ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА – БЕСТИДНОСТ И НЕДОСТАТАК ПОШТОВАЊА
Поштовање старијих
– Старче, често ружно говорим са старијима. Схватам да сагрешујем и то исповедам.
– Када то разумеш и исповедиш, мало по мало ћеш се смучити себи, у добром смислу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.
– Старче, понекад се шалим и задиркујем сестре из љубави, али се плашим безобразлука.
– Не може тако, ти си још млада! У једној породици, одрасли су ти који задиркују децу и са њима се шале, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава оца или мајку. Не иде да једно дете задиркује деду или баку. Замисли да неко дете, из чиста мира, крене да голица оца по врату? Друго је кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао постаје као дете и заједно се радују.
– Старче, када своје мишљење кажем неком старијем о нечему за шта ми помисао каже да није исправно, а он се томе успротиви, треба ли да се са њим сагласим?
– Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. Треба да кажеш оно што је исправно, али на леп начин. „Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење“. Или да кажеш: „Имам овакво мишљење“. Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из сврсисходности, износе своје мишљење на безобзиран начин. У сваком случају, како било да било, треба поштовати старије. Али и старији, на неки начин очекује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства, итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, и немој при томе у себи да верујеш да је баш онако како ти кажеш, јер други може да зна нешто што ти не.знаш или о чему ниси размишљала. Када је неко млад, онда, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније, ако води рачуна о саговорнику, треба да каже: „Изгубио сам мисао“. А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: „Прошла ми је умом једна богохулна помисао“. Ако неко каже и нешто што је тачно, ако то при том није примерено, то што каже је дрскост.
– Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?
– Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапредовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.
– Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?
– Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: „Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме част част“ (уп. Рим. 13, 7).
– Ако млађи приговарају старијима, да ли је то зло?
– Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори: „Ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо“ а не каже: „Ако ти згреши отац твој“ (уп.. Мт, 18, 15). Данашња омладина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: „Рекао сам једноставно“. Они су под дејством духа овога света, који ништа не поштује. Нема поштовања у односу млађих према старијима, и млади не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шта очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. „Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд“. Због тога најмлађа деца данас постају гора. Још већу штету трпе нарочито она деца чији родитељи не схватају колико зло им чине тиме што им се диве и сматрају их изузетним, кад говоре бестидности.
Тако су једном у Колибу дошла два дечачића од осам – девет година, заједно са својим оцем. Узео сам их једног левом, а другог десном руком. Тамо је био и један мој познаник,иконописац, добар дечко и добар уметник – за један минут може да нацрта некога. „Дионисије, рекох му, нацртај децу овако како седимо заједно“. „Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто су немирни“, Узе лист хартије и поче да црта. Кад ће један од дечака: „Да видимо бре будало, шта ћеш урадити!“ и то пред другим људима. Младић се уопште није узнемирио. „Таква су данашња деца, оче“, рече ми и настави да слика. А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, непоштовање, безбожност и још много што шта! …Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна, уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочестивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало квасца међу хришћанским породицама иначе бисмо се скроз искварили.
– Moгy ли таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?
– Ако поверују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. То јест, ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: „Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?“, како ће се исправити? Доспевају понеки калуђери дотле да ми говоре овакве глупости.
Мало по мало, поштовање се сасвим губи. Долазе у Колибу млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. Другима је, опет, иако виде да су пањеви мало даље, тешко да оду да их донесу, да би сели, Ја треба да им донесем. И гледају ме како их вучем’ а не долазе да их узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не, заиста, то оставља на мене велики утисак – тако велики и снажни момци – долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, носим и другу кофу воде да им угодим, гледају како храмљем и ни да се помере. Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Колиби има конобара. Пет шест пута сам учинио ово: потрудим се, донесем воде и проспем је пред њих. „Да вам ја непрестано и доносим воде, момци, рекох им, то вам неће помоћи!“.
У градском превозу, гледаш младе како седе, а стари стоје: Млади седе прекрстивши ноге, а одрасли стоје, како би уступили место неком још старијем. Али млади се не дају. „Платио сам, каже, за ово место“, и наставља да седи не извињавајући се никоме. Какав је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале су, и деца њихова су се овоме учила.
Колико пута се наљутим! Старији, озбиљни људи са звањима, разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, И то сматрају успехом. Ја им дајем главом знаке да престану – ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику (=Отачнику) не стоји да млади тако говоре. Старечник говори: „Рече старац“, а не: „Рече младић“. Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели Тамо где седе одрасли. Имали су суздржаности, страхопоштовања руменели би када би разговарали са неким старијим. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није имао седу браду, није се пео за певницу. А данас видиш (како поју) и искушеници и они који још нису ни искушеници! … На страну све то, али бар да науче да се опходе са поштовањем и благочешћем.
Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа ректору, који је и владика: „Преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки“. Ето докле се стигло! Зло је што ти каже: „Зашто, шта сам рекао? Не схватам“. Не каже: „Опростите, имам ли благослов да Кажем једну реч? Може да буде и бесмислица“, него реч по реч као да то нема никаквог значења: „Твоје мишљење и моје мишљење“, схваташ. Овај дух је нажалост ушао и у духовни живот монаштва. Чујеш искушенике како говоре: „Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Поновио сам сам му то неколико пута.“ „Добро, како си му то ‘поновио’?“ То је као да кажеш: „Старац се није поправио“. „Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?“ Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: „Ожалостио си се? Опрости“. Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!
Слава Богу!
И хвала на вашем труду који сте уложили за овај сајт
Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!
Ima razlike, katolico se klanjaju papi, a Pravoslavni Hristu, pridji Pravoslavlju, dodji i vidi, dobrodosao si ovamo, otkaci se od katolickih lazi i dodji u Pravoslavlje. Pravoslavlje jednostavno odise istinom
Seti se one Bozje zapovesti: Bogu se jedinome klanjaj, i Njemu jedinome sluzi!
Tu zapovest katolicizam krsi prvu, a o pricescu i da ne pricam.
Samo dodji na jednu liturgiju i neces se pokajati.
Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz
Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
Bog te blagoslovio.
Slava Bogu – Vas odgovor nije bio upucen meni, ali mi je znacio. Hvala
Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.
Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
site:svetosavlje.org Bog ateisti
и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/
Hvala vam
Ovo nije loš savet.
Pozdrav za Stefana.
Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.
Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.
Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
Slava Bogu.