НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДУХОВНИ ЖИВОТ – ПОСАО И ДУХОВНИ ЖИВОТ
 
Љубав према послу
 
Зашто се, старче, многи људи мучно осећају на послу?
 
– Можда зато што не воле свој посао? Или можда стално раде једно исто? Често, на неким радним местима, у некој фабрици, рецимо, која производи дрвенарију, један запослени, од ујутро, па до краја радног времена само лепи, лепи; други само поставља стакло, трећи гитује. Сви они непрестано раде једно исто, стално исто и монотоно, а газда их надгледа. И то се не дешава само дан-два. Него стално једно те исто, па им досади. Некад није било тако. Један столар би преузео четири зида од зидара и требало је да преда кућевласнику завршену кућу, само да му преда кључ. Поставио би подове, столарију, наместио би стакла и све загитовао. Потом би направио степениште, гелендере и све остало, потом би све офарбао, направио би ормане, полице, а затим би направио остатак намештаја. И ако се бавио свим тим пословима, добро је знао све то да ради. У случају потребе могао је и кров да направи и да постави црепове.
Данас се многи људи муче, јер не воле свој посао. Само гледају када ће доћи крај радног времена, да могу да иду кући. Међутим, када постоји ревност у раду и када се човек занима за оно што ради, што више ради, то је ревноснији. Преда се свом послу и, када дође време да иде кући, каже: „Кад је пре прошло време?“ Заборави и на храну и на сан, заборави на све. И да ништа није јео, не осећа глад и да није спавао, не спава му се, него се радује што не спава. Није да се мучи глађу, или жеђу: за њега је посао славље.
 
Зашто се понекад дешава, старче, да двојица људи раде исти посао, а један од тога има духовне користи, а други штету?
 
– Зависи од тога како сваки од њих ради тај посао и шта носи у себи. Ако ради смерно и с љубављу, све ће му бити светло, обасјано, весело и осећаће унутрашње спокојство. Ако, међутим, уз посао дометне помисао гордости, да посао ради боље од другога, може да осети извесно задовољство, али то задовољство му не испуњава срце, јер му се душа не обогаћује, не осећа спокојство.
А онда, када човек не ради с љубављу свој посао, умара се. Онај ко само гледа како треба негде да се попне како би обавио неки посао, умара се, јер не воли тај посао. Док други, који ради са срцем, успиње се а да то и не примети. Један радник, на пример, може сатима да копа на сунцу и да се не замори, ако то чини са срцем. Али ако то не ради са срцем, само застаје, гледа наоколо, гунђа: „Ух, каква врућина!“ каже и тешко му је.
 
Може ли, старче, неко због велике љубави према свом послу, или науци да запостави своју породицу?
 
– Свој посао човек треба једноставно да воли, а не да се заљуби у њега. Ако не воли свој посао, двоструко ће се замарати, и телесно и душевно, а онда га ни физички одмор неће опуштати, јер ће бити душевно уморан. Душевни умор је тај који слама човека. Када неко ради свој посао пуна срца и радосно, он је душевно одморан, а онда нестаје и телесни умор. Ето, упознао сам једног генерала који ради чак и послове обичних војника. Како он брине за своје војнике! Као отац! Знате ли колику радост он осећа! Врши своју дужност и срећан је. Једанпут је у поноћ пошао из Евра, како би стигао у Ларису на помен светом Ахилију и да стигне и на божанствену Литургију иако је имао право да дође касније, на славословље, које је било на крају. Али он каже: „Морам да дођем на време да одам почаст светитељу.“ Све што чини, чини пуна срца. Задовољство које осећа онај ко усрдно обавља свој посао, добро је задовољство. Такво задовољство Бог је човеку подарио, како се не би замарало Његово створење. То је одмарање од умора…

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *