан Њему, а други су Га из зависти и злобе усмртили, онда је достојно да за Њега учиним још и више него што сам учинио, па чак и да умрем.“
Чим сам то на тај начин самоме себи изложио, Христос се приказао окупан светлошћу – читава унутрашњост капеле је бљештала невероватно јаком светлошћу – и рече ми: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће.“ (Јн. 11, 25-26). Те сам речи могао да прочитам и у отвореном Јеванђељу које је држао у једној руци. Цела моја унутрашњост се озарила, променила толико да сам узбуђено непрестано понављао: „Дођи сада овамо, Коста да разговарамо, па да видимо да ли Бог постоји, или не постоји“. Видиш, Христос је чекао да ја сам нађем сопствено штедро решење за своју збуњеност, па се тек онда појавио. Ако од детета тражи штедрост у суочавању са сумњама, тим пре то захтева од одраслог човека.
 
Неки људи, старче, поричу постојање читавог Устројства Божијег.
 
– Ма, како може да се сматра бајком све што се догодило са Христом? Толико читамо у Старом Завету у Књигама пророка, који су живели седам стотина година пре Христа, а они говоре са толико појединости о Христу. Зар им то није довољно? Стари Завет говори чак и тачно за колико новца ће издати Христа (види: Зах. 11,1-13). Потом каже да тај новац Јевреји неће уложити у касу Храма, зато што ће бити цена за крв, већ да ће купити једно поље да у њему сахрањују странце (упореди: Јер. 18, 2 и 39,9; Мт.,27, 79). Испунило се и пророштво пророка Захарије и других. Све је толико јасно! Такве појединости! Каже чак и шта ће бити са хаљинама Његовим (види Псал. 22,18).
И све то је изречено толико година пре Рођења Христовог. Па како, онда, могу да имам помисао сумње? Погледајмо, затим, Апостола Павла! Он је био прогонитељ! Пошао је у Дамаск са другом намером. Појављује му се Христос и каже му: „Савле; Савле, зашто ме гониш?“ А он упита: „Ко си ти Господе?“ „Ја сам Исус којега ти гониш.“
И после тога Христос обавештава о томе Ананију! И затим, колико се злопатио и борио Апостол Павле да пројави Име Христово свим народима!
Па потом, колико је било Мученика да сведоче! Једанаест милиона мученика! Зар су сви они били луди? Како неко може све то да заборави? Кад би макар мало читао Јеванђеље, да ли би могао да не верује? И када би било још више појединости, то би много помогло да поверују сви људи. Али, Бог намерно није допустио, како би се људи напрезали, да би могао да види ко Га воли, ко се жртвује за Њега не очекујући чуда. Мислим да усрдног (штедрог) човека не додирује и не утиче на њега, што год хулно да чује.
Човек треба усрдно да поверује у Бога, а не да му је потребно чудо како би почео да верује. Када видим одрасле људе како од мене траже да виде неко чудо да би постали верници, знаш ли како ми је? Да су млади, имали би некакво оправдање због своје младости. Али ови, нису учинили ништа за Христа и кажу: „Дај да видимо нешто, па да поверујемо“, то је тако ниско и ружно. Да ли би им, можда, помогло када би и видели чудо? Рекли би да је то нека обмана и тако даље.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *