НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ – ВЕРОВАТИ СОПСТВЕНОЈ ПОМИСЛИ
 
Ћудљивост настаје од помисли
 
Зашто је, старче, неко ћудљив?
 
– Реци ми, чега се ти гадиш?
 
Свега се гадим.
 
– Онда теби све западне! И црвићи у воћу, или сочиву и понека длака у хлебу и тако даље.
 
Јесте, старче, баш је тако!
 
– Слава Теби, Боже! Видиш ли колико ти Бог помаже да би то превазишла?
 
Да ли и то долази, старче, од помисли? Рецимо да је сестра пронашла длаку. Зар није могла да је склони?
 
– Ма то је благослов! Дај мени ту длаку, да је ја узмем за благослов!.,. Ах! Сећам се једном на Синају отишао сам са једним монахом и дао сам му две брескве. Гледам га, не једе их. Хтео је прво да их опере, па онда да их поједе, па их је држао у руци, да их не би стављао у џеп и да не покупе бациле и из џепа! Његов брат, који је имао осморо деце рече ми: „Он троши више сапуна за прање руку, него моја жена за прање наше осморо деце!“ И да видите шта га је снашло! Тамо, на Синају, доделили су сваком монаху по једног бедуина да га служи, да му доноси храну и слично. Бедуин којег су доделили њему био је најпрљавији од свих. Био је готово црн од прљавштине. Смрдела му је одећа, сав је смрдео. Требало би недељу дана да га држиш у кади да би се све са њега спрало! А руке су му биле…, ма, не питај! Требало би да их стружеш шпахтлом! А када је узимао шерпицу да му однесе храну, турао је два своја прста унутра. „Одлази, бежи…“, викао је на њега онај чим би га угледао. Напослетку, тај монах није могао да издржи ни две недеље на Синају: Отишао је…
Сећам се, и у колиби смо имали једног монаха који је као мирјанин био поручник. Поставили су га за чтеца јер је био образован. Провео је толике године у манастиру а остао је гадљив. Ни да се приближи кваки на вратима! Ногом је отварао врата, или би гурнуо резу чланком на руци и после би алкохолом чистио рукав којим је дотакао резу! Чак је и врата на цркви отварао ногом. И допустио је Бог, када је остарио, да му се уцрвљају ноге, а нарочито она којом је отварао врата. Био сам болнички помоћник, када је дошао први пут у манастирску болницу умотане ноге. Болничар ми је рекао да му скинем завој са ноге док он оде по газу. Када сам скинуо завој, имао сам шта да видим! Нога је била препуна црва! „Иди на море“, рекох му, „опери ногу у мору и црви ће отићи, па дођи, да ти ставимо нови завој“. Докле је доспео! Какво мучење! Ја сам се сасвим збунио. Болничар ми каже: „Знаш ли од чега му је то?“ „Знам“ рекох, „зато што врата отвара ногом!“
 
И у таквом стању, старче, је ли још увек отварао врата ногом?
 
– Јесте. Наставио је и даље да отвара врата ногом, а остарио је као монах!
 
И није то схватио?
 
– Не знам. После сам отишао у манастир Стоми у Коници. Ко зна како је умро! А у општежитељном манастиру можеш да видиш младе монахе како иду да поједу из тањира остатке хране коју оставе старији, да би добили благослов! Други, пак, целивају кваке на вратима јер су их додиривали Оци, а он, када се клањао иконама, једва да су му бркови дотицали икону. А бркове би после прао алкохолом!
 
Када бива тако нешто са светињама, старче, зар то није светогрђе?
 
– Ма одатле човек пође, па иде све даље и даље. Доспео је до тога да се не клања, јер се плашио да онај који се поклонио пре њега није можда од нечега болестан!
 
Дакле, дa човек не би био гадљив, не треба да обраћа пажњу?
 
Не виде људи какво све ђубре једу! Ако се човек прекрсти, било да има неку фобију, или страх од болести, после Христос помаже. Тамо у колиби толико је људи прошло који су имали најразличитије болести! А неки простодушни прекрсте се, јадни, па попију воду из чаше коју држим тамо. Други који се плаше не прилазе јој. Пре неколико дана дође неки човек који је био на некаквом високом положају. Толико се, јадник, плаши бацила, да су му руке побелеле од чишћења алкохолом. Чак и свој аутомобил чисти алкохолом! Би ми га, јадника, жао. Знаш ли шта то значи да буде на таквом положају, а да се понаша тако? Послужио сам га ратлуком, али га није узео, јер сам га држао у руци. Али да. је био и у. кутији, опет га не би узео, јер би мислио да га је у кутију руком ставио неко други. Узмем ја тај ратлук, протрљам га о његове ципеле и поједем. Учинио сам то само зато да га малчице ослободим од тога. Ето и данас је овамо дошла једна девојка са патолошким страхом од болести. А када је ушла, није узела благослов, јер се плашила да се не зарази бацилима. Када је отишла, после свега што сам јој рекао да јој помогнем, опет није узела благослов. „Нећу да ти љубим руку“, каже, „јер се плашим да ћу добити бациле!“ Шта да јој после кажеш? Тако себи само отежавају живот.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *