НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ – О БОЖИЈОЈ И ЉУДСКОЈ ПРАВДИ
 
Монашка права[1] задржава Христос за вечни живот
 
Старче, шта је то право?
 
– Реч „право“ припада световном начину размишљања. Што год је човек световнији то више права има. А што је ближи духовности, то има мање права. Нарочито монах има само дужности, нема права ни на шта. Хоћу да кажем да не треба да захтева ни од кога ништа. Ако монах тражи права у овом животу, а одрекао се свега за љубав Христову, чини огромну грешку. На тај начин хули на Христа, на монаштво. Световни људи имају многа права: они су лаици. Права монаха, али и људи окренутих духовности, задржава Христос за вечни живот.
Реч „право“ појављује се данас код многих младих, па чак и код младих монаха. Неки млади монаси не знају зашто су постали монаси и шта значи монаштво и зато поседују световни дух, некакав необичан начин размишљања, људско осећање за праведност, у сваком погледу. То људско осећање за правичност произашло је из v европског духа, а успело је да се увуче и у монаштво.
У данашње време, међу монасима човек често може да сретне овакав став: „Не повређујем другога, не желим да ме други повреди, нисам неправичан, исправан сам.“ „Урадио сам“, кажу неки, „свој посао, помогао сам тамо, завршио сам. Исправно сам поступио. Даље више није мој посао, одлазим. Идем у келију да изучавам духовне књиге.“ Не занима их да ли се други лоше осећа, или има главобољу и не може да ради, или пак, ради мање зато што је служио бденије, па је уморнији од њега. Или кажу: „Ово је моја порција: имам на њу право“, не гледајући да ли је други мршавији, или му организам има бржи метаболизам, па има потребе за више хране. На крају завршавају на томе да се само налазе на пољу духовности, али им је ум обликован на потпуно световни начин и зато имају потпуно световни начин размишљања. Знате ли како је то када гледате духовне људе који на све гледају на световни начин? У мањој, или већој мери, код неких монаха сам запазио ово: пост, молитву, служење, послушан,е, све то обављају. Носе монашку расу, али према свему се односе као људи из света, јер добро пазе да им нико ништа не приговори, како не би трпели неправду. То значи да у себи носе световно осећање за правичност, а понекад не стигну ни дотле. Хајде, па сада води са њима разговоре о духовним темама. Они све уређују тако да једном Христос не би имао проблема да са њима среди… рачуне! Али Христос прати свакога, колико неправде подноси и наградиће га у складу са тим, а они хоће сами да „среде“ своје рачуне.
Уопште сам огорчен данашњим начином мишљења које налазим код неких младих монаха. Потпуно су под утицајем људске правичности! Па како да се уклопи људска правичност у духовни живот? Ма ни у световном животу не можеш да изиђеш на крај са људском правичношћу, а камо ли у духовном. Када сам био у општежитељном манастиру, сви су гледали како да се за нешто жртвују. За време обављања послова, за време обедовања, у свему постоји овакав дух: мислити прво на ближњег! И зато живе у рају. Ако су, на пример, за трпезом, свако се труди да поједе што мање, како би више остало за другог. Чак и кад би сам био болестан, не би то узео у обзир. Жртвовао би се. Није му падало на памет да помисли: „Неће му чинити добро ако поједе више.“ Оног тренутка када монах почне да пази да му не нанесу неправду, да се много не умори, да му не пропадне труд, то је као да не верује да постоји Бог, да постоји вечни живот, Судњи дан. Чак и када ради мало више, ни то није узалуд. Само труд животиња је узалудан. А оне, јадне, и поред тога што смо ми узрок њихових мука (после првог греха природа стење заједно са човеком) жртвују се за нае! То је страшно! Видите, колико трпе дивље животиње, када их ране ловци! Поломе им ноге, па не могу да трче, веће животиње их раздиру и једу, а оне немају никакву награду! Човек, ако их не разуме, није човек. Зато му је Бог дао мозак да поступа исправно и да нађе свој пут. Ја не кажем да треба да се убијате од умора, али треба да улажете труд.
 
То значи, старче, да желите да нам срце трепери, да чезне да пружимо олакшање ближњему?
 
– Да, јер када гледаш како да олакшаш ближњему, а саму себе потпуно препустиш Богу, никада не осећаш умор. А ако се и умориш, па кажеш да си се уморила, готово је, све си изгубила. Шта, да ти плати Бог твоју злу срећу? Никако!
Колико год можете, трудите се да олакшате другом. То је духовни напор којим треба да се бавите. Чак и да се подвизавате, не користи, јер, ако човек не чини духовни напор о коме говорим, налази се на другој таласној дужини од оне на којој је Бог. Све тада бива узалуд, и покајање и пост… То вам не говорим да се не бисте кајале и постиле, већ да неко не би помислио ако чини ово, и оно, да је све уреду!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч „право“ у монашком језику означава тежњу монаха да правда самога себе и захтев да задовољи било какву жељу која потхрањује његов егоизам.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *