НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ – И САМО ПРИСУСТВО ХРИШЋАНА ЈЕСТЕ ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ
 
Одбрана правде
 
Старче, у једном тропару за Свете Оце кажемо: „Гневом праведним покренути.“[1] Који је гнев праведан?
 
– Кад су други обесПрављени и неко се томе успротиви, онда је то праведан гнев. Али ако он сам бива обесправљен и због тога се наљути, онда такав гнев није праведан. Кад видиш некога да пати за неку свету ствар знај да такав има божанску ревност. Тако ћеш схватити и јуродиве. Ако, на пример, пред јуродивог ставиш икону наопако он ће експлодирати од гнева; тако га можеш проверити. Постоји, дакле, и праведан гнев, и само та врста гнева је оправдана, Кад је Мојсије видео да народ приноси жртве златном телету, разгневио се и бацио плоче са Божјим заповестима (Изл. 32, 120). Финес, унук првосвештеника Арона, је починио два убиства иа је Бог ипак наредио да израиљски свештеници буду из његовог рода. Јер, кад је видео Израиљца да греши са Мадијамком, није могао да се суздржи него га је убио и тако зауставио гнев Божји (Бр. 25, 15). Да их није обоје убио, гнев Божији би пао на цео народ Израиљев. Страшно! Кад читам Псалтир и наиђем на стих: „И устаде Финес, и умилостиви, и престаде погибао“ (Пс. 106 30), осећам неко посебно поштовање према том имену. И Хриетос кад је видео да у храму продају волове, овце, голубове, и мењаче новца како мењају новац, узео је бич и истерао их (Јн. 2, 1415).
Кад један духован човек са гневом покушава да одбрани себе у неким својим стварима, онда је то чист егоизам, то је дејство кушача. Прима демонски утицај споља. Ако неком чине неправду или га исмејавају треба да га бране други, али због правде а не из личног интереса. Некако не иде да заступаш самог себе. Друга је ствар да устанеш и браниш озбиљне верске теме, теме које се тичу наше вере и Православља. То је већ дужност. Кад имаш у виду друге иреагујеш да би им помогао, онда је то у реду јер бива из љубави.
Кад сам: био на Синају силазио сам сваке или сваке друге недеље до манастира да бих се причестио. Једном ми изузетно једноставни манастирски предстојатељ рече: „Не треба монаси да се причешћују сваке недеље довољно је четири пута годишње. Тада су имали типик да се не причешћују често. Носио сам и камилавку. „А ни пану не треба да носе“, рече. Они су је носили само на службама. „Нек’ је благословено“, одговорих му. Отада сам је и ја ноеио на.раменима, као шал и није ми се више обратио. Шта? Да се свађам? Међутим, сваки пут сам се припремио за Свето Причешће и одлазио у цркву. Кад год је свештеник излазио са путиром и грворио: „Са страхом Божијим…“ приклањао сам главу и у себи говорио: „Ти добро знаш, Господе мој, Исусе Христе, колико ми је то потребно“, и осећао сам у себи такву промену, да нисам сигуран да бих се тако осећао да сам приступио причешћу. Пошто је прошло тако неколико месеци, дођоше у манастир четвррица-петорица младића који су, подстакнути мојим примером, дошли на Синај. И њима су тако рекли да се не причешћују. Е, тада сам проговорио и тај проблем је био решен.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Стихира на празник Св. Отаца Првог васељенског сабора.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *