ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ
 
НЕБОПЛОВНИ СТАНОВНИЦИ ИСПОСНИЦА
Разговор са јеромонахом Пајсијем „Математичарем“
 
Манојло Мелинос: Подвижник, био он у голетној атоској пустињи, био овде на бујној падини јужно од Кареје, ослушкује мистичне шапате атоске природе. И ми, пружајући свој поглед унаоколо, доживљавамо ову природу као „чаролију“ Великог Петка! Свакако да овде, где се духовни сигнали одашиљу паљењем огња, високо дрвеће личи на непрестане молитве! Овде се у свему и кроз све протеже дубоки мук и уједно посвуда све се ори! Како то сликовито описује Рилке: „Није то ништа друго до мук, а мучаљив је Бог“! Но, да би се спознао мук Његовог присуства у себи, треба Га прво имати. Само ако Он живи у твојој души, можеш Га гледати и у бићима око себе.
Путељци… небројени путељци свијени засенцима повезују скромне испоснице и њихове небопловне становнике са најудаљенијим скровиштима Горе и њеним шумским пропланцима. Гурају се они кроз густе шуме дебелог хлада и као гмизавци пресецају море мрчика и другог разнородног растиња, које често препречи пут запахнувши намерника мирисом и свежином напупелог биља! Дакле, те и такве стазице посетилац прати, не би ли стигао у сусрет подвижницима – уистину небеским људима тајне, који као покретачку полугу, тачније одскочну даску, у себи носе подвиг, не би ли, узнапредовавши достигли и развили веће степене очишћења, светлозарности и јединства, степене који се даље рачвају на небројене лествице усхода. На крају овога пута налази се јединство са Богом. Име овим степеницама језиком Отаца трезвеноумља је очишћена молитва, топлота срца, свето дејство, срдачне сузе, мир мисли, очишћење ума, созерцање светих тајни, струна светлозарности, обасјаност срца и савршенство: „Будите савршени, као што је Отац ваш небески савршен“.
Свака испосница, овде на Светој Гори, уједно.је и горући жртвеник! Једноставне кућице од камена, стене, раекошна вегетација све то постаје једно тело чија неућутна уста узносе химну, чије се срце моли и где свецело благословено постојање жали због свога сродства са развратним сином из Јеванђеља (наравно до момента пре његовог повратка Оцу, на који је одлучујући утицај имала реч „васкрснувши ходићу“)! Потпуно је немогуће живети по строгим правилима пустиње, ако се у потпуности не живи од Неба… Овде свака твар појединце и све скупа у пустињској арени, прича и приповеда дубоко смушеној души… Усне што бриде утољавају жеђ… Дух радосне жалости, Христове радосне туге, опхрвава све.
Како су само часне, у очима Твојим, Господе, колибе атоских исихаста, какве год да су, како год да су, колике год да су, које год да су, где год да су… Како ли се само Дух Твој овде умилостивљује! Зар се није из сироте колибе (пећине, штале) родило Царство Небеско?!
Драги моји читаоци, изражавам најдубљу захвалност Богу, Који ме је удостојио да разговарам са благопоштованим јеромонахом оцем Пајсијем (математичарем, како га сви знају), послушником блаженопочившег светог старца Пајсија, чије име достојно носи. Сусрео сам се са њим у његовој испосници, близу испоснице старца Гаврила, са којим разговор такође излажемо на даљим страницама ове књиге. Знао сам да отац Пајсије не даје „интервјуе“, ограничавајући се на своју пријатељицу ћутњу и пријатељицу тиховање. Због тога сматрам великим благословом то што је пристао и прихватио да ми сабпшти нека своја искуства и сећања на сусрете са својим светим старцем, али и са другим савременим учитељима атоске пустиње. Разговор у целини изложен је у књизи ПОДВИЖНИЦИ НА СВЕТОЈ ГОРИ, трећој по реду из серије „Искуство Отаца“.
Човек са чијег се лица очитава мир, отац Пајсије, наслађује се тиховањем у Богу и њиме провејавају увек завидни благослови. Друкчије се не да објаснити пријатност и мир његовог лица и благост читаве његове појаве.
Човек дубоке љубави, којој га је у пракси научио свети старац Пајсије, који „желеше да се сви људи спасу и дођу у познање истине“. Kako његов старац, тако и послушник му веома је гостољубив према сваком посетиоцу који дође ту да одложи свој бол, сузе, невоље, своје мисли, планове и визије.
Кућица је скромна, са две-три дрвене клупице у незавршеној гостинској собици, тек да би посетилац негде посео своје уморно тело и одморио се, али како би дух и мисао остали усправни и чили.
Оче Пајсије, благословите.
 
Јеромонах Пајсије: Господ да благослови, заступништвом Госпође Богородице и свих светих.
 
– М. М.: Оче, осећам велико узбуђење, сада када се налазим пред вама. Наиме, предосећам да сте имали тесан, веома тесан однос са преподобним Пајсијем, вашим духовником. Молим вас, пренесите нам неке црте из тог вашег односа.
 
Јеромонах Пајсије: Године теку брзо, драги г. Мелинос и прави калуђери одлазе један за другим… Благодаћу преиспуњене старце Христос узима у Своје Царство како би их одморио од физичких трудова, и тако ми остајемо сирочад без оца… Данас се не могу лако видети декице на Светој Гори, који би предавали… унуцима своја искуства из рвања са невидљивим непријатељима и своје победе…
 
– М. М.: Оче Пајсије, опишите нам молим вас географски и духовни пут свога духовника старца Пајсија, јер ви га тако добро познајете.
 
Јеромонах Пајсије: Још као мало дете, имао је жељу да живи пустињским животом. Он би излазио из месташца Коница и подвизавао се по дрвећу! Читав дан проводио би у топлој молитви, појевши на дан само једну перецу! Родитељи су га стално тражили!
Када је дошао на Свету Гору, по послушању је отишао у манастир Есфигмен, зато што су му рекли да не почне одмах са отшелништвом, него да иде у манастир. Но, увек је жудео за тишином и мислио се да оде у атоску пустињу. Неки старац тада га је био саветовао да још не иде сам у пустињу, него да оде у идиоритмијски манастир, како би се кроз искушења још више смирио. Отишао је тако у Филотејски манастир 1956, и тамо остао две године у савршеној послушности. Тадашњи игуман манастира затражио је од њега да оде на извесно време у Коницу, зато што су тада тамо ширили своју проповед протестанти. Било је у Коници тада осамдесет протестантских породица! Отац Пајсије се молио за њих, стално тражећи од Бога помоћ и подршку, и тако их све преобрати, повративши их у мило Православље! Старца Пајсија народ је много волео и поштовао. Још као цивила звали су га „калуђер“. Његова реч имала је снагу. Нажалост пак, његова богоугодна дела изазвала су завист код неких. Ко је паметан разумеће… Тада је живео изван Конице, у манастиру Стоми, који слави Рождество Богородице. Вреди да вам кажем, да је старац, док је био војник, био обећао Богородици да ће у том манастиру остати четири године, ако га буде чувала и не погине у рату.
Дакле, тако сy се ствари биле одиграле и он је остао у манастиру четири године, тачно како је био обећао! Тада га је био срео садашњи архиепископ Синајски Дамјан, и замолио да пође на Синај. У то време ситуација у Коници заиста је била веома тешка, и старац ми је био рекао да се молио Богу да се нађе решење. Е, после тога је архиепископ Синајски био дошао на неколико месеци и рекао му „ако хоћеш, дођи на Синај“! Већ следећег дана отишао је на богоходни Синај где је остао две године, нешто мало изван манастира, где се подвизавао тешким подвизима, пролазећи кроз многа искушења у али имајући многа виђења Богородице. Старац је живео у пећини светих мученика Талактија и Епистимије. Данас је та пећина много боље уређена. Рекли бисмо, сада је више „усељива“. У његово време била је „подвижничкија“.
Тамо је живео старац Пајсије. Када је први пут стигао тамо, себи је обећао да неђе сићи у манастир у следећих петнаест дана, када би сишао за Литургију и причешће. Тих петнаест дана, причао ми је, претрпео је огромна искушења која су га мамила да сиђе раније. Говорио ми је: „Осећао сам се као да сам висио на крсту! Толико је било тешко… Након петнаест дана, када сам у недељу сишао у манастир, био на Литургији и причестио се, Крв и Тело Хриетово имало је укус… слатког меса! Затим, изашавши из цркве, осетио сам толико велику снагу, осећао сам се толико јаким, да сам говорио: Хајде сада, нечастиви, ако хоћеш да ратујемо!..“. Ето, колику је старац осетио благодат Божију… Нечастиви се са њим рвао у неколико наврата, али о. Пајсије је имао силу, био је искусан…
 
– М.М.: Оче, он очито није био примио свештенички чин из изворног смирења…
 
Јеромонах Пајсије: Тако мислим и ја. То један разлог, а други је то што се уистину приљубио тиховању, потпуној преданости Господу и неометаној молитви. Он је мислио да би као свештеник имао много обавеза. Наиме, његове су речи: Као монах, и да не отворим врата, не би се ништа десило, док бих као свештеник морао у сваком моменту да их држим отворена… Да, то су два разлога, с обзиром на то да је веома волео тиховање и смирење!
 
– М. М.: Оче, након Синаја, где је остао две године, куда се запутио?
 
Јеромонах Пајсије: Дошао је на Свету Гору и настанио се у скиту Ивиронском. Настанио се у испосници Светих Арханђела. Пре два дана.сам баш ишао да је посетим, да се изнова присетим тих крајева… Нажалост, доста је порушена. Е сад, отац Пајсије, с обзиром на то да се није добро осећао у целој… испосници, саградио је једну мању, тек да стане у њу! Тамо је много лепо. То је једна барака, и, иако ју је направио 1964-65, држи се као нова!
 
– М. М.: Он је ову бараку сам направио?
 
Јеромонах Пајсије: Сам. Био је вешт, веома спретан мајстор.
 
– М.М.: Од камена, оче, или од дрвета?
 
Јеромонах Пајсије: Не. Изнутра је била од тврдог картона, а споља од коре кестеновог дрвета и нешто мало дебла. Тамо је и спавао, на земљи.
На оној испосници Светих Арханђела написао би: „Нисам ту“, док би време проводио у овом кућерку, наслађујући се божанском благовечношћу!..
Тамо сам га упознао и ја и о. Василије – игуман Ивирона и о. Григорије Хаџиемануил са којим живим овде, мало ниже, у испосници Светога Јована Богослова и осталу братију. Тамо смо га упознали, у Ивиронском скиту.
После га је братија манастира Ставрониките молила да дође код њих. А да, у међувремену неко време провео је у Катунакији, у пустињи, пошто су почели у Ивиронски скит да долазе многи који су желели да га виде. Да… долазимо, тачније.
 
– М. М.: Како ви то објашњавате? Шта су то „гледали“, шта сте „видели“ тада код о. Пајсија па сте почели да се скупљате око њеш!
 
Јеромонах Пајсије: Благодат Божију. Е сад, па то.се види на човеку… чим смо га угледали, „нешто“ нас је привукло к њему!
 
– М. М.: Када сте ви по први пут остварили контакт са њим!
 
– Јеромонах Пајсије: Било је то године 1970. Види како се десило: тада сам био студент факултета и чуо сам од неких који су га познавали како се изражавају веома лепо и добро о њему. Осетио сам нешто у себи и закључио да треба и ја да идем да га упознам. Тако сам дошао на Свету Гору 1970. Тада је већ био при испосници Часнога Крста, зато што је из Ивиронског скита био отишао на мало у Катунаки, у испосницу Светог Ипатија, високо, од прилике на пола пута између Катунакија и Керасије.
Тамо се задржао безмало годину дана. Након тога о. Василије га је замолио да иде у манастир Ставроникиту да му помогне, зато што је манастир у то време оскудевао у монаштву и Света Обитељ се сложила да им нађе помоћ. Тако је о. Пајсије сишао из Катунакије и дошао у манастир Ставроникиту. Након неколико месеци боравка у овом манастиру који је заиста помогао, о. Пајсије је отишао у испосницу Часнога Крста, с обзиром на то да се тада био упокојио чувени отац Тихон…
Тамо сам га упознао и ја, након отприлике годину дана. Односно, стигао је у испосницу Часнога Крста 1969, а ја сам дошао 1970.
 
– М. М.: Оче Пајсије, када сте примили монашки постриг? Реците нам.
 
Јеромонах Пајсије: Године 1975. дошао сам и.постао монах.
 
– М. М.: Оче, када сте први пут видели оца Пајсија, како вам се учинио? Питам вас, зато што многи људи верују уобразиљи, а стварност је другачија. Да ли они претерују или можда умањују…
 
Јеромонах Пајсије: Исто се десило и код мене. Слика коју сам имао о њему била је другачија.
 
– М. М.: То јест, оче?
 
Јеромонах Пајсије: Ех, када о неком човеку чујеш толике многе ствари, замишљаш га… високог, дуге браде итд. Ја сам тад видео. једног простог човека, мршавог као мало дете! Заиста, прилика која је тада стајала по први пут пред мојим очима личила је на какво детенце! Наравно да сам се зачудио у том тренутку и спонтано сам га упитао: – Ви сте о. Пајсије?!
– Он ми осмехујући се, уместо одговора, узврати: – Е, седи овде.
Простодушност коју је поседовао, била је као она у малог детета, како каже Господ… Гледао си благодат Божију на његовом лицу док су његове речи непосредно налазиле пут до твога срца…
 
– М.М.: Оче, пошто се не бих дотицао питања богозрења, зато што неки ове дарове на жалост посматрају изоловано, и испитују старце таквих домета само преко тих њихових дарова, молим вас да нам кажете, као духовно чедо старца, како сте се осећали у његовој близини? Другим речима, шта би издвојили код њега…
 
Јеромонах Пајсије: На њему смо гледали много дарова. Они пак дарови који су се дали видети на први поглед били су простота, љубав и смирење. То су биле његове најуочљивије црте. И ја сам од самога почетка био увидео како ме прихвата са много љубави и наравно да је то било оно што ме је к њему привукло. Он је био један обичан човек, један човек Божији!
 
– М. М.: Ваше име – да ли сте la замолили да вам да cвoje име?
 
Јеромонах Пајсије: Не. Наиме, ја сам се чак био изненадио када сам чуо како ми на монашком постригу дају име Пајсије. Постриг сам примио у манастиру Ставроникити. Отац Василије ме је постригао.
 
– М.М.: Ви сте били послушник о. Пајсија…
 
Јеромонах Пајсије: Био сам у Ставроникити као и други оци.
 
– М. М.: Прво сте у том манастиру били?
 
Јеромонах Пајсије: Да, зато што је о. Пајсије живео изван манастира. Нисмо тада били познавали никога другог у Ставроникитском манастиру, нисам ни ја лично, али ни многи други оци. Отац Пајсије је желео да се подвизава сам, изван манастира, а ми, да би му били што ближе, били смо у Ставроникити, а он нам је већ од тада био духовник. Чак и духовник Ставрониките имао је њега за духовника…
 
– М. М.: Како сте се осећали на свом постригу када сте зачули његово име?
 
Јеромонах Пајсије: Не знам како се све то одиграло. Био сам у чуду. Нисам очекивао тако нешто. Љубав о. Пајсија била је толико велика да се не да описати. Ни мајка ме није волела толико! Исто то су осећали и други оци. Исти осећај су имала сва његова духовна чеда.
 
– М. М.: Узор светости… Да. А оно што сте „видели „, оче, у наставку?
 
Јеромонах Пајсије: Е, у наставку смо видели и друге његове дарове… Свим даровима пак заједнички садржалац била је љубав! Састрадавао је са људима на сваку њихову невољу гледао је као на своју!
Да вам испричам један случај: Док сам био професор у Атонијади, богословској школи на Светој Гори, примио сам телефонски позив од једне непознате госпође из Пиреја. Тада сам тек био постао монах. Имала је несрећница веома озбиљан проблем. Била је мајка двоје деце а имала је фобије и тежње за самоубиством.
 
– М. М.: Уобичајене појаве…
 
– Јеромонах Пајсије: Да, на жалост, уобичајене појаве… Извесни свештеник рекао јој је да ме позове телефоном, како бих за њу посредовао код старца. Тај свештеник јој је рекао да затражи од мене да посетим старца, а потом ће ме она назвати да јој кажем шта јој старац поручује. Такав савет је добила и тако је до мене стигла телефонским путем. „Оче“ рекла ми је, „имам то и то.., „. Из њеног гласа разумео сам да је била спремна да се задави несрећница, дотле је било дошло… Схватио сам озбиљност ситуације и обећао јој да ћу већ колико предвече отићи старцу, а њој рекао да ме назове следећег дана, како бих јој пренео савет о. Пајсија.
 
М.М. : Виђали сте га сваки дан, оче?
 
Јеромонах Пајсије: Сваки дан не, али кад год сам желео. И сваки дан ако је требало…
 
– М. М.: Значи, могли сте да га посетите у сваком моменту…
 
Јером. Пајсије: Да. Дакле, отишао сам предвече код о. Пајсија и рекао му:
Оче, примио сам телефонски позив од једне госпође из Пиреја. Има такав и такав проблем и преклиње вас да сe молите за њу. Јадница није могла ни да спава, а имала је све оне симптоме… Старац ме је пажљиво саслушао и рекао:
– То није ништа! Цео свет има такве проблеме, само што свако понаособ треба да се суочи са тим. Борба је увек личне природе. Суочавање са проблемом разликује се од човека до човека.
Следећег дана позове мене госпођа. Глас јој је био сав живахан, као да је летела од радости: Није имао никакве везе са јучерашњим. Жена је била сасвим друга особа, потпуно другачија… Каже ми прва: „Да вам кажем, оче, шта се догодило. Претходна ноћ била је прва ноћ, након много времена, коју сам преспавала. Бацила сам у неповрат и лекове и све са себе што ме је оптерећивало. Осећам се веома добро… Кажите ми сада ви шта је рекао отац“. Молитва коју је о. Пајсије учинио већ је била постигла резултат. Е, ја сам јој пренео шта ми је рекао старац и она се несрећница веома утешила.
Прошла је година дана од тада. Жени је било веома добро. Послала је и једно писмо у којем је описивала свој добар живот. Када је прошла и друга година, поново се јавила телефоном да каже како јој је добро. Ова племенита душа осећала је то као обавезу. Запутих се и ја код о. Пајсија и како почињем да му говорим о овом случају сa којим се био сусрео пре две године, прекиде ме и рече ми: „Да, тада јој се догодило то, то и то“! Ја сам пак био заборавио шта се тачно било десило са женом. Био сам заборавио случај који ми је био потанко описан; а он се бавио милионима таквих ситуација, милионима… Свакога дана имао је веома много сличних ситуација. Он је сваку ту ситуацију доживљавао као своју и то је мене заиста задивљавало… Отац Пајсије имао је велику љубав и састрадавао је са другим.
 
– М. М.: Оче Пајсије, како је учио о молитви? Реците нам молим вac, како би и ми cвu, без изузетка, имали користи. Caвpeмени човек, знате већ, теже се моли. Сигурно и вu чујете о томе из различитих случајева. Шта је старац говорио о томе? Шта је вaма говорио, оцу Арсенију, оцу Исаији, свим својим послушницима?
 
Јеромонах Пајсије: Говорио је: „Да би се молитва осећала, потребно је пре свега осећати благотворна дејства Божија. Пре него што почнемо да се молимо, треба да опазимо, да проучимо благотворна дејства Његова и истовремено своју грешност и незахвалност Богу. Када човек то спозна, тада молитва природно излази сама и даје учинак. Другачије, молитва није долична“.
 
– М. М.: Како је старац гледао на расуђивање, које сматрам заједничким садржаоцем свих врлина, подразумевајући љубав?
 
Јеромонах Пајсије: Отац Пајсије имао је велико расуђивање. Уопште посматрано, у свему се опходио са изненађујућом тачношћу. Код њега су сви дарови били јасни. Расуђивање га је издвајало. Чуо сам једног човека који је познавао све савремене старце, како каже: „Сви су они свети и имају многе дарове. Отац Пајсије је имао велико расуђивање…“. Он се дивио његовом расуђивању. На пример, у црквеним стварима слушао је Помесну Цркву. На пример, ја треба да идем у Јањину. Сваки пут када је требало да кренем, он би ме подсећао: „Да идеш да целиваш владикину десницу. То је поредак Цркве“. Није желео да ико ради нешто тајно, на неуобичајен начин.
Рећи ћу вам још и ово: био један човек који је дипломирао физику на универзитету и желео да се рукоположи, тамо у свету. Са таквим намерама дође он на мало овде, на Свету Гору. Његови пак, нису хтели ни за то веома кратко време да се одвоје од њега. Човека је гушила ова њихова љубав и он прибеже оцу Пајсију, са којим је имао следећи дијалог:
– Оче Пајсије, отац и моја браћа желе да долазе овде стално како би ме гледали. Реците ми, оче, шта да радим? Желео бих да на мало останем неометан, да се припремим. Не желим да у овом неком периоду имам додира са мојима.
– Реци им следеће: Док сам био студент и учио, нисам желео да ме узнемиравате како бих положио испите. Ви сте то схватали и поштовали. Зар није тако? Дакле, исто тако и сада. Припремам се за најважнију ствар у свом животу. Оставите ме малчице…
 
– М. М.: Старац је веома ценио свештенички чин, колико знам, и препоручивао је што чешћи светотајински живот. Сећам се како је све до једнога саветовао: „Идите вашим духовницима „.
Јеромонах Пајсије: Да, веома је ценио свештенички чин. И заиста, многе би и многе слао код њихових духовника,не рекавши им ништа друго до само m Често би рекао: „Прво да идеш да се исповедиш. Сада нећемо ни о чему да разговарамо. Када будеш прво разговарао са својим духовником, онда можемо да поразговарамо и нас двојица. Ако будемо сада почели нешто да причамо, бићемо на различитим фреквенцијама и нећемо имати никаквог учинка. Зато, иди ти и исповеди се, да олакшаш себи, а после ћемо и нас двојица много плодотворније разговарати. Тада ћемо боље разумети и ти мене и ја тебе!“. Заиста је о. Пајсије веома велики број људи привео исповести…
 
– М. М.: Оче, посебни дарови које је имао (прозорљивост, пророчки дар итд.); да ли их је показивао у свакој ситуацији?
 
Јеромонах Пајсије: И у томе је имао расуђивања. Многе људе, који су се напослетку излечили од неизлечивих болести, није помогао на самом почетку. Они би одлазили од њега, а тек потом би оздрављали,.. Он је заиста учинио многа чуда и многа исцелења, и тада када смо га у телу имали међу собом. Но и сада, када припада Ликујућој Цркви он не престаје да се моли Богу за све људе, слободом коју је стекао пред Њим.
Рећи ћу вам и ово, једно од многобројних чуда које се десило сада, по његовом престављењу.
Дође овде човек из Солуна, кога сам и ја познавао. Био је у браку три године а деце није било. Ја му рекох да оде да замоли о. Пајсија на његовом гробу.
Послуша ме човек и топло се помоли. Прстом је на земљи која прекриваше гроб исписао следеће: „Оче Пајсије, желимо дете.“ Помоли се за нас! Нека је слављен и хваљен Бог хиљаду пута! Након мало времена његова жена затрудне и прошлог децембра донесе на свет једно дете!
Заиста има много сличних случајева… Кроз моју келију свакодневно пролази доста људи и само ми причају о чудима и чудима… И пре и након старчевог престављења. Ево и сада, недавно, о. Пајсије јавио се у неколико наврата људима који су га требали!..
Да се вратим на расуђивање о. Пајсија. Свакоме би приступао управо онако како је требало, старајући се да никога не повреди. Знао је како са сваким. Примера ради, долазио би му неки владика према њему се опходио онако како је његово достојанство налагало. У другом моменту пришло би му дете – говорио је са њим као да су вршњаци.
Тако, једанпут беше дошао отац са својим сином. Отац је разговарао са о. Пајсијем, а када је дошао час да оду, о. Пајсије ће дечаку:
– Сада, кад изађеш кроз капију, нећеш више бити немирко. Сва деца која прођу кроз ову капију смире се, више.никада не праве ршум!
Малишан чим то чу снужди се. Питао се, шта ће сада да се збуде?! Нећу више правити неред?! Отац Пајсије, да би га одобровољио, обзиром да је читао његове мисли, рече му:
– Добро, не велике нереде, само мале. Добро?
– Малиша… пристаде задовољно! Старац је био свима све, само да би их приволео Христу.
Једном су га посетили извесни људи са децом, која су се много радовала у близини оца Пајсија. У једном моменту,, дечаци га упиташе безбрижно радосним тоном:
– Добро, па зар ти немаш овде аутомобил?!
Родитељи се страшно постидеше, док даровити старац није губио време и окрену се према деци:
– Како немам? Зар се може без аутомобила?
Они се зачудише. Да је то био било ко други, рекао би: „Кола су забрањена на Светој Гори“! Старац пак настави без колебања:
– Наравно да имам ауто, и то мерцедес! Дођите да га видите. Малишани се унезверише, следећи га до стражње стране његове колибе; Тамо је старац био паркирао свој… мерцедес, то јест мала импровизована колица, справљена од два савијена комада дрвета па повезана са неколико мањих дасака. Нешто као колица која се вукла канапом. Њоме се служио да претера џак цемента или креча, или шта је већ требало. Ово… возило лако је клизило по земљи. Малишани избечише очи, а старац смејући се њиховом реаговању, рече им:
– Ако желите, попните се па идемо у вожњу! Деца су била одушевљена оцем Пајсијем…
Пре много година, двојица људи посетили су старца Пајсија. Тачније, старији човек са једним дететом. У једном моменту старац се обрати господину, показујући на дете:
– Ово је твој син?
– Не, оче. Нисмо у никаквом сродству.
Отац Пајсије, као да није чуо одговор, упита дете:
– Је ли то твој отац?
– Не; није мој отац.
– Добро… Од тада је прошло много година. Старац је лежао болестан у манастиру Суроти. Прилази му једна госпођа и сва радосна њему ће:
– Оче Пајсије, благословите. Удајем кћер. Ово је мој зет.
– Јорго, обрати се о. Пајсије младићу, који кад чу своје име осети се као громом погођен – зар се не сећаш пре … петнаест година када си био на Светој Гори, да сам те питао да ли је господин са којим си био дошао твој отац? Сећаш ли се да сам и њега питао, и да сте ми обојица рекли да нисте били рођаци? А ти сада узимаш његову кћер и постајеш му син!..
Старац је пре петнаест година видео у ком правцу ће се њихови односи развијати, и на себи својствен начин тада им је то био и саопштио, али они нису „разумели“.
Једном један човек пође до испоснице оца Пајсија, овде мало ниже, у Панагуду, да му исповеди своје помисли и да добије благослов да уради нешто. Старац му рече: „Не, није добро да учиниш тако“.
Он упоран, сачека две године, па се опет упути старцу, мислећи да је он сигурно заборавио шта му је био рекао пре две године. У ствари је желео да учини по својој вољи, а „захтевао је“ старчев благослов. Дакле, чим он то помену оцу Пајсију, овај „осети“ како ту нешто није ишло добро и рече: – Не, није то исправно.
Одмах затим додаде: – Зар ти нисам и пре две године исто рекао?
Сав потресен, човек му се поклони и рече: – Благослови, оче. Ја сам мислио да си ти на то заборавио и дошао сам да ти изнудим благослов на овај начин!
Свим оцима који би долазили да му исповеде своје помисли, чим би прешли речицу ниже његове испоснице, чистио би се ум, и док би повлачили звонце на капији већ не би имали ништа да му кажу! Помисли које су их кушале биле би већ распршене, изветриле би! Отац је такође ишао својим духовним чедима, о. Арсенију и о. Исаији, кад год би ови били снуждени, кад год би као људи имали неку муку. У таквим тешким моментима, необавештен – боље рећи „претходно обавештен“ – ишао би им у посету! Њима је било довољно само да га угледају и са њих би већ била нестала туга, искушење би се одмах нестајало! Уз то, када би му исповедали неку помисао која их је оптерећивала, и као што је природно, када би им лакнуло, о. Пајсије у шали би им говорио: „Одлично, сада сте снуждили покварењака“! Односно, пошто сте се исповедили и очистили, насекирали сте нечастивога…
Након свог упокојења о. Пајсије се многима јављао, како нам то сами причају они који долазе овде. На пример, неко је у неком крају правио нешто и за то му је био потребан благослов о. Пајсија. Призивао га је. Отац м.у се јави у само подне баш на месту где је он правио то нешто, и тај човек заврши свој рад на најбољи могући начин. .
Када се старац упокојио, његова духовна деца – о. Арсеније и о. Исаија – наследили су његову испосницу. Требало је извршити неке оправке на њој, и тако они доведоше мајстора осмога септембра. Започеше радови. Цео септембар кров је био отворен, јер је био сав иструлио и све је морало да се замени. Чим завршише са радовима и покупише сав алат, у поноћ се небо отвори и наста провала облака. Отац Арсеније и о. Исаија били су уверени да је њихов старац својом молитвом држао небо под кључем толико дана – иако је била прошла половина септембра односно, док де не оконча са радовима. Када је пак био закуцан и последњи ексер на крову, тада одмах поче киша, и то као из кабла!
 
– М. М.: Оче Пајсије, захваљујем много на драгоценим информацијама које сте нам дали о свом старцу, блаженопочившем оцу Пајсију, чије име достојно носите. Захваљујем на великој части и благослову што сте нам испричали све ово, обзиром да по први и јединствени пут, како сте ми рекли, говорите о овоме. Изражавам вам своју захвалност.
Благословите.
 
Јеромонах Пајсије: Бог да вас благослови, г. Мелинос – као и ваше читаоце – заступништвом о. Пајсија.
 
– М. М.: Подвижници, драги моји читаоци, мудри су људи! Наша Црква поноси се њима, јер је укрепљују својим врлим животом. По светом Григорију Палами, они су „пророци Старога Завета, проповедници долазећег Царства „. Њихов херојски живот по келијама и колибама, у молчалницама и испосницама, са правом изазива и страхопоштовање. Овим колибама вековима и вековима одјекују химне и духовне оде.
Стрме литице, лавиринтске пребујне падине, стрмине и удолине које угошћавају свете борце, остају несумњиви сведоци њиховог благословеног плача по Богу!
Којих ли све подвижника, чија имена само Бог зна – благословене сенке тумарају овим благословеним просторима… Колико ли је Паламиста, колико Филотејаца, колико Никифора, Григорија, Никодима, колико ли светих живеше по Каруљским орловским гнездима или на самом врху Атоса, или пак затурених у непроходно растиње атоске груде!.. Колико лије само подвижника живело и упокојило се – колико их живи и почива – сталном и непрестаном умном молитвом… Довољно је да се нађе какав отвор или избочина у стени, па да се покажу најидеалнијом… грађевинском парцелом за једног тиховатеља! Довољна је малецна удубина, удолина или чак малешна… приступачна падина, па да подвижник разапне тамо смирени жртвеник свогa подвизавања. Жртвеник сачињен – у или ван наводника – по правилу у духу сурове архитектуре, какво је управо и подвижништво! За подвижнике веома често важи да пут који су изабрали није онај најкраћи могући. Они више воле, на пример, да се успињу, него да корачају…
Жудња за спасењем очитована је у виду тежње ка строгој осами, као настројење које вуче душу ка стеновитој обали, на атоски врх, у неприступачну и немушту атоску пустињу, на једва приступачне бујне литице атоског полуострва.
Нека су на нама вишеструко драшцене њихове молитве и благослови. Амин, амин, амин,
И како да… окончамо, драги моји читаоци?
Позајмимо праву отпусну реч бившег игумана манастира Велике Лавре, о. Калистрата:
 
Милост писцу
Освећење створеноме
Благодат читаоцу
Наследство ревносном молитељу
Крај
И свевидећем Богу Слава!

9 коментар(а)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *