НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДУХОВНИ ЖИВОТ – ПОСАО И ДУХОВНИ ЖИВОТ
 
Занимање не чини човека
 
Шта је разлог, старче, што човек на силу ради неки посао?
 
Разлог томе је што можда нема добре помисли кад је посао у питању. Ако види лепу страну посла, онда, шта год радио, биће за њега светковина.
 
А ако се неко, старче, жалости, јер ради неки тежак, или презрен посао, на пример, зида, или пере судове у некој кухињи итд., како треба према томе да се постави?
 
– Ако помисли да је Христос прао ноге Својим ученицима[1] престаће да се жалости. Као да је Христос тиме желео да нам каже: „Тако треба и ви да чините.“ Било да неко пере судове, или копа јаркове, треба да се радује. Неко чисти канализацију, јер нема други посао и јадник је стално изложен зарази. Зар и он није човек? Није ли и он обличје Божије? Беше један отац породице чије занимање је било да чисти канализацију, а беше доспео до високог нивоа духовности. Разболео се од туберкулозе и, иако је имао прилике да оде, није то учинио, јер је мислио: зашто да се неко други мучи радећи тај посао? Волео је тај ниподаштавани живот и зато га је Бог обдарио благодаћу Својом.
Занимање не чини човека. Упознао сам једног лучког радника, носача, који је подигао човека из мртвих. Када сам био предстојатељ[2] скита манастира Ивирон, посети ме једнога дана један човек од неких педесетак година. Дошао је касно после подне и није звонио звонцем како не би сметао оцима, па је спавао напољу. Када су га оци видели, увели су га унутра и обавестили ме о томе. „Добро“, рекох му, „зашто ниси звонио да ти отворимо и сместимо те?“ „Ма како, оче, да сметам оцима?“, рече. Видим, лице му је некако озарено. Постаде ми јасно да живи духовним животом. Рече ми касније да је веома рано остао сироче и зато је, када се оженио, изузетно заволео свога таста. Увек би прво свратио до свог таста и таште, па тек онда одлазио кући. Много се, међутим, жалостио, јер је његов таст много псовао. Много пута га је молио да не псује, али је онај бивао све гори. Једном се његов таст тешко разболео. Одвезли су га у болницу и после неколико дана је умро. Мој посетилац није био поред њега када је издахнуо, јер је морао да истовари један брод. Када је отишао у болницу и нашао га у мртвачници, помоли се са много бола: „Боже мој, молим Те“, рече, „подигни га из мртвих, само да се покаје, па га после узми!“ Мртвац одмах отвори очи и почне да покреће руке. Чим је то видело болничко особље, сви одједном побегоше. Зет се сам побринуо за њега и одвео га, потпуно здравог, кући. Поживео је још пет година у покајању и онда је умро. „Оче“, рече ми мој посетилац, „много благодарим Богу што ми је учинио ту милост. Ко сам ја, да ми Бог учини такву милост?“ Био је много простодушан и тако смирен, да му ни на памет није пало да је таста подигао из мртвих. Топио се од благодарности према Богу што му је то учинио.
Многи људи се муче, јер не успевају да постигну славу у испразном свету, или да се обогате испразним стварима. Не мисле уопште да им то у другом, оном истинском животу, није ни потребно, а не може се ни пренети. Тамо се преносе само наша дела, а она ће нам одавде прибавити одговарајући „пасош“ за наше велико путовање у вечност.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: Јн 13, 4-14
  2. Предстојатељ скита се сваке године бира између стараца у том скиту.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *