НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ – ИСПИТИВАЊЕ САВЕСТИ
 
Наопака савест
 
Старче, ви често говорите да човек мора да пази да не стекне наопаку савест. Како се ствара наопака савест?
 
– Када је човек у миру са својом помишљу, он гази своју савест. А ако се дуже времена мири са помишљу, он ствара нову, сопствену савест, савест која је само њему по мери, а то значи наопаку савест. Онда, међутим, нема у себи спокојства, зато што наопака савест не може да донесе унутрашње спокојство. Видиш, чак и када неко сагреши, а други му каже: „Ниси ти био крив, зашто се жалостиш?“, или се претвара да није разумео у чему се састоји његово сагрешење, у оба случаја не налази спокојство. Има људи који иду код гуруа, или сличних, и када схвате да су на погрешном путу, дођу да ме питају. И ако им кажем нешто да им помогнем, свеједно остају при своме: „Ма, не, то у шта верујемо је исправно.“ „Добро, будући да је исправно и ти у вези са тим немаш преиспитивања, зашто си дошао мене да питаш?“ Међутим, иако немају мира у ономе што је погрешно, остају упорни, настоје, на све начине, да нађу некакво лажно спокојство, али истинског починка не налазе.
 
Може ли човек, старче, читавог живота да живи са наопаком савешћу?
 
– Ако верује у своју помисао, може.
 
А како може да је исправи?
 
– Ако размишља смирено, ако нема поверења у своју помисао и ако о њој разговара са својим духовником.
 
Може ли човек, старче, ако је осетљив, да створи наопаку савест?
 
– Ако је у стању да створи наопаку савест, ни његова осетљивост сигурно није права. Једна неправилност ствара другу неправилност. Има их који кажу: „Ја сам осетљив“, а према другима се опходе као дивљаци и киње их без разлога.
 
Старче, да ли се савест оних који се оправдавају окаменила?
 
– Онај ко се оправдава има још неке гриже савести у себи. Он није неосетљив. А када неко није неосетљив, боли га његова грешност, а касније долази и утеха Божија. Али онај ко је створио наопаку савест, стиже и до неосетљивости: он се хвалише злочином. Видео сам људе који, иако су починили злочине, о њима говоре тако да те злочине приказују као подвиге. Јер, ако неко развије наопаку савест, то није просто окамењеност, већ нешто много више од тога. Када сам био у манастиру Стоми, у Коници, дође један и рече ми: „Хоћу да се исповедим.“ Ја му кажем: „Ја нисам свештенослужитељ.“ А он ће: „Не, ја хоћу теби све да кажем.“ Биле су тамо и неке жене које су дошле на поклоњење. „Боље би било да сада одете“, кажем им. „Не“, каже им онај, „не смета, само ви останите“. И поче да приповеда нашироко шта је све починио у младости: „Када сам био млад, отишао сам да изучим обућарски занат, али ми се стално спавало, јер сам ноћу одлазио у крађу са једном бандом. У нашем крају био је један чауш[1] који нам је рекао: „Идите да крадете. Ја хоћу два овна. Остало крадите што год вам је воља.“ Отишли смо тако у хришћанске куће, ја сам скинуо огртач, ударио псе по њушци једном батином од грабовине, коју сам понео са собом, и ушли смо унутра. Узели смо два овна, а јагњади колико год смо могли. Овнове смо дали чаушу, а јагњад смо сакрили у своју шталу. Чауш нас је одмах стрпао у затвор. Газде који су нас видели у крађи одмах су ујутро отишли у полицију и рекли: „Тај и тај су нас покрали.“ „Ма ти људи су у затвору! Зашто их клевећете? И измлати га…“ Једном смо отишли до једног стада,које су чували један млади влах, висок момак, ето толики, и његов отац. „Како сад да уђемо? Бацили би нас као на гомилу, као палидрвца“ рекоше ми моји. Узмем, онда, сачмару, нанишаним момка и… бум! Он се сложи доле. Његовог оца вежем… Крали смо до миле воље…“ Све то је описивао као своје велике успехе, и све време се смејао! Ето, куда води наопака савест!
А познавао сам и једног полицајца који је службовао у одељењу за транспорт и који је, јадник, непрестано плакао, зато што је једном био у пратњи возила које је превозило, из једног затвора у други, неког затвореника који је био на војном суду осуђен на смрт и кога су убили, зато што је починио многе злочине. Тражио је и пронашао његову родбину да им се извини, али његов брат, који је био у Америци, му одговори: „Требало је још раније да га убију, јер би многи невини људи остали у животу.“ Видите, колика је разлика између овог и оног претходног случаја! Овај човек је себе сматрао кривцем само зато што је, по наређењу, био у службеној пратњи једног криминалца, а онај други је причао о злочинима које је починио као да су подвизи и хвалио се њима!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У старо време, чауш је био командир чете која је имала и војна и цивилна овлашћења, нека врста шефа полиције у турско доба.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *