НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА – БЕСТИДНОСТ И НЕДОСТАТАК ПОШТОВАЊА
 
Поштовање старијих
 
Старче, често ружно говорим са старијима. Схватам да сагрешујем и то исповедам.
 
– Када то разумеш и исповедиш, мало по мало ћеш се смучити себи, у добром смислу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.
 
Старче, понекад се шалим и задиркујем сестре из љубави, али се плашим безобразлука.
 
– Не може тако, ти си још млада! У једној породици, одрасли су ти који задиркују децу и са њима се шале, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава оца или мајку. Не иде да једно дете задиркује деду или баку. Замисли да неко дете, из чиста мира, крене да голица оца по врату? Друго је кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао постаје као дете и заједно се радују.
 
Старче, када своје мишљење кажем неком старијем о нечему за шта ми помисао каже да није исправно, а он се томе успротиви, треба ли да се са њим сагласим?
 
– Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. Треба да кажеш оно што је исправно, али на леп начин. „Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење“. Или да кажеш: „Имам овакво мишљење“. Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из сврсисходности, износе своје мишљење на безобзиран начин. У сваком случају, како било да било, треба поштовати старије. Али и старији, на неки начин очекује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства, итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, и немој при томе у себи да верујеш да је баш онако како ти кажеш, јер други може да зна нешто што ти не.знаш или о чему ниси размишљала. Када је неко млад, онда, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније, ако води рачуна о саговорнику, треба да каже: „Изгубио сам мисао“. А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: „Прошла ми је умом једна богохулна помисао“. Ако неко каже и нешто што је тачно, ако то при том није примерено, то што каже је дрскост.
 
Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?
 
– Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапредовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.
 
Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?
 
– Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: „Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме част част“ (уп. Рим. 13, 7).
 
Ако млађи приговарају старијима, да ли је то зло?
 
– Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори: „Ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо“ а не каже: „Ако ти згреши отац твој“ (уп.. Мт, 18, 15). Данашња омладина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: „Рекао сам једноставно“. Они су под дејством духа овога света, који ништа не поштује. Нема поштовања у односу млађих према старијима, и млади не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шта очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. „Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд“. Због тога најмлађа деца данас постају гора. Још већу штету трпе нарочито она деца чији родитељи не схватају колико зло им чине тиме што им се диве и сматрају их изузетним, кад говоре бестидности.
Тако су једном у Колибу дошла два дечачића од осам – девет година, заједно са својим оцем. Узео сам их једног левом, а другог десном руком. Тамо је био и један мој познаник,иконописац, добар дечко и добар уметник – за један минут може да нацрта некога. „Дионисије, рекох му, нацртај децу овако како седимо заједно“. „Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто су немирни“, Узе лист хартије и поче да црта. Кад ће један од дечака: „Да видимо бре будало, шта ћеш урадити!“ и то пред другим људима. Младић се уопште није узнемирио. „Таква су данашња деца, оче“, рече ми и настави да слика. А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, непоштовање, безбожност и још много што шта! …Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна, уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочестивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало квасца међу хришћанским породицама иначе бисмо се скроз искварили.
 
Moгy ли таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?
 
– Ако поверују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. То јест, ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: „Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?“, како ће се исправити? Доспевају понеки калуђери дотле да ми говоре овакве глупости.
Мало по мало, поштовање се сасвим губи. Долазе у Колибу млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. Другима је, опет, иако виде да су пањеви мало даље, тешко да оду да их донесу, да би сели, Ја треба да им донесем. И гледају ме како их вучем’ а не долазе да их узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не, заиста, то оставља на мене велики утисак – тако велики и снажни момци – долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, носим и другу кофу воде да им угодим, гледају како храмљем и ни да се помере. Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Колиби има конобара. Пет шест пута сам учинио ово: потрудим се, донесем воде и проспем је пред њих. „Да вам ја непрестано и доносим воде, момци, рекох им, то вам неће помоћи!“.
У градском превозу, гледаш младе како седе, а стари стоје: Млади седе прекрстивши ноге, а одрасли стоје, како би уступили место неком још старијем. Али млади се не дају. „Платио сам, каже, за ово место“, и наставља да седи не извињавајући се никоме. Какав је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале су, и деца њихова су се овоме учила.
Колико пута се наљутим! Старији, озбиљни људи са звањима, разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, И то сматрају успехом. Ја им дајем главом знаке да престану – ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику (=Отачнику) не стоји да млади тако говоре. Старечник говори: „Рече старац“, а не: „Рече младић“. Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели Тамо где седе одрасли. Имали су суздржаности, страхопоштовања руменели би када би разговарали са неким старијим. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није имао седу браду, није се пео за певницу. А данас видиш (како поју) и искушеници и они који још нису ни искушеници! … На страну све то, али бар да науче да се опходе са поштовањем и благочешћем.
Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа ректору, који је и владика: „Преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки“. Ето докле се стигло! Зло је што ти каже: „Зашто, шта сам рекао? Не схватам“. Не каже: „Опростите, имам ли благослов да Кажем једну реч? Може да буде и бесмислица“, него реч по реч као да то нема никаквог значења: „Твоје мишљење и моје мишљење“, схваташ. Овај дух је нажалост ушао и у духовни живот монаштва. Чујеш искушенике како говоре: „Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Поновио сам сам му то неколико пута.“ „Добро, како си му то ‘поновио’?“ То је као да кажеш: „Старац се није поправио“. „Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?“ Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: „Ожалостио си се? Опрости“. Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *