НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА – НОВА ПОКОЉЕЊА
 
Млади треба да прођу испит чистоте
 
Дођоше данас две-три студенткиње и рекоше ми: „Старче, помолите се да положимо испит“. А ја им рекох: „Молићу се да положите испит чистоте. То је много важније. Све остало долази касније“. Зар им нисам добро рекао? Да, велика је то ствар да на лицима данашње омладине видиш честитост и чистоту! Веома је то велика ствар!
Долазе неке девојке које су, јаднице, заиста повређене. Живе са својим младићима а да нису у браку, и не разумеју да намере тих момака нису часне, и због тога бивају оштећене. „Шта да радим оче“, питају ме. „Власник кафане се дружи са бекријом, али сина не жени његовом ћерком. Прекините ту везу. Ако вас заиста воле, ожениће вас. А ако вас одбаце, значи да вас нису ни волели, и тако ћете уштедети своје време“.
Лукави искоришћава младалачке године, јер му као оружје служи буђење путености, и покушава да уништи младе у овом тешком периоду кроз који пролазе. Разум је још незрео, и у њему постоји велико неискуство, а духовне основе нема уопште. Зато млад човек, у овим кризним годинама, свагда треба да осећа потребу за саветима старијих од њега, да се не би оклизнуо на слатку стрмину светских провалија, које без престанка испуњавају душу тескобом и за вечност је удаљавају од Бога.
Схватио сам да једном нормалном детету, у доба младости, није лако да постигне такво духовно стање да не прави разлику јер „нема више мушко ни женско“ (Гал. 3, 28). Због тога духовни оци и саветују да младићи не живе са девојкама, ма како духовни били, јер је тај узраст такав да им не помаже. Кушач искоришћава младост. Због тога је упутније да млад човек буде и глуп за девојке (или девојка за младиће) због свог духовног старања и чистоте, и да понесе овај тешки крст. Јер у том тешком крсту је скривена сва сила и премудрост Божија, и млад човек је тада јачи од Самсона (уп. Суд, 15,14 и даље) и мудрији од Соломона (уп. 1 Сам. 3, 9-12). Боље је да пази док иде, и да се не осврће десно и лево, чак ако су у питању и особе са којима је у сродству, јер их наводно презире и са њима не говори, него да га загледају и нашкоде му, па још да то буде погрешно схваћено од људи наклоњених овоземностима који увек имају прљаве мисли. Хиљаду пута је боље да бежи као дивља животиња од људи након Литургије, како би задржао своју духовну пажњу и да се журно удаљи након службе, него да седи и буљи у крзна (или девојка у кравате) и да се духовно раздражује због огреботина које ће му на срцу направити непријатељ.
Истина је да свет на жалост трули, и да ако кроз њега [такав свет] и прође нека душа која жели да очува чистоту, упрљаће се. С том разликом, међутим, што Бог неће тражити оно исто што је у стара времена тражио од хришћанина који је хтео да очува чистоту. Неопходно је остати хладнокрван и да млад човек учини све што може: да се бори, како би избегао узрок, а наш Христос ће му од тог тренутка па надаље помоћи. Божанска љубав, ако се разгори у његовој души, је толико пламена да има моћ да сажеже сваку другу жељу и сваку ружну представу. Када се запали овај огањ, тада се осећају божанска задовољства, која нико не може упоредити са било којим другим уживањем. Ко окуси ову небеску манну, на њега више неће остављати никакав утисак различити дивљи плодови. Због тога треба да чврсто ухвати свој волан, да се прекрсти и да се не плаши. Након мале борбе примиће велика небеска богатства. Јер када наступи час искушења потребна је храброст, и Бог чини чуда да би помогао.
Мени је приповедао старац Августин[1]: Као искушеник је био у једном манастиру у Русији, у својој отаџбини. Тамо су скоро сви били стари, и њега су послали да као послушање помаже у риболову неком човеку који је радио у манастиру, јер се манастир издржавао од риболова. Једнога дана дође ћерка овог човека, и рече оцу да брзо иде кући ради неког неизбежног посла, а она остаде тамо да помаже. Међутим, кушач беше овладао том јадницом, и она без размишљања навали на искушеника грешним предлозима. У том моменту збуни ce Антоније – то му је било световно име – јер се све догодило изненада. Он се осени крсним знаком и рече. „Христе мој, боље је да се удавим него да згрешим“ и скочи право у дубоку реку! Али Добри Господ, гледајући на велико јунаштво чистог младића, који се понео попут светог Мартиниана[2] како би сачувао чистоту, задржа га изнад воде тако да се није ни оквасио! „Када сам скочио, рече ми, са главом на доле, нисам схватио како сам се нашао усправно изнад воде, тако да се ни моје одело није поквасило!“ У том часу осетио је и неки унутрашње спокојство са неизрецивом сладошћу која је сасвим уништила сваку греховну помисао и сваку телесну раздраженост, која је раније настала због нечистих покрета девојке. А када је девојка видела Антонија како стоји над водом, поче, покајавши се због свога греха, да плаче, потресена овим великим чудом.
Христос не тражи велике cтвари, да би нам помогао у нашој борби. Од нас очекује ситнице. Један младић ми је причао како је ишао на Патмос[3] ради поклоњења, али му је искушење поставило једну замку. Док је ишао, једна туристкиња се распали и загрли га. Он је одгурну и рече: „Христе, ја сам овде дошао ради поклоњења, а не ради заљубљивања“. То рече и побеже. Увече у хотелу, у време када се молио, виде Христа у нествореној светлости. Видите шта је задобио само једним одгуривањем? Неко други се годинама бори и чини велике подвиге, да би се како удостојио нечег таквог! А овај виде Христа, само због тога што се успротивио искушењу. Наравно да га је ово духовно веома укрепило. Касније је неколико пута виђао свету Маркелу, светог Рафаила, светог Георгија. Једном дође и рече ми: „Помоли се оче, да поново видим светог Георгија. Желим мало утехе, а утехе немам у овом свету!“
А видиш у какво стање долазе други млади! Једном дође у Колибу неки младић са својим ујаком који је био већ зашао у године и рече ми. „Помоли се за једну девојку. Несрећним случајем је сломила кичму. Њен отац је возио, и заспао је за воланом. Он је погинуо а девојка је тако настрадала. Даћу ти њену фотографију“. „Нема потребе“, рекох. Он је, међутим, инсистирао, ја узмем фотографију и имам шта да видим! Девојка лежи доле а двојица је држе. „Ко су јој ови“ упитах. „Пријатељи“ каже ми. „А ово шта је? Шта то раде?“. „Ништа, каже, то су јој пријатељи“. „Немој погрешно да разумеш децу“, рече ми његов ујак, „таква је данашња омладина“. „Помолићу се, рекох у себи, али не да јој се поправи кичма него да јој се поправи ум. И њој и теби, изгубљени човече“. Где је честитост? Требало је ујак да га изгрди. Духовна чеда… да има духовника и да се нађе у таквом стању! Чак и да има намеру да се ожени њоме није било разлога да буде тако блиска са двојицом, а трећи да ми показује фотографију! И нису ни помислили да тако нешто није у реду, Мене то не дотиче, али то није исправно. Какву породицу ће створити оваква омладина? Нека их Бог просветли да дођу к себи.
Са каквим су одрицањем некада, девојке чувале своју чистоту! Сећам се да су током рата неки сељани били принуђени да у зиму са својом стоком оду у брда. Тамо су остали одсечени великим снежним наносима. Мушкарци су. од смрзнутог дрвећа направили некакву кровињару да се заштите од хладноће. Жене су, пак, биле приморане да се ту сместе заједно са њима, познатим људима из њиховог села. Једна девојка и једна старица су биле из неког удаљеног села, и оне су биле приморане да буду у једној од ових дрвених кровињара. Ту су, на жалост били и неки безбожни страшљивци који нису много марили што је рат. Нису саосећали са својим ближњима који су рањавани и гинули, него су, када би нашли згодну прилику, гледали како да сагреше, јер су се плашили да случајно не погину а да се не иживе довољно. А требало је, макар у време опасности, да се покају. Један такав, који, као што рекох, ни у време рата није марио за покајање, већ је вребао прилику да греши, толико је ружно узнемиравао девојку, да је она због тога била приморана да бежи. Она је радије одабрала да се смрзава, па чак и да умре напољу на хладноћи, само да не изгуби своју чедност. Када је сирота старица видела да је девојка побегла, пође и она за њом да је тражи, и нађе је на тридесетак минута хода, под надстрешницом црквице[4] Светог Претече Јована. Претеча се бринуо за честиту девојку и довео ју је у своју црквицу, за коју девојка уопште није ни знала да постоји. И шта даље учини Свети Претеча! Пробуди једног војника[5] из сна, и рече му да иде до његове црквице која је била у близини. Устаде, дакле, војник и крену у ноћ осветљену снегом, и дође до црквице за коју је отприлике знао где се налази. И шта види! Једна старица и једна девојка, у снегу до колена, поцрнеле и укочене од хладноће. Војник одмах отвори црквицу, и некако уђоше. Војник није имао ништа да им да осим шала и рукавица, за које им рече да их стављају наизменично. Оне му испричаше о искушењу које их је снашло. „Добро, рече војник девојци, како си се одлучила да побегнеш усред ноћи, у зиму и у непознатом крају?“ А она му одговори: „Ја сам само то могла да урадим, а веровала сам да ће ме Христос избавити“. Тада војник, спонтано, са саосећањем, а не просто да би их утешио, рече: “Вашим мукама је дошао крај. Сутра ћете бити код своје куће“. Оне се веома обрадоваше овим речима. И заиста, Л.О.М.[6] се покренуо, пут је отворен, и следећег дана ујутру, тамо је већ стигао војни транспорт и ове јаднице отидоше својој кући. Таквим младим Гркињама које су заоденуте благодаћу Божијом а не разголићене и без благодати Божије – треба се дивити и узносити похвале. Након овога, она звер[7] – нека ми Бог опрости – оде и исприча команданту, како је тај и тај војник развалио врата црквице и унутра пустио мазге! Командант му рече: „Не верујем да је он тако нешто учинио!“ И тај напасник је на концу завршио у затвору.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: Ayiopsizai Патеред кш Аушретка, ст. 74-75.
  2. У Житију преподобног Мартиниана (његов спомен се прославља 13. фебруара) стоји да, док се подвизавао на једној стени близу мора, угледа једну девојку која је преживела бродолом и приближавала му се плутајући на некаквом сплаву. Она поче молити Светог да је спасе из мора. Преподобни је био приморан да је извуче из воде. Онда се помоли и сам скочи у море. Али Божјом Промисли наиђоше делфини, подигоше га и оставише на обали.
  3. На Патмосу је свети Јован Богослов записао Откривење које је добио од Христа. Тамо је био прогнан због проповедања хришћанске вере (прим. прев.).
  4. У грчком стоји е^ожкХђстака, што буквално значи „мала црквица изван града или села“ (прим. прев).
  5. А војник је био сам старац који ово приповеда. Ово се догодило у време када је он служио војску током грађанског рата.
  6. Л. О. М. = Лохос, Opeivcov Meta^opcov. – Чета војника опремљена за зимске планинске услове и рашчишћавање снежних наноса.
  7. Старац мисли на напасника због кога су девојка и старица и морале да побегну (прим. прев).

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *