ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ
 
Разговор са јеромонахом Атанасијом Симонопетријским,
химнографом Свете Христове Велике Цркве
 
Манојло Мелинос: Седели смо са једним старцем пред његовом скромном колибом и гледали у правцу Атоске горе. Тачније, он је гледао. Ја сам се правио да гледам, док сам у суштини покушавао – импресиониран – да протумачим његов дубоки поглед. Није било потребно улагати много напора. Лагано повлачећи кроз своје жуљевите прсте од многе употребе искрзану бројаницу, и без скретања погледа рече климајући главом:
– „Боже, Боже мој, к Теби јутрењујем. Ожедне Тебе душа моја, Колико пута Теби (чезне) тело моје, у земљи пустој и непроходној и безводној“ (Псал. 62, 2). Боже, Боже мој, Боже твој, Боже наш, чедо моје, то тамо је Врх, а на врху је Бог и Врх се поистовећује са Њим!
У свести мирјана, драги моји читаоци, Атос представља споменик недокучивог исијавања, светионик духовног зраконосја. Ово прелепо место конкретан је одблесак лепоте Божије! На Светој Гори ништа није без свог значења. Телесни подвиг неопходан је за духовну пуноту; ћутња и тишина за непрестано општење са Богом.
Монашки центри увек су били светли метеори, светионици Православља и исправног делања. Светогорски манастири, скитови, келије, молчалнице, седалнице – увек су били и јесу огњишта духовног зракозарја, центри светости и врлине. Ова по светости позната држава, у својој више од хиљаду гоДина дугој историји обогатила је Светачник наше Цркве облацима исповедника и мученика, који су сведочанство вере заПечатили часном крвљу свога мучеништва. Учитељи Божије мудрости и врлине, они су понос и ликовање Христовог живота и Христове заједнице.
Атоска гора Света је гора. Но, није Гора та која је осветила и која освећује старце; старци су ти који су осветили Свету Гору. Ова гора је Света зато што је освећена колосима врлине који је настањују; она је Света зато што је натопљена крвљу мученика; Света је зато што запахњује духовним миомирисом часних моштију које представљају видљива знамења Божијег присуства, степенике на лествици која сједињује земљу и Небо.
Прилазећи старцима, простим монасима, пустињацима; посећујући манастире, скитове, испрснице и келије сусрећемо се са људима ослобођеним сваке материјалности, са отеловљењима светости и врлине, који говоре мудро и дубоко, који препричавају своја искуства једноставно и непосредно, на Светој Гори нема необразованих. Ту су мудри они за свет немудри, јер је Бог мудрост овога света назвао лудошћу, а „оно што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами премудре… и да оно што није, уништи“ (1 Кор. 1 202,8). Свети Златоусти пита: „Зар не видиш мудрољубље монаха, сјајније од сунца?“. На Светој Гори постоји стварна мудрост, не као резултат логике и дијалектичког истраживања, него као дар Божији. Света Гора чисти дух, онепорочује [прочишћава] вољу а мудрост прима као дар Божији.
Негда је неко упитао авву Силуана: „Шта си ти то оче учинио, те се такав начин размишљања настани у теби?“ Авва одговори:“Никад у свом срцу не оставих помисао која би Бога разгневила“. Управо ово су чинили и чине Светогорски старци о којима говоримо. Но, они се не задржавају само на томе, односно на богоугодном порицању зла и греха. Они иду још један, два, три, пет, десет, сто корака даље, управљајући се по божанском савету Светога Исаака Сиријског (из пронађених искустава): „Када се кроз молитву приближиш Богу, а ти у својој помисли постани као мрав, или кар гмизавци земље, или као пијавица и дете што муца“.
Достојан је и наш водич у потрази за светогорским старцима, у овом случају јеромонах Атанасије Симонопетријски, химнограф Свете Христове Велике Цркве. Отац Атанасије био се удостојио да веома добро упозна велике старце, свете Атласе који на својим плећима држе – својим богоубедљивим молитвама – овај наш свет.
Целокупни дијалог приложен је у књизи Светогорци, благословите, која је седма по реду из серије „Искуство Отаца“.
– Оче Атанасије, ако је благословено, могу ли драгим читаоцима открити нешто о вама? Још док сте били мирјанин, тесно сте се били везали за старца Пајсија, и тај ваш однос постао је још снажнији када сте дошли на Свету Гору за стално. Реците нам нешто о томе.
Јеромонах Атанасије Симонопетријски: У Име Оца, и Сина и Светога Духа; драги мој брате, благосиљам Име Светог, и Трисветог и Пресветог Бога у Тројици за овај наш сусрет. Моја одговорност је велика а моје моћи су мале. Захтеви су веома тешки, а моја плећа немоћна. Но, усудићу.се да промуцам пар немуштих речи, с једне стране одазивајући се послушању, а са друге ослањајући се о богоубедљиве молитве ових светих стараца, крје упознах уз Божију помоћ, подижући на своја плећа и друге одговорности као онај који „зна а не чини“!
Но, почнимо редом. Када сам био апсолвент теологије, први пут сам био дошао на Свету Гору са старцем Емилијаном и једном групом отаца из Метеора, са намером да испитамо у којем би се манастиру могли настанити, у случају да се преселимо; то тада још није било одлучено. Био је Свети Сава (Освештани), пети децембар. Након Литургије коју смо служили у конаку манастира Светог Дионисија у Кареји, тадашњи заступник старац Теоклит примио нас је са много љубави и рекао нам много уводних речи о светогорском монаштву. Он нам је духовно у многоме помогао. Нагласио нам је да о томе затражимо мишљење оца Пајсија. Наравно, наш старац је био у односу са о. Пајсијем од раније, али га ми нисмо познавали.
И тако, спустили смо се доле, у испосницу Часнога Крста у близини манастира Ставрониките, тачније у ставроникитску Капсалу. Постоје две Капсале: ставроникитска и пантократорска. Односно, пола Капсале припада манастиру Ставрониките, а пола Пантократоровом. Старац се био тамо настанио непосредно по упокојењу свога духовника, познатог оца Тихона, тог светог човека. Он се тамо веома много подвизавао. Дакле, упутили смо се тамо и позвонили на звонце које је висило на простој огради. Отворио нам је веома радостан. Примио нас је унутра, а будући да је онога дана било доста влажно и хладно, била му је упаљена мала пећ. Његова испосница беше саздана од блата; и данас постоји. На источној страни имао је ту малену црквицу Часнога Крста. Друга половина испоснице представљала је његову келију. По зидовима су биле залепљене иконе и папирићи истргнути из какве свеске, на којима су биле исписане разне изреке, углавном из Старога Завета. На мене је оставило утисак то што је највећи број изрека био узет из књиге о Царевима. Отац Пајсије, пошто нас прими, седе, ногу скрштених, онако како то раде на истоку. Ми се сви посадисмо на један дрвени кревет сПрам њега, поређани као сардине. Тада приметих натпис над његовом главом: „Који подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже убогога…“ (Псал. 112, 7); то је на мене оставило огроман утисак. У вези са тим, рече нам пар стварчица. Говорио нам је са много љубави, са много расуђивања. Упитао нас је да ли бисмо могли да не … дођемо на Свету Гору, иако је тада атоска заједница имала велику потребу за монасима. Питао нас је да ли бисмо могли да останемо у свету с обзиром да смо братство у процвату, тада сви ми млади – наиме били би зачетак и замајац другим братствима да се настане по различитим манастирима грчкога простора. Када се пак уверио да путања братства ка Светој Гори беше непоколебива, рече нам: „Ако нож стигне до краја, е, тада шта да радите … треба да дођете на Свету Гору. Погледајте који вам се манастир свиђа“. Указао нам је на неке манастире и испратио нас уз многе молитвене жеље. Док смо одлазили, рече осмехујући се: „Немам чиме да вас почастим, до три наранџе. Вас је четворица. Да вам их дам, …посвађате ће се међу собом ко ће први да узме! Тако ћемо их све дати Тасосу (моје мирјанско име) да би био мало поласкан, пада га замонашимо! Ви остали сте и овако и онако већ монаси“. Дао ми је наранџе и, пошто нас све благослови, сиђосмо у Ставроникиту.
Од тада, до другог контакта са њим дошло је јула месеца 1972, када је требало да се замонашим, на Преображење. Духовник ми је рекао да напишем једно писмо о. Пајсију, да затражим његове молитвене жеље и да га замолим, ако може, да дође у Метеоре где сам постао монах, како би присуствовао мом постригу у Великим Метеорима. Написао сам му једно просто писамце. Одговор сам пак добио почетком септембра. Између осталог, о. Пајсије ми је написао: „…Благословено дете, зашто ми ниси писао месец дана раније? Мени треба доста времена да сиђем до манастира Ставрониките, а пошта са приликама које владају на Светој Гори касни. Но, духовно сам увек уз вас…“ У наставку писма изложио ми је мало учење о монаштву, на шта да пазим.
Када смо касније дошли на Свету Гору и тамо се настанили, одмах сам отишао да га посетим. У тренутку се сетио свега, уз један малени детаљ – као да је притиснуо дирку на … рачунару! Старац је имао и овај дар – није заборављао ниједног човека којег би видео, а уз то, ако га је био повезао са молитвом (наиме, ако се за њега лично молио), ни случајно га не би заборавио! Док, других људи, званичника како ми рече, који су долазили само да га виде као … знаменитост и чудновати експонат, није желео да се сећа, јер би му сећање на такве људе одузимало драгоцено време за молитву. Често је понављао: „Овде где сам дошао, дошао сам да се молим! Нисам дошао да будем учитељ. Много више могу помоћи молитвом, него речима“!
Када сам године 1976. отишао у Кареју као Први секретар, пошто су владале добре прилике, четрнаест месеци бих свако предвече узимао свој штап и ишао њему у посету. Сећам се како ме је и он.у томе бодрио говорећи: „Да долазиш, да се мало дружимо“. Тада је било врло мало посетилаца, у односу на последње године. Тада,ако бисмо имали петорицу посетилаца дневно, то би био догађај! Данас прелазе цифру од сто двадесет… Ишао бих дакле к њему, пошто бих завршио са својим послом. Седели би по два, три, четири сата заједно. Он је обично плео бројаницу, а ја бих седео спрам њега. Када је време било лепо, седели би пред кућицом поред маслине. Када је било невреме, унутра у келији… Испричао ми је многе приче и из свог личног живота, али и из живота стараца које је био упознао.
На мене је увек остављала утисак светост његовог живота, простодушност у његовом опхођењу, непосредност коју је имао у односу са другим, као и пажња, којом се предавао понаособ сваком човеку. Он није приступао људима „булдожерски“, односно није се опходио према свима на исти начин. Сваком човеку прилазио би на посебан начин, на лични начин. Научнику би приступао са више озбиљности; деци на дечији начин и просто.
Сада се сећам случаја са једним дечаком Јоргосом који је био дошао са великим друштвом. И он је био седео пред келијом где нам је свима.говорио старац, али је правио буку. Ех, мало дете, ништа није разумео тада … Имао је, сећам се, некакву батину и ударао њоме о земљу. Можда је то радио да би привукао пажњу других, с обзиром да су сви остали водили озбиљан разговор, а дете није могло да учествује у њему. Имао је само шест или седам година. Наједанпут, благословени старац, да не повреди дете каквом примедбом (да видиш само какву племенитост и колику је пажњу придавао томе да не ожалости човека), каже му:
– Јорго дете, тамо где удараш, знаш ли кога има испод?
– Не.
Тамо испод је амерички председник, а са њим сви Американци, и они ти сада спавају. За нас је сада дан; а за њих је ноћ, зато што сунце не обасјава читаву земаљску куглу истовремено. Знаш, наставио је старац да говори унезвереном Јоргу веома радосним гласом и на радост свих нас – Американци су моћни, и ако се пробуди њихов председник због буке коју ти правиш, послаће авионе, спазиће нас овде и истопиће нас! Дакле, немој да удараш па да нас нањуше!
Мали се уплаши, ми старији праснусмо у смех и тако Joргoc престаде да нас узнемирава!
Дакле, такви догађаји, које је старац обично решавао уз хумор, били су веома шаљиви и свакако поучни. Рећи ћу ти неке његове црте, о којима сада, пошто се упокојио, могу да говорим. Наравно да, у вези многих других ствари које ми је био рекао, истовремено је наглашавао: „Немаш благослов да говориш о томе, пошто од људи који ће их чути, једни ће из благочестивости то применити, а пошто то није по њиховој мери десиће им се нешто лоше; други ће из надмености покушати да то примене – а ни то није по њиховој мери – и нанеће себи духовну штету“. Но, за неке догађаје ми је рекао, да могу да их испричам након његовог упокојења. Ово што ћу сада рећи тиче се људи који су долазили много пута овде да га виде, и једино за шта би га питали, било је да им каже да ли је држао змије и бринуо се о њима! Ја сам лично заиста три пута видео змије.
Но, почнимо редом. Старац Пајсије ми је говорио да читава творевина поима љубав. Једном ми је био откинуо вршак гране са једнога храста и рекао ми на себи својствен начин: „Благословено душо, рецимо да је овај храст којем сам сад откинуо вршак, знаш, осетио бол; ако га пак помилујем, разумеће љубав! Он осећа бол и разабире љубав! Ма и камен, чак и он осећа! Духован човек све посматра духовно. Он види да све има неки циљ у читавој творевини Божијој. Такав човек не чини ништа што би творевину повредило“. Е то ти је, драги мој Манојло, порука православне екологије. Отац Пајсије није гледао на природу као на нешто што је самоме себи циљ, него је видео у њој творевину Божију. Као што смо и ми Његова творевина, тако су и сви други и све друго створења Божија!
Једанпут сам га упитао:
– Оче, зашто ове змије и мишеве држиш овде? И лисицу, па јежа, па две куне, што их храниш? Зашто то чиниш?
– Види да ти кажем, благословено дете; јадне змије посебно су…. угрожене. Све животињице, када се рађају – јагањци, мачићи, псетанца, деца их узимају к себи, украшавају их врпцама, мазе их,… купају их, желе да спавају са њима, хране их, играју се са њима, играју се са свим животињама! А од људи, нико не воли змије и пацове. Ех!. Барем ми калуђери, рецимо, подразумева се да треба да имамо више усрдности. Зар не треба да покажемо посебну љубав и према овим животињицама?
Како смо седели тамо, испред келије, мај беше, није било никог другог. Испричао ми је много дивних ствари а ја сам у својим рукама држао један дрвени штап и време је протицало у чаврљању. Изненада старац погледа у правцу улаза у своју кућицу и радосно рече:
– Еј, добро дошао, добро дошао!
Погледао сам и ја ка улазу, али нисам видео никога. Уз недоумицу упитах:
– Ко је то,оче?
– Ниси га видео? То је „Отац Јеремија“!
Познавао сам оца Јеремију који је тада био у Ставроникити, али сам погледао још једном али тамо није било никога. Старац, уживајући у мојој оправданој недоумици, упита ме:
– Зар га ниси видео? Ево га! Погледај десно!
Ја погледах удесно где беше један пресахли извор ограђен сувим даскама. Не беше ни цемента, ни креча; ничега. Гледам ја тако, а оно из камења помаљаше се и нестајаше једна огромна црна змија! Чим то спазих, сав се најежих! Видите, ја немам љубав оца Пајсија и спонтано узех штап да је ударим. Старац ме ухвати за руку рекавши:
– Ах! Благословено дете, сад ћеш ми, да кажемо тако, убити мог …. послушника?! Дођи овамо.
Устаде и поведе ме на гроб оца Тихона, поред металне ограде. Уз гроб беше много кедровог дрвета. На једном кедру показа ми змијску кошуљицу. Змије, као што је познато, сваке године мењају своју кожу. Дотична кошуљица беше дугачка два метра и кусур, са великим љускама као крљушти у керне, загасито-црвене морске рибе! Отац Пајсије каже ми уз осмех:
– Имам три змије што ми долазе и праве ми … друштво! Змија чију си кожу видео долази ми ујутру. Долази кад заливам јутром парадајз. Долази ми и ја јој дам да једе. Ова што је мало пре дошла је „о. Јеремија“ који се пришуња предвече. Имам и једну која … нема баш пуно расуђивања па се угнездила на тавану. Али је сад, у последње време, почела да ми приређује неке заврзламе…
– Шта, оче?
– Ето, почела је да мрси!
– Зашто? Ниси је хранио?
– Ех! Хранио сам је, али једном ми три дана није била дошла. Мислим се, мора да је неки мангуплук направила чим не долази. Или ју је неко убио или је угинула. Али не; „нешто“ је урадила … Моја мисао ми је говорила да је нешто урадила! И заиста, дошла је након три дана и стала ми ту некако са устручавањем. Није ми се приближавала, иако сам је мамио: „Дођи аман за Бога, зашто стојиш тамо?“! Ни говора да ми се приближи. Ја јој кажем: „Нешто си урадила што не треба и зато се бојиш; пече те … савест! Хајде реци ми, хајде, исповеди се“! То сам јој рекао онако у шали, а гмизавац ти одмах отвори уста и испусти жабу! Јеси ли разумео, оче, мрсила је и… стидела се да ми то каже! Онда, ја јој на то кажем строго: „Благослова нема! Да ми не долазиш три дана, нема ништа од јела“. И заиста, јадна змија ме послуша.
Толико што се тиче змија. Наравно, овај догађај многи су били погрешно разумели, они који не разумеју духовне ствари. Говорили су наиме да је био… факир итд.! Такве приче су га, као што је и природно, веома жалостиле, и зато, кад год би га питали у вези са тим, говорио је: „Какве змије и бајке?“. Правио се да не зна, да не би давао повода саблажњивању. Али је чињеница да је све то чинио из стварне љубави, а не онако како то раде мађионичари, факири, врачеви, како каже псалтир, и бајари, како би показали дух, моћ и преимућство над природом. Старац је то радио са природном простодушношћу. Како према човеку, тако и према животињама, показивао је доброту и родитељску љубав.
Други пут, био сам му довео једног познатог владику. Пратио сам га до старца. Отишли смо и повукли оно звонце. Старац се већ био преместио у своју другу келију, у ували Кутлумуш. Након извесног времена угледали смо старца на веранди како гледа и говори:
– Хеј! Ко је?
– Ја, оче.
Направио се као да ме није препознао, да би се нашалио:
– Ко си ти?
Осмехујући се од радости, ја сам узвратио питањем и одговором:
– Ја? Мазга!
– Мазга?!
– Да, направио сам штету у пољу, ухватио ме чувар и затворио ме овде у жице, да не поновим штету!
Није могао да се суздржи од смеха при последњим речима и прасну допуњујући:
– Ево, долазим одмах.
Сишао је и отворио нам са радошћу врата. Владика се одузео од смеха и упита га:
– Бре, благословени, шта то говориш?
– Откуд знам, владико мој, откуд знам, одговори богомудрено старац.
– Иначе, како је?
– Како да је …
Оних дана имао је проблема са астмом. Трпео је, како нам рече, много приликом дисања а влага је погоршавала његово стање. Владика га изнова упита:
– Како је?
– Шта да радим? Нама са Свете Горе дају здравствено за пољопривреднике, али ја имам бенефиције и примам и здравствено и за приватнике и за службенике!
На те речи владика се изгуби, слушајући речи о. Пајсија.
– Шта то причаш оче Пајсије? Где радиш, јеси ли приватник или државни службеник?
– Ех! Благословени мој, духовно сам и приватник и службеник; тамо горе мислим!
Владика схвати и настави са разговором:
– Оче, јер много трпиш?
– Трпим.
– Али ти толика чуда чиниш, помажеш толиким људима. А себи? Зашто се Богу не помолиш да будеш добро? Чуће те ако му затражиш.
– Благословени, зар ћу ја Бога да учим лекцију?! Не тражим ја од Бога, преосвећени, да ме лиши бола; тражим Му само да ми да трпљење! Он зна зашто ми шаље бол. Ја сам дужан не да Га молим да ме лиши бола, зато што бол чини добро за духовни живот. Оно што сам дужан да тражим јесте да ми даје трпљење!
Тако треба да чинимо сви ми православни хришћани. Колико ли су поучне речи оца Пајсија …
Разговор између архијереја и о. Пајсија се наставио:
– Како живиш, оче? Проводиш ли много сати у молитви?
– Шта да ти кажем, владико мој. Кад бих имао још двадесет четири сата у свом дану, не би ми било довољно да се молим!
– Оче, како се молиш?
– Ех! Како се моли цео свет …
– Молиш ли се стално?
– Е, зависи; некад читам псалтир, некад направим по коју метанију, некад појем, некад … Немам јединствен начин. То зависи од ситуације у којој се налазим. Али, види, да ти кажем, владико; боље би ми било кад бих морао да окопавам десет ари оранице, него да се молим за неког човека који болује.
– Зашто, оче?
– Зато што се исцрпљујем до крајности. Сваки дан умирем и сваки дан Христос ме васкрсава! Молити се уистину за неког човека који болује је као да проливаш сву своју крв! Зато ти кажем да сваки дан умирем и да ме сваки дан Христос васкрсава!
То је била чињеница. Читав свој живот овај свети човек био је „мртав“ по свет – како то мисли апостол Павле у посланици Галатима – јер се сећао проблема и невоља свих људи.
Једном приликом када сам дошао у његову колибу, након четири пет минута стиже један калуђер из суседне келије. Старац Пајсије му довикну:
– Дођи, дођи унутра.
– Донео сам пошту, оче, одговори му са поштовањем.
– Добро, добро, остави је овде.
Калуђер остави писма и оде. Остадосмо нас двојица. И како је текао разговор, старац ће:
– Хајде мало и да радимо, да не останемо беспослени!
Узе дакле писма и стаде их ређати у четири стога. Један не беше баш прави стог, него обична хрпа. На ову гомилу бацаше их некако килаво. Друга писма ређаше по реду. Гледао је у коверте а да их није отварао. Само је гледао у адресу и стављао их редом у три права стога.
Ја се зачудих његовој подели и упитах га: . – Оче, шта је ово?
– Ова овде што их набацујем без реда су са чековима. Мисле они да ми овде имамо супермаркете па ми шаљу чекове за куповину! Шта да радим ја са новцем? Видећеш шта ћу сад да урадим.
Узео би писмо и исписивао на њему „неуручено; вратити“. Исцртавао је стрелице у правцу адресе пошиљаоца а да писмо ни не отвори.
Указао сам му и на друге стогове, изражавајући своју недоумицу. Одговори ми:
– Овај стог је душеболан. Онај други болује од рака, а трећи има породичне проблеме. Свештениче, ово су три велика проблема која данас муче свет.
– Оче, како знате садржину писама а да.нисте отворили коверте? ;
– Ех, из… искуства!
Светитељ Божији није желео да говори о свом дару. Каква висина смиреноумља… У старцу је обитавао дух Божији. Колико ли сам пута био сведок ситуација у којима би старац људе које није познавао – по први пут би их видео – изрешетао оним својим продорним погледом од. главе до пете, када би у тренутку разумео о каквим је људима реч и зашто су дошли!.. Он је био уистину обдарен благодатним даровима; небески човек и земаљски анђео! Био је достигао веома велике висине врлине. Бог га је дао овим тешким временима у којима живимо, како би нам помогао. Колико ли је само нас лично помогао… То знам по исповестима људи коју су били у великим проблемима. Ја нисам могао са својим скромним духовним знањима да им помогнем и слао сам их код оца. Он би их осенио знаком крста, или би им очитао молитву, или би им само понудио какво послужење, а људи би се „пунили“! Преиначивао би се њихов живот! То је био велики благослов Божији. Често, када бих се нашао код о. Пајсија, долазили би разни људи који су по свом изгледу – сагласно световним мерилима – били одбојни. Старац их је примао у свој загрљај родитељском љубављу. Сећам се једног момчића који је имао доста психолошких и породичних проблема. Био се уплео и у узимање наркотика. Отац Пајсије, иако није био спавао укупно три дана и три ноћи, јер их је био провео у молитви, разумете његово напрезање, седе одбацујући себе и стаде слушати ово дете пуних девет сати! Након тога ми рече: „Благословено дете, знаш ли шта значи седети девет сати слушајући и крварећи?! Да будеш загњурен у крв толике сате! Знаш ли како је то?..“. Ово је старчева карактеристична црта. Не знам ко би од нас био расположен да након пробделих три дана и ноћи у молитви седне да слуша било ког човека.
Једном ми је био затражио неки поклоник да му кажем оно што знам о чувеним нагим подвижницима Атоске горе. Рекох му да сам и ја чуо како се говори о њима и да сам о томе и читао. Но, с обзиром на то да нисам имао лично искуство, уздржао сам се од одговора, пошто. бих и сам морао прво да питам друге о томе. И тако, упутих се ка оцу Пајсију. Сећам се, то беше по Васкрсу. Није имао света код себе. Примио нас је – ја сам дошао са једним својим пријатељем фотографом – уз свој оригинални хумор по којем се разликовао од осталих, са великом љубављу. Пошто смо претресли разне теме, кажем му:
– Оче, да вам кажем још нешто; многи долазе и питају да ли постоје наги подвижници…
Отац Пајсије ме прострели погледом на свој добро познати начин, од главе до пете, и уз осмех ми узврати питањем:
– Ти, благословено дете, шта кажеш? Је ли постоје или не?
– Оче, шта да кажем? А зашто не би постојали? На то ће старац:
– Послушај, оче Атанасије; када те питају, ти реци да постоје.
– Добро, оче, али ја их нисам упознао, одговорих му а отац ме прекиде:
– Благословено дете, па зар треба сад по сваку цену да их ти познајеш? Је си ли ти судија свету? Упознали су их други…
– Оче, кажем му ја изгарајући да сазнам, да ли их ви познајете?
– Шта ће ти сад то благословени, па све мешаш? Када ти кажем да постоје, шта сад хоћеш и питаш…
– Оче, не питам из радозналости, него да знам шта да кажем људима који траже да сазнају.
Отац Пајсије започе са откривењем:
– Да, познајем четворицу од тих светих подвижника.
– Колико их је укупно, оче?
– Седморица, благословени.
– Је ли истина да они следе начин живота Светога Петра Атоског?
Благословени мој, постоји на Светој Гори много тежи и већи начин подвизавања од нагих подвижника!..
На шта мислите, оче? Питам га са крајњим интересовањем. Уз расуђивање избегава одговор, говорећи:
– Ако ти сада кажем, духовно ћу ти нанети штету. Нећеш имати користи; уствари ћеш бити оштећен. Пусти то; други пут. Ако достигнеш те висине, рећи ћу ти. Сада није у твојој мери овакво подвизавање.
Био сам задивљен. Тражио сам да сазнам више и наставио сам са питањима:
– Како их Ви познајете?
– Сваких пет година сусрећем се са њима. Ево, сада, ових дана очекујем једног од њих, оца Серафима. Доћи ће да попричамо
Тако дакле, пошто ми је о. Пајсије то потврдио, и ја сад отворено кажем да постоје ови свети наги подвижници и данас на Светој Гори!
 
– М.М.: Оче, зашто сте упоредили, у свом разговору са о. Пајсијем, наге подвижнике са светим Петром Атоским?
 
Јером. Ат. С: Свети Петар Атоски први је познати подвижник који је живео овде на Светој Гори, пре него што је монаштво попримило организовани облик, након 960. године у време светог Атанасија Атоског. Свети Петар живео је у келији која се налази између скита Кавсокаливија и манастира Велике Лавре. Ова пећина постоји и данас. Свети Петар живео је више од педесет година у потпуној нагости, хранећи се са нешто мало зелениша, Његово једино друштво били су светитељи, анђели, птичице и шумске животиње!
 
– М.М.: Ти људи, оче Атанасије, како се причешћују пречистим Тајнама?
 
Јером. Ат. С: Свети Симеон Нови Богослов наводи како постоје два начина Причешћивања Богом: светотајинско и мистичко. Светотајинско бива у оквиру Свете Литургије, када се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом, Мистичким се не причешћују сви, него неколицина! Њиме се причешћују анђели Божији! Једном, блажене успомене старац Герасим Микрајананит ми је рекао: “Послушај оче Атанасије, блажени отац Григорије Духовни, који се упокојио у Господу 1926. г, рекао ми је да је лично причешћивао наге подвижнике тајно, мистички“. Сад, што се тиче данашњих времена, немамо података. Неки од таквих вероватно су свештеници, сигурно да имају неки начин.
 
М.М.: Да ли можемо, оче; да их лоцирамо географски? Да ли се они, рецимо, налазе на Атоском врху!
 
Јером. Ат.С: И на ово питање одговорио је о. Пајсије. Сећам се да ми је рекао како они живе у околини Атоса. Чак сам га упитао да ли се појављују пред онима пред којима желе а он ми је.рекао: „Да, може бити да су и сада овде испред и да их не видиш!..“.
 
– М.М.: Ви сте притисли о. Пајсија а ја ћу следом притиснути вac, о. Атанасије. Шта друго знате о овим људима? Чуо сам на пример да, када позива Господ некога к Себи, подвижници се надокнађују „необјашњиво“. Тако је њихов број стабилан.
 
Јером. Ат. С: Не знам како се то дешава, али старац ми је рекао да, када неко одлази к Господу, они знају ко је његов достојни наследник и мистички га позивају. Како се то тачно одиграва, не могу да кажем зато што немам то искуство. Могу да кажем оно што ми је рекао о. Пајсије.
Слава Богу, упознали смо много врлих стараца. Због тог разлога и наша одговорност је велика. „Онај који зна а не чини, много ће бити бијен“. Знати а не чинити, као ја, велики је проблем…
 
– М.М.: Оче, реците нам пар речи о значењу бројанице. Много људи би желело то да сазна. Ви знате да њу многи, и мушкарци и жене, носе на руци као „пазитеља“, „за срећу“, а да евентуално не познају њено значење, њену символику, па чак и употребу.
 
Јером. Ат. С: Заиста, брате мој, помрачени теретом и облаком грехова, тражимо просветљење Светога Духа бројаницом која је помоћни инструмент при понављању молитве. Број зрна од бројанице до бројанице се разликује. Једна има дванаест зрна (то је бројаница коју носимо на прсту) и зовемо је прстен. Друга коју носимо на ручном зглобу, то јест наруквица, има тридесет три зрна, колико је година наш Христос поживео на земљи. Даље, бројаницу од сто зрна обично дајемо својој браћи мирјанима или искушеницима који праве сто метанија. На крају, бројанице од три стотине зрна користимо ми монаси за бројање метанија. Наравно да је у почетном стадијуму потребна мера. После, када човек узнапредује није му потребна мера. Прегршт дарова који се задобијају молитвом, премешта те на други ниво доживљајног познања Бога, тако да тада „мера“ на неки начин представља „препреку“ у овом односу са Богом. Тада остављаш по страни бројаницу. Од те тачке па на даље користе се други начини.
Но, сигурно да је благословено и нека их носе наша браћа, па и не разумели њено значење. Разуме… ђаво (како је говорио отац Јефрем Катунакијски) шта значи бројаница! И сама чињеница што постоји у нашим џеповима велика је ствар, додао је свети подвижник.
 
– М.М.: Данас, оче, многе људе мучи надугачко и нашироко утицај злих духова. Шта има да каже Света Гора, свети оци, овим људима које муче нечисти дуси?
 
Јером. Ат. С: Не треба за све да кривимо зле духове. Често смо ми ти који постајемо повод њиховом доласку и кушању. Ако ми не направимо места лукавоме, неће нас он кушати. Уз то, много пута… ми сами себе излажемо искушењу!
Сећам се једног свог разговора са оцем Порфиријем о антихристу, тада када се много говорило о њему. Старац је лежао на малом кревету и рекао ми.
– Је ли, овде где ја седим, можеш ли ти да седнеш?
– Наравно, оче, одговорио сам му. Како да не!
– Море, на то ће он, како је говорио радосно, јеси ли ти блесав? Пашћеш на мене а ја ћу пући!
Е, па да, оче, треба ви да устанете да бих ја сео, додао сам исправљајући се.
– А! Браво, то је већ боље. Исто се догађа са нашом душом пред Христом и антихристом. Када је у нашој души зацарен Христос, да ли може себи наћи места антихрист?
– Не, оче.
– Е! Због тога, душо моја ти говорим. Ми немамо Христа у својим душама. Да смо Га имали, не би нам се ђаво ни малчице приближио. Но, на жалост ми не пазимо и онај три пут проклети улази у нас, а Христос Који је врло племенит, стоји на вратима и куца. Ако Му отворимо, Он улази. А ђаво, довољно му је да нађе једну рупицу, трпа се бестидно и ако уђе, више не излази! Зато је потребно да будемо веома пажљиви у свом животу, како не би давали места сатани. Много пута не пазимо и, или га помињемо, или шаљемо до ђавола своју децу, или жену или свог мужа или друге људе…
Старац Пајсије једанпут ми је говорио о свом крштеном куму и духовнику, светом Арсенију, док је овај још увек био жив:
Једна његова комшиница била је добила дете. Једнога дана, док је дете плакало у својој колевци, мајка похита сва успаничена:
– Арсеније, Арсеније, брзо овамо! Појури колико те ноге носе, молим те, трчи како ниси никад до сад.
– Зашто? Шта се дешава?, упитао ју је он изненађено.
– Кажем ти да дођеш брзо! Нестала је колевка са бебом!
– Нестала? Шта? Како? Реци ми шта се тачно десило, рече јој строго, имајући унутрашњу ‘информацију’.
– Да, Арсеније, пошто је непрестано плакало, изнервирала сам се и послала га до ђавола. Ах, шта то урадих! Шта сам урадила! Молим те лепо, учини нешто Арсеније, учини нешто, јер ћу полудети. Молим те много, молим те, дођи…
– Шта да радимо сада, ах, ах! Јеси ли видела шта се десило? Боже мој…
Тако рече и узе у своје руке Псалтир. Не знам шта је читао из Псалтира, али чим је завршио, беба се појавила на свом месту, где је и била раније, све са колевком!
По препричавању овог догађаја, старац ми је рекао:
– Е, оче Атанасије, колико ли само греше родитељи и људи који се због ситница тако изражавају и шаљу до ђавола друге људе… Шта да ради и он! Тражи да нађе себи посла, тражи где да се настани и, када људи нису наоружани духовним животом и Светим Духом, тада он улази унутра и ствара ове проблеме које ствара….
Зато, мислим да је овај проблем личне природе, субјективан, питање субјективног живљења благодати Божије, Када живимо благодат Божију, искушење се не усуђује да приђе. Старац Пајсије је говорио: Када је гвожђе вруће, мува не може да слети на њега!
У наставку, отац је допуњавао: Све је Божије. Ако нека душа добије што год на корист, томе је заслужно њено добро настројење које има, добре помисли које развија. Јеси ли разумео, оче Атанасије?
 
М.М.: Када сте већ поменули, оче Атанасије, искушење и методе којима му се приступа, сагласно ономе што говоре свети Светогорски Оци, присетићу се Господњих речи: „Овај род (злих духова) не изгони се другачије до постом и молитвом „. Поменули сте молитву, говорећи о ставовима Отаца. Наравно, даћемо се вратити на то. Замолио бих сада да се зауставимо на подвигу поста.
 
Јером. Ат. С: Ми увек саветујемо да се пост држи не због било ког другог циља, него зато што видимо користи које пост доноси. Нека држе тримирје они који то могу. Наравно, то је мало теже спроводити у свету, зато што су и за пост потребне неке припреме. Тражи се потпуно уздржање од говорења. Када неко стално говори, много се умара; његова сила се троши, док овде ми монаси имамо потпуну тишину. Ако би могли тако и они да раде, било би добро. Но, не да чине ствари без расуђивања, које ће ићи на штету здравља и тад, како каже отац Јефрем Катунакијски, уместо да постимо, бићемо приморани да једемо на Велики Петак чак и месо!.. Наглашавамо да се све одвија уз благослов духовника, зато што неки пут пренаглашавамо своје силе, мислећи да смо у стању да у свом подвигу учинимо и више, ствар која није лако достижна. Други пут мислимо да не можемо да учинимо нешто што у ствари можемо – једноставно нисмо пробали.
 
– М.М.: Оче, један појам, једна врлина, у оквиру нашег разговора, повлачи питања једно за другим. Мисао ми сада одлази на покајање, ову чврсту основу нашег спасења. Ум се управља ка тражењу опроштаја и милости Божије. Исто тако, ту је велика врлина послушности. Како покајање, тако и послушност, претпостављају смирене мисли… Усредсређујући, оче, лупу истраживања на освећени простор на којем се налазимо, молим вас да нам кажете значење речи „благослови“; коју овде на Светој Гори стално користимо, уз свету послушност.
 
Јером. Ат. С: Говориш, Манојло, о жртвовању наше личне воље вољи другога. То је када стављамо другог изнад себе, по угледу на Христа, и одсецајући своју вољу пред вољом другога, подражавамо Христа Који је одсекао Своју вољу пред Небеским Оцем. Сећаш се, у Гетсиманској молитви је рекао: „Да не буде воља моја, Оче, него Твоја“.
Исто тако добро се сећаш из живота нашег многољубљеног Светог Силуана, који описује старац Софроније Светогорац, како је једног дана један велики подвижник са којим је заједно био у старом руском манастиру, хтео да оде у бугарски манастир, да види једног чувеног духовника. Рекао је и о. Силуану да пође, ако хоће, са њим. Тако је и било. На путу нису разговарали, него су се молили. У једном тренутку старац рече о. Силуану:
– Ја ћу питати духовника о томе и томе. Шта ћеш ти да га питаш?
– Ја нећу питати ништа.
– Онда, зашто идеш са мном?
– Идем да… одсечем своју вољу!
– Да одсечеш своју вољу? Али шта то значи?
– Ево, објаснио је свети Силуан: то што си ти то пожелео, значи да те је Бог ставио да то тражиш! И ја, чинећи послушност да бих се нашао благоугодан пред Богом, и пошто те сматрам вишим од себе, тебе стављам испред и идем са тобом! То ће за мене бити већи добитак од постављања питања духовнику и његових одговора.
Ово има веома дубок духовни смисао. И ми овде на Светој Гори, рекавши једно „благослови“, у бити вадимо живац сатанском дејству. Овде у Богородичином врту „благослови“ сматрамо „светом тајном“.
Добро је да останемо на светом лику наших времена, Светогорцу оцу Софронију из Есекса, писцу житија Светог Силуана, као и да се присетимо шта је он, између осталог, говорио о послушности.
Наук свете послушности заиста је врло велик и потребна је редовна молитва, како би нам се отвориле духовне очи и како бисмо видели преимућство наука о монашкој, или боље хришћанској послушности.
Ево пак још једног вредног пажње резултата испита из послушности: учећи да изнутра прихвата мисли и вољу других личности, послушник истовремено учи да проживљава различита стања, не само као индивидуална, него као откровење о свему ономе што се дешава у свету људи. Он не проживљава егоистички само своје страсти, своје муке, своје успехе као нешто индивидуално, него се преноси духовно на страст свих људи, зато што засигурно у сваком тренутку на милионе људи налази се у ситуацији сличној нашој а то наравно да води, и то не под присилом, ка молитви за свет. Онај који се моли за живе, дели радост њихове љубави или страхоту њиховог очајања. Кушајући бол, он се моли за све који трпе у свету, и пада у кревет за оне који умиру у тузи, који су напуштени и без помоћи пред страхом од смрти. Помињући мртве, умно се преноси у дубине векова или стоји духовно пред невидљивим али страшним путем којим свакодневно пролази на стотине хиљада душа, након напуштања свог тела, обично у страхотној агонији.
Тако се у души послушника развија хришћанско саосећање за читавим човечанством, а његова молитва постаје носилац читавога света, односно она је „ипостатска“, истоветна молитви Христовој у Гетсиманији. Овом молитвом послушник опажа своје јединство са целим човечанством и љубав за ближњег, односно за сваког човека, постаје природна. Оваква молитва истинито доприноси спасењу света.
Оваквом човеку истинита вера даје и истинити етос! Тада, а да то не разумемо, постајемо као радиоактивна тела која не чинећи никакав …мисионарски труд, одашиљу енергију где год се нашла.
Зато мислим да и Света Гора данас шаље овакву поруку Православљу. Но, пошто се овде благодаћу Божијом очувао непатвореним православни Догмат који ствара православни етос, то разумеју и правоверни и иноверни људи. Долазе и траже помоћ познате иноверне особе, као и других вероисповести личности, које схватају грешке своје вере. Не можемо сада све то саопштити јавности. Кад би ми могли, видели бисте заиста каквим поклоном нас је даривао Бог, то да смо православни, а ми то не схватамо… Треба да одлучимо да живимо уистину Истину наше Цркве и њено подвижничко предање.
 
– М.М.: Оче Атанасије, кад сте већ поменули, да застанемо мало на смислу речи ‘догмат’ и смислу речи ‘jepec’. Данас има многобројних и различитих јереси, а нове се стално региструју. Ничу као печурке. Зауставимо се на овоме. Такође вас молим ga нам gaте одговор на оно што с времена на време многи говоре, то јест да догмат ограничава људску логику…
 
Јером. Ат. С: Почнимо од овога. Догмат не ограничава људску логику, него је превазилази. Јерес представља рационализованост догмата. То је покушај да се рационализује јеванђелска порука. Догмату нас учи сам наш Христос. У Светом Писму смештени су сви Догмати, Оци су само оно што је свагда Црква живела, описали догматским терминима. Јединосуштност на Првом Васељенском Сабору, Божанственост Светога Духа на Другом, Вечнодјевство Богородице на Трећем, две природе Личности и Господа на Четвртом, могућност изображавања Господа и Његових светих на Седмом Васељенском Сабору, што посебно прослављамо у Недељу Православља. Све ово не представља ограниченост логике, него означава њено превазилажење. Са друге дтране, јерес је покушај рационализације јеванђелске поруке, догмата. Односно, догмат је откривена Истина. Јерес је појам људске оболелости, антропоцентричан појам и антропоцентрично тумачење јеванђелске поруке. Ово је битна разлика и то нису схватила наша браћа јеретици, сматрајући да свако сходно својој логици треба да има своју веру! Али, ствари не стоје тако. Христос је, наравно, оставио нас слободне да изаберемо; ако желимо, да изаберемо чак и пакао! Али веру, онако како је њу нама дао Он и како су нам је предали Свети Оци, они то нису учинили да би ограничили људску слободу, нашу људску личност, него да би нам помогли.
Рећи ћу ти један пример, који је говорио блаженопочивши свети старац Пајсије једној групи младића. Био сам тамо. Били су дошли неки студенти и говорили су баш овако:
– Ма шта је то што ради Црква? Немој ово, немој оно. Има догмате овде, каноне онде, стално нам ограничава слободу..
Отац Пајсије, виспреношћу којом се одликовао, рече:
– Бре, момци, добро, ја сам избеглица, али сам живео у месту Коница и знате како тамо горе има много планина. Људи тамо немају где да обрађују земљу, нема равница итд. Зато, где год би наишли на мало земље, покушали би да засаде нешто кукуруза. Тако једанпут, тада када сам био у тим крајевима, разболео сам се. Кренуо сам и ишао горе ка манастиру Стоми пешице. Прошао сам поред неког села и наишао на двоје деце од три до пет година, завезане конопцем око струка о једну смокву!.. Призор ми се уопште није допао и помислио сам: ови родитељи мора да су варвари, кад држе децу тако везану… Сигурно су негде отишли а децу оставили везану, како им не би побегла. И тако, како ми се то заиста није допало, прошао сам кроз село и након неколико метара угледао ораницу над веома стрмом провалијом. Из дубине чуо се жубор реке која је туда текла. Тамо сам видео нешто што ме оставило без речи: једног човека како седи на крају оранице, пуши, а око струка имаше везан један канап. На другом крају канапа била му је везана жена, о струку такође, и копала је, Жена је била кост и гола кожа. Било је страшно и гледати је. Мушкарац је пушио ратоборно. Е, тад ми се сјурила крв у главу и ја му рекох: „Бре, зар вас није срамота? Какви сте ви то нељуди? Какво ли је ово село? Везујете децу, везујете и жене?“! Човек угаси цигару црвенећи од стида, устаде са поштовањем и рече: „Оче, да,ти кажем нешто. То што радим и везујем своју жену, не чиним из било којих других разлога, него из безбедносних. Видиш ли овде? Ако само мало човек који ради овде згази ногом незгодно, пашће у провалију и убиће се. Ако ја сам радим овде, само мало непажљиво да згазим, пашћу у понор и бићу мртав. Завићу у црно своју кућу. А овако како сада радим везујем своју жену, она је осигурана и барем ће бити кукуруза да једе цела породица“. Тако разоружа мене човек овим својим речима.
Тада о. Пајсије погледа право у очи студенте и рече им: – Дакле момци, то. чини и наша Црква. Ми мислимо да нам она ограничава слободу. Не ограничава она нама слободу, благословене душе, него нас чува, пошто смо као неукроћена деца и немоћне женице и с времена на време нас кушају наше помисли. Ђаво пред нас само износи логику и ми желимо да све прође кроз њен суд. Зато нас Црква „везује“, како би нас унапред заштитила да не паднемо у провалију јереси и духовно будемо погубљени. Да будеш овде погубљен телесно, ех, то не игра велику улогу. Али да изгубиш вечност, то је ужасно. Зато нас Црква на овај начин везује.
Деца су била у потпуности задовољена, а и мени се много допала ова прича старца Пајсија. Дакле, видимо како наша Црква из љубави чини оно што чини, а не ограничава нашу слободу, него погрешну и болесну логику коју имамо сви, као деца старога Адама. А каква ли је то логика, када смо убеђени да све знамо, па још и да смо превазишли свете Оце који су свој живот посветили подвигу и трпљењима у сталном покајању, у сталном додиру са Богом… Да ли смо ми то можда изнад њих и можеМо боље да протумачимо веру? Управо то је јерес: необуздани израз човековог егоизма, у чијем оквиру не желимо да признамо аутентичност црквене истине, него напротив стремимо да постанемо судије васељене и да судимо овој истини! Велики јеретици нису били случајни људи. Арије није имао неко импровизовано образовање – био је веома учен. Да је нашао места у јеванђелским оквирима Истине, био би велики Отац; можда би био превазишао и Атанасија Великог. Међутим, овај његов егоистички порив којем је био доследан, не желећи да потчини себе и свој начин размишљања догмату Цркве, Божанству Логоса, учинио је од њега највећег јеретика – тачније оца јеретика! У овом се темеље све савремене јереси. И зато је потребна велика пажња. Тамо где не стиже наша логика, немојмо мислити, пошто не разумемо нешто, да није тако. Немојмо толико веровати својој логици.
 
– М.М.: Знате, оче Атанасије, да нас ваше помињање старца Пајсија привлачи и дотиче нас се. 3бог честих контаката које сте имали са њим дугo времена; док сте били први секретар у Кареји, у Обитељи, па у поподневним сатима после Канцеларије одлазили у његову испосницу, замолио бих вас да нам кажете још понешто из тог вашег искуства: како је старац приступао питању јеретика!
 
– Јером. Ат. С: Да,тамо сам се нашао много пута када би разни људи били код њега, били православни верници или католици, били протестанти, или млади која су имала однос са источњачким религијама.
Сећам се добро случаја једног немачког пастора, који је студирао у Солуну. Човек се веома био саблажњивао чињеницом да ми толико много поштујемо Богородицу. Пошто му је о. Пајсије изнео послужење, упитао га је:
– Чиме се бавиш?
– Ја сам теолог.
Прозорљиви старац погледа га истраживачки и упита:
– Само си „теолог“ или си можда још нешто?
– Не, и пастор сам.
– А, добро. Како ти се учинила Света Гора? Да ли ти се допала?
– Све ми се допало, али ви овде много поштујете Богородицу!
– Зашто ти се то не чини добро?
– Па, ето, требало би да више поштујете Христа,
– Ма поштујући Богородицу, ми Христа поштујемо!
– Е, неће бити оче, није то иста ствар; био је упоран.
Онда старац Пајсије користећи леп пастирски приступ, њему ће:
– Теби твоја мајка, зар она није од женскога рода!
– Откуда ти знаш моју мајку па је вређаш?
– Ето, као што ја не знам твоју мајку и вређам је и то ти се уопште не допада, тако се и мени не допада то што не знаш моју Мајку, Богородицу, и причаш такве ствари! Ајде, дакле, да ти кажем ко је Богородица…
Почео је да му говори о Богородици, на један тако леп начин, да се човек ‘изгубио’! Тачније, конкретно му је показао на примеру са једном цеви. Упитао га је:
– Када кроз цев прође вода, да ли ова цев има икакав значај?
– Не, нема никакав. Она је само помогла, вода је прошла и даље се њена улога завршила, одговори пастор.
Отац Пајсије настави:
– Да, али Богородица није цев кроз коју је само прошла вода. Она је небески сунђер који стално држи Христа, зато се зове Богородица, зато и ми њу поштујемо!
Не знам да ли се човек био потпуно уверио овим једноставним примером, у сваком случају знам да је умирен отишао од о. Пајсија.
Других пак пута када смо разговарали у вези са дијалогом са иноверницима, говорио је како треба да будемо веома обазриви, но истовремено да изражавамо и став љубави, поштовања и снисхођења према овим људима, зато што су се обрели у својој заблуди, па према томе нису потпуно одговорни за оно у шта верују.
 
– М.М.: Оче, да пређемо, молим вас, на једну другу тему, Чујемо како многи монаси, овде на Светој Гори и другде, гледају нестворену светлост, да имају ова божанствена созерцања и искуства. Шта значи, оче Атанасије, нестворена светлост? У продужетку молим вас да нам говорите о знању које имате од светогорских Отаца који су имали или и сад имају ово искуство.
 
Јером. Ат. С: То је огромна тема. Скраћено бих могао рећи да је Света Гора по превасходству [превасходно] место нестворене светлости. С обзиром на то да су се овде у четрнаестом веку водиле велике исихастичке борбе за догматско формулисање и утемељење црквеног учења о нествореној светлости, које је предводио проповедник Светлости свети Григорије Палама, архиепископ Солунски, чији помен славимо друге недеље васкрсног поста. Нестворена светлост као искуство не постоји само на Светој Гори, Она је увек постојала као искуство, од момента када је Господ Творац рекао: „Нека буде светлост“. То је нестворена енергија Божија (једна од многих енергија Божијих) којом објављује Своје присуство наш тројични Бог. У Новом Завету имамо многа Богојављања, однОсно имамо пројаве нестворене светлости са ванредним догађајем Богојављења, Преображења на Таворској гори. Сви Свети Оци тумачећи овај догађај, рекли су да је он претходница светлости која ће постојати у Горњем Јерусалиму, како то описује свети јеванђелиста Јован у последњим главама књиге Откровења. Он каже да једном неће бити сунца, неће бити светлости из света, него да ће постојати ова Светлост Христова. О учешћу у њој, у овој нествореној енергији светлости, читамо у житијима светитеља наше Цркве. Наводи се да мали број светитеља није имао учешћа и искуство светлости. Сећам се блаженопочившег светог оца Софронија, који ми је био рекао да, док је био духовник некада овде у манастирима, пре него што ће отићи за Француску а потом у Енглеску, био је упознао многе старце који су гледали нестворену светлост, а да нису схватали да су имали искуство нестворене светлости! Ову чињеницу и ми констатујемо свакодневно. Постоји веома много монаха, али сам у свету наишао и на лаике који гледају нестворену светлост, а да наравно не разумеју да је то нестворена светлост! Они то не могу догматски да искажу, само искуствено. Желео бих на овом месту да нагласим да нама нестворена светлост није циљ.
Циљ је заволети Бога, како је говорио блаженопочивши о. Порфирије из Кавсокаливија. Шта мислите да ме је питао први пут када сам га срео? Послушајте наш дијалог.
– Оче Атанасије, реци ми, зашто си ти постао монах?
– Размислићу, оче Порфирије, пре него што вам одговорим, рекох му, како бих добро промислио шта да му кажем.
– Немој да размишљаш, јер ћу ја да ти дам одговор, прекинуо си ме. Немој ми само, рећи да си постао монах да би спасао своју душу, јер своју душу спашава и мирјанин у свету. Ми смо постали монаси да бисмо заволели Бога. Јеси ли разумео? Да бисмо Бога заволели! Да бисмо Бога заволели. То је наш циљ: да заволимо Бога. У овом нашем покушају, ако нам Бог да искуство светлости, то је Његова ствар. Ми не треба да тражимо такве ствари, зато што нам ђаво неки пут подмеће ногу и, уместо да видимо нестворену светлост, може бити да гледамо друга „светла“ демонска, и. изгубимо свој разум, и после да будемо прелешћени и стигнемо у стања ђавообманутости… Ако нам Бог да, нека да! Нека буде благословено, Ако нам не да, опет нека је благословено. Светлост је Његова ризница. Зато наш циљ није нестворена светлост. Циљ је да видимо нестворену светлост у другом животу. У овом привременом, ако нам је Бог да, прихватићемо је уз највећу захвалност. Ако ли нам не да? „Нека је благословено име Његово…“.
У сваком случају, наишао сам на многе случајеве људи пуних врлина који су имали искуства нестворене светлости, која нису могли описати. Говорили су карактеристично: „Како год да их ти опишемо, не можемо их изразити. Зато што заиста у том часу душа се премешта.на неки други ниво, као што је апостол Павле доживео искуства отимања у рај, а није имао начина да их опише и исказивао их је неизрецивим речима!.. Тако, на исти начин монах, верник који гледа таква стања светлојављања, не може људским језиком да их опише. Може само описно нешто да каже… Треба имати то искуство да би се могло пренети. Сам човек треба да схвати, да окуси сладост меда, па после да говори о меду“. Како је говорио и отац Јефрем Катунакијски који је имао искуство светлости, а из смирења је то скривао: „Шта год да каже неко, причаће бајке! Ако је не видиш, не можеш је описати“! То је питање дара Божијег. Бог када хоће, даје је. Можеш ти да се савршено подвизаваш, по мерама које захтева отачка аскеза, а да немаш овај дар. Може бити пак, да се не крећеш на тако великим духовним висинама а да те посети нестворена светлост. То се не може ставити у калупе. То је ствар Бога. Зато се и ја молим из свег срца да је ми сви видимо, ако не овде, барем у Царству Небеском.
 
– М.М.: Да резимирамо: То је сијање, оче, благоуханије?
 
– Јером. Ат. С: Није само сијање, нити просто благомирисност; И То је! Но више је искуство пуноте живота у Христу. У том тренутку, када живиш искуство оваквог стања, не можеш га описати. Оно не подлеже категоријама људске логике. Узводи у духовну сферу и нема речи које би то описале. Даропримац може само условно и у општим цртама да нешто опише. Видиш да је и сам апостол Павле стигао до трећег неба. „Би отет у рај и чу неизрециве речи, које није допуштено човеку изговорити“. Веома је тешко говорити о овоме. Али, остаје чињеница да постоје искуства нестворене светлости. Прибегнимо поново великој благохранилници нашег Богословља: Бог ступа у однос са светом преко Својих нестворених енергија. Једна од Његових нестворених енергија је светлост. Када је Бог током времена долазио у контакт са светим људима, видимо то у Светом Писму, али и у житијима светих, као по превасходству искуство овог њиховог односа, светитељи су првенствено имали светлост. Ова светлост је веома лепо описана у последњој књизи Новога Завета, у књизи Откровења. У нествореној светлости, као енергији, човек може да учествује. У божанској природи се не може учествовати. У енергијама се учествује по мери очишћења, како кажу Оци. Значи, колико неко себе чисти од страсти, толико се отвара и оптичко поље душе. Постаје блиставо огледало душе, које прима одблеске Светога Духа овом енергијом нестворене светлости. Наравно, неки пут имамо случајеве када нестворена светлост сија и над грешнима, али нема овакво дејство. Може да има исто исходиште, али су дејства различита. Зато што, како кажу свети Оци, свети Григорије Палама, она је као манна из Старога Завета. Сви су јели исту храну – манну а она сходно потребама свакога имала је укус меса, млека или меда! Свако сходно свом карактеру и жељама, сходно свом природном расположењу доживљавао је манну на свој начин. Тако и нестворена светлост има различита дејства. Када се у почетку назире, она је као позив на започињање живота по Христу. Тада доноси покајање и умилење. А у коначном стадијуму је оно о чему смо раније говорили, свештено ћутање, наслађивање Богом! Наравно да све ово што смо покушали објаснити, не може бити јасније ако се нема искуства. Ако не дође до „кусите и видите“, несхватљиво је у оквирима логике да се појми и разради. Основно што треба да радимо јесте да се боримо како би задобили учешће у нествореној светлости.
Отац Јефрем опет, освећени старац из Катунакија са својим литургијским искуствима, коликим нас је само стварима поучио… Пуне четири деценије и више, свакодневно је служио Литургију! Његова искуства о пројавама благодати Божије су веома богата, искуства нестворене светлости, светитеља итд. То је једна друга димензија подвизавања. Живео сам уз о. Јефрема. Једном смо чак пуних тридесет шест дана били заједно у болници. Од тада је наш однос постао веома тесан.
Вреди, у овом часу да вам објавим молитву коју је отац Јефрем изговорио једном овде у Симонопетри. Записали смо је и она каже:
 
„Оче вечни, беспочетни, без конца, недокучиви, несхватљиви, непроменљиви; Оче Утешитељу, Душе утехе, Душе љубави, Душе мира, Душе сладости, Душе стрпљења, Душе снисхођења, Душе дуготрпљења; Ти који састрадаваш и Који милујеш, дуготрпељиви и многомилостиви… Ми Твоја грешна деца, у Твоје Име се крстисмо. Молимо те заступништвом…. пошаљи нам један зрак Твог божанског огња и сагори нас, разбукти нас! Дођи у нас и угнезди се у нама. Помози нам, просветли нас како бисмо Тебе пратили, како бисмо Те одморили, како би Ти угодили; како бисмо се једнога дана и ми грешни и незахвални људи наслађивали неизрецивим и неописивим добрима која си приправио нама грешним и непотребним слугама Твојим; јер је достојно хвале и свехвално име Твоје у непролазне и бескрајне векове векова. Амин“.
 
Једном сам био посетио блаженопочившег оца Јустина Поповића. Сећам се да ми је тражио да му испричам разне ситуације, као ево баш сад, ових отаца, али и других Светогораца. Почеле су да лију сузе његове очи и како је чинио знамење крста, говорио је сам за себе: „Грешни Јустине, а ти мислиш да нешто чиниш! Види шта браћа твоја на Светој Гори чине! Слава Богу! Слава Богу“! Био сам дубоко дирнут. И наравно, испричао сам му једноставне случајеве, а не све што сам знао. Упркос томе, свети старац се растопио од умилења и славословио је Бога, прекоревајући себе за… немарност!
Можда ће многи од читалаца сматрати ово све бајкама, али када има човек оваква искуства… Признајем да је и мени, пре него што сам искусио ове ствари, било некако тешко да их осетим дубоко изнутра, у срцу. Сада пак и да ме исеку на стотину комада, не могу да кажем да ово није истина, кад сам то проживео! Овај свети отац, као и отац Пајсије издвајају се својим смиреноумљем, иако су били и јесу обојица велики стубови нашега Православља а посебно светогорског монаштва. Обојица су себе сматрали великим грешницима! Ако се деси неки пут да неко у мантији учини какво неумесно дело, средства јавног информисања изнова и изнова то приказују, правећи од конца конопац! Супротно овоме, светитељи, управо зато што су достигли ову меру светости и врлине, сматрају себе највећим грешницима а на друге гледају као на свете! И то је њихов знак распознавања.
 
М.М.: Ви, оче Атанасије, говорите о светим старцима који, или још увек живе овде међу нама, или већ припадају Ликујућој Цркви. Захваљујемо вам због свега и за cвe. Сада бих вac замолио да нам говорите о светитељима, обзиром да се вu посебно бавите Агиологијом-Химнологијом. Будимо специфичнији: реците нам коју реч о светим моштима које имате овде у Симонопетри и слава Богу, које смо ми, много пута имали благослов да целивамо.
 
Јером. Ат. С.: У нашем манастиру свете мошти су наше једине драгоцености, зато што је Симонопетра три пута горела последњи пут то је било 1891. Сав манастир био је претворен у пепео. Једино су се зидови одржали! Исто тако ватри су умакле свете мошти које су оци успели да узму и баце у цистерну са водом! Имамо часне мошти од сто тридесет светитеља! Од многих имамо по две и три свете честице. Међу њима, имамо четири велика комада Часнога Крста. Најважније пак свете мошти које имамо и посебно поштујемо у манастиру су лева рука мироносице Свете Марије Магдалине које су нераспадљиве! Она одишу благим миомиром и од свих светих моштију овде на Светој Гори долази оно што сваки поклоник који дође на Свету Гору осећа – да у њима влада природна температура човечијег тела! Такође имамо лобању светога Павла исповедника, патријарха Цариградског, десну ножицу трогодишњег светога Кирика, део лобање светог Модеста, четири честице од свете Ане, део светих моштију светога Пантелејмона, исто тако светога Трифуна, имамо лобању светог Сергија великомученика крји је пострадао у време цара Диоклецијана (види се посекотина настала од секире крвника)’. Уз ове, имамо и део деснога лакта и десно колено свете Варваре који нарочито миришу; то сви опажају. Имамо мошти светог Елефтерија, светог Харалампија, имамо десну руку свете Евдокије Самарићанке, имамо леву руку светог Дионисија са Закинта из 1716. године – Турци су му је одсекли и … продали на острву Хију и стигла је овамо. Имамо и много других светих моштију и новијих светитеља, као светог Никодима Агиорита [Светогорца], светог Силуана, светог Германа са Аљаске, део пршљена светог Нектарија и светог Арсенија Кападокијског. Јако много светих моштију, отприлике две стотине честица од сто тридесет Светитеља. Свака има своју чар и своју част. Нека је њихов благослов на нама!
 
– М.М.: Оче, међу овима нисам видео мошти светог оснивача овог манастира, преподобног Симона Мироточивог. Да ли знате да ли постоје његове часне мошти?
 
Јером. Ат. С: Да, сада се дотичеш једне друге теме, али могу то рећи уз покриће, јер је жив уважени старац, стари Светогорац, који нам је о томе причао. Имали смо и ми тај проблем, јер је наш манастир три пута ватра уништила, како рекосмо. Тако се наша архива смањила у многоме, а житије светога Симона сачувано је у другим зборницима (не онима из Симонопетре). Историјски развој нашег манастира био је прекинут, и веома мало тога знамо о гробу и мироточивости светитеља. Блаженопочивши о. Порфирије, кога сам посетио 1987. и питао га о томе, рекао ми је: „Знам душо моја где је гроб светога Симона, али немам благослов да кажем“. Једном његовом духовном чеду (сада великом старцу кога сам горе навео не помињући му име), када сам га срео, рекох:
– Оче, о. Порфирије нам је рекао тако и тако о светом Симону.
– Ја шта да ти кажем?!
– Да се молите да Господ открије где су часне мошти Светога Симона. Сигурно схватате колико прижељкујемо да их пронађемо.
– Не, ја се за то не молим!
– Зашто, оче? Зато што смо недостојни да нађемо мошти?
– Не, моје дете; када знам где су, зашто да се молим?
– Дакле, оче, ви знате…
– Наравно, знам!
– Постоје ли?
– Наравно да постоје!
– Где су, оче?
– У средишњој цркви манастира.
Када то чух, најежих се. Старац је наставио да ме прикива уза зид:
– Видим „их“, али не могу да их лоцирам. Други пут. Преко једног другог свог духовног чеда, које је ишло да га посети нешто касније, послао ми је поруку да се пред иконом Свеблажене, где оци читају акатист на повечерје, налазе мошти!
– Овде ћемо тражити гроб светога Симона. Метар и по десно, рече.
– Немогуће! – одговара му духовно чедо.
– Зашто? – пита изненађено старац.
– Зато што се тамо налазе вратанца кроз која симонопетријски оци пролазе из припрате у цркву, на свакој служби, дању-ноћу.
– Па, и шта онда?
– Ма је ли могуће да је тамо гроб светог Симона?
– Хм, душо моја, ја не само да видим гроб тамо, него је светитељ и прилично дубоко покопан, јер је тражио од својих ученика да га тамо намерно ставе, из смирења, да га… газе сви калуђери непрестано! Но, немојте га вадити, јер вам није… на корист!
– Зашто, оче?
– Душо моја, ако изађе свети Симон, тада сунце треба својим… рукама да покрије себи лице, јер је слава светитељева превелика! Исто тако није вам у корист да изађе, јер ћете окончати као… кафеџије! Зато што ће се толика чуда дешавати око светога мира, да нећете стизати, од света који ће стати да долази да се смирите. Дакле, свети Симон жели и да његов манастир живи, али и ви да живите монашки. Према томе, оставићете га тамо где јесте! Сада и ми… „чекамо“ до даљњег! Ако благослови свети Симон, добро је; ако не, нека буде тамо где је изабрао да га „газимо“ и да живи на Небесима прослављен.
 
– М.М.: Молим вас много да на овом месту, оче Атанасије, кажете заједнички тропар свете Магдалене мироносице и Симона Мироточивог, као и тропар светога Симона. Прекрасни су и стихови и мелодија…
 
Јером. Ат. С: Са задовољством. Заједнички тропар поје се у првом гласу:
Христова Магдалено Мироносице Марија
и Симоне свети и поштовани Мироношче,
двоје свечудесни манастира нашега чувари;
избавите нас од сваке гневљивости и потребе,
и обести лукавога, нас који вам сада част жарко одајемо.
 
Тропар светога Симона поје се у четвртом гласу: Многоопеваном, верном мироносцу, и сведрагоценом бисеру Христовом, потпори монаха и божанском подвижнику, сви притекнимо к њему узвикујући: Симоне блажени, чувај нас од непријатељских обести, ти који си саградио нови Витлејем, вођен звездом триблажени.
 
– М.М.: Дозволите ми, Оче, да проширим питање и своју молбу. Затражио бих да останемо на Агиологији и да нам говорите о Светој Гори данас. Сигурно да светитељи постоје и у наше дане, мислим на живе…
 
Јером. Ат. С: Свакоме од нас пред лицем Божијим биће суд, зато што Бог познаје дно људско. У сваком случају, радосно је то што заиста постоје многи скривени светитељи,како ми је био рекао о. Пајсије. Постоји, по мишљењу светог старца, педесет живих светитеља у овом часу на Светој Гори. Верујем у то, констатовао сам то и чак верујем да ће их бити још више, ако урачунамо и оне који живе у свету, зато што светост, онако како је доживљава наша Православна Црква, се не прси. Она веома воли скривеност, љуби тајност, како кажу оци. Под једном закрпљеном мантијом, под замршеним косама разбацаним на све стране, у неопраној одећи, испод једног изненадног геста неког пустињака, може се крити велика духовна ризница, намерна лудост. Слава Богу, имамо ми много таквих старчића! Ево у последње време, када смо имали славу Свете Магдалене, дошао је између осталих и један старчић у дубокој старости, од скоро деведесет година. Нећу рећи ни име ни крај одакле је, пошто вероватно то не би ни он желео. Он вам је у својој колибици читавих шездесет и пет година. За овог пустињака многи мисле да је у прелести, ма и ја – пре двадесет година када сам га први пут срео – мислио сам да није баш сасвим у реду овај човек. Овај пак пут, када сам разговарао са њим, видео сам да сам ја запао у прелест у вези са својим мишљењем о њему. Ја сам био тај који је био „обманут“ а не он! Овај старац ми је одао тајну да је од својих петнаест година имао умну молитву! Већ шездесет пет година он живи на истом месту и није никад променио своје ћебе, нити га је тресао ни један једини пут од тада када је отишао! Шта више, никад се у ових шездесет и пет година није окупао, никад није ништа скувао, и стално живи у благодати и радости Божијој! Када су му у колибицу долазили побожни људи и тражили од њега да им каже коју духовну поуку, одмах је чинио лудасте ствари како би сакрио ову духовну ризницу коју је имао! Бојао се да му не одају почасти као светитељу!.. Босоног, читав свој живот није навукао чарапе! Само кад га гледа човек, рецимо у духу градског човека, највероватније да изазива одвраћање а не љубав. Али, када му се неко суштински приближи, он постаје права ризница. Е, ово је велика тајна Свете Горе – скривеност и намерна јуродивост коју показују свети оци како би сакрили своју духовност. Старац Теоклит из манастира Дионисијата рекао ми је једном: „Исказивати свој духовни свет било ком случајном намернику, то је као да отвараш своју утробу а Прометејев јастреб долеће и изједа ти је“! Заиста, колико више чувамо духовну целомудреност, толико више нас и Бог воли и шаље Своју благодат на нас.
Било како било, чињеница је да у Светогорској пустињи цветају трипут благословена братства. Постоје многа братства са младим монасима, који, вођени старијима, улазе у исту климу. И то је оно што је данас на Светој Гори добро, да на свим степенима монашки живот доживљава процват, и општежића, и скитови, и испоснице, и пустињаци и отшелници. Слава Богу запажа се духовни процват, а можда управо из ових разлога Света Гора има толико искушења…
 
М.М.: Оче Атанасије, у наше доба – након упокојења о. Порфирија; о. Пајсија, о. Јакова, о. Јефрема, о. Епифанија и других отаца који су одмарали многе душе који су их руководили и уздизали и духовно и етички, видимо да свет има неко осећање лишености, говорећи да више нема ликова налик овима. Мене су многи питали где да иду да нађу духовнике. Постоје ли данас такви оци, таквог „домета“ који би нам помагали? Људи то стално траже. Ако гледамо на ову ствар имајући за основу Јеванђеље, људи добро раде што траже. Куцају и треба им отворити врата. Траже и треба да нађу.
Са друге стране, постоје многи који кажу да је „Старецологuja“ и „Старецохедонизам “ мода нашег времена. Они који бележе ову чињеницу кажу да свет више прича о овим људима, него о Христу! Волео бих да вu заузмете cвoj став онако како вu то мислите, из вашег светогорског искуства, с обзиром на то да се толике године подвизавате у Симонопетри. Реците нам, оче, да ли заиста постоји oвa лишеност након упокојења тих људи у Господу?
 
Јером. Ат. С: Прво, било би хуљење на Светога Духа да кажемо да су данас светитељи престали да постоје, да Црква не уздиже своје свете, у моменту када је она радионица светости.. Истина је пак да сваку епоху изражавају – тачније садржај сваке епохе – одређени „изванредни“ људи, и конкретно ови последњи оци које си навео. Ове две последње деценије имали смо експанзију, рекао бих, институције стараца, као и борбу за крчење пута верницима који су тражили одаха души и неки одговор на своје проблеме, Али, треба да кажем да постоје, не само оци једнако достојни, него и, како ми је рекао о. Пајсије, предостојни, односно већег домета од оних које смо упознали! О чему се ради? Сваки пут Бог даје сведоке светости, како би се Његов народ обрађивао и изграђивао духовно. Ове две деценије биле су тако благословене!.. Сада можда треба да прођемо кроз једно друго доба, у којем ће затребати мало да „замукне“ светост. Наравно, то је само фраза – да замукне, јер један свети човек не ћути, а ћутња је језик будућега века. Неко може више тога да каже ћутећи притом здушно тражећи свету тајну Божанске светости, него вичући на сав глас да је свет…
Испричаћу један догађај који се десио сада недавно када сам посетио једног врло чувеног светог старца, једног од великих духовника нашега доба. Како смо били код њега, ухвати ме за рамена, па ће:
– Је ли, духовниче, зашто се Атос зове Света Гора? Зато што је вазда давао светитеље а сада их не даје? Ма и данас их даје и увек ће их давати! Јеси ли сазнао шта се десило на том и том месту Свете Горе?
– Нисам сазнао.
– Ниси сазнао?
– Ма оче, где да сазнам? Нисам… новинар.
– Ех, благословени, да ти кажем ја, али нећу ти рећи име. Ето, један старац тамо где је копао иза своје колибе темеље да би направио надстрешницу за дрва преко зиме, ископао је мошти у комаду монаха пустињака које су пуштале неизрециви миомирис! „Опио се“ од миомириса и пао је на земљу говорећи: „Ох, човече!.. Велику ризницу нађох!“. Одмах је оставио лопату на истом месту и брзо се сјурио до најближег манастира. Но, кад је стигао, манастирска врата су већ била затворена, јер се спустио мрак. Покуцао је и отворио му је вратар, изненађен.
– Шта хоћеш, оче, у ово време?
– Хоћу да видим игумана.
Одвели су га до игумана, а овај га сав узнемирен упита:
– Шта је било, брате?
– Оче мој, свети игумане десило се то и то. Кажем да идемо да донесемо овде у манастир часне мошти.
– Сада, благословени!? Ноћ је и поломићемо се по дивљим путељцима. Где да идемо уз фењере? Преноћи ноћас овде, једи, помоли се за повечерје, преспавај, а ујутро ћемо ићи сви заједно да донесемо свете мошти и да им одамо дужну част.
И заиста. Отишао је у гостопримницу, јео, прочитао повечерје, угасио светло и легао. Чим је било да га обузме сан, одједном се отворише врата његове собице и, држећи левом руком кваку, појави се један старац строг, у светлости! Машући прстом десне руке, рече му прилично строго:
– Ко си ти што си се појавио и пореметио ми мир од толиких векова?! Ја сам молио нашега Христа да ми славу да у будућем Царству и скривао ме је, а ти сада, хоћеш да ме објавиш? Добро, дођи сутра да ме нађеш ако можеш!..
Рече тако и нестаде! Поново наста мрак. Старац се преплаши – копрцао се као риба… Ујутро када се зачуо талант за поноћницу, нађе игумана и рече му:
– Оче, десило се то и то.
Игуман се пренеразио. Али је овај инсистирао:
– Да, оче мој, да свети игумане!
– Види, рече му игуман, немој томе придавати исувише велику пажњу, зато што нам понекад такве ствари долазе и од ђавола, како би нас лишио радости. Ми пак, чим одслужимо Литургију, поћи ћемо заједно сви оци да донесемо овде часне мошти које си пронашао.
Када је Литургија била завршена, оци су се спремили и кренули да донесу свете мошти веома узбуђени и са пуно ишчекивања. Стигоше до колибице оца, отидоше до места иза ње где је овај претходно.био копао и, траже по свуда, али од моштију ни трага ни гласа ма није било ни лопате нити се видела каква ископана рупа! Све је било нестало! Разумеш ли, свети оче, он ће мени, где живимо? По светима корачамо! По читавој Светој Гори посејане су свете мошти и сваки камен заливен је сузама, знојем и крвљу светих отаца…
Тако ми је био рекао блаженопочивши о. Порфирије: „Моја мисао ми вели, оче Атанасије, да је цела Грчка пуна светих моштију! Има више непознатих светаца, него оних познатих! Где год да кренемо да копамо, на светитеље ћемо набасати!“.
Дакле, ако је у прошлости постојала толика множина светитеља, зашто да не постоји и данас? Ми смо сведоци, из исповести верника, да има тако много обичних људи који заиста живе тајну светости и који су достигли високе мере врлине, али њих Бог крије смирењем, како се не би погордили. Зато што већи значај од видљиве светости има смирено искуство Божије светости. А ако се деси у Цркви духовно сиромаштво и духовна глад, тада Бог даје неког „Јосифа“ који ће нахранити народ! У сваком случају чињеница је да сам упознао велики број светих људи, који и данас живе, који више воле да су у тајности, него у јавности. И то је највећи успех светости.
Зато, нека се не бринемо и не тражимо по сваку цену да их нађемо. Свети се не виде. Када Бог буде хтео да их објави, објавиће их. Сада они моле Бога да их сакрије, и зато нека ми живимо, сваки од нас како доликује, тајну личнога освећења у Тајнама наше Цркве, а када буде било потребно да нам се укаже нека помоћ, пружиће нам је Бог, макар преко Валаамове мазге.
 
– М.М.: Оче, на мене је оставило утисак то што вам се овај свети старац био обратио са „свети духовниче“. Шта то значи? Да ли сте га исповедали!
 
Јером. Ат. С: Да, и то се збило. Али, знаш, духовника на Светој Гори је мало, и то је више почасно обраћање, као кад кажемо „оче“. Док се у свету ово обраћање „оче“ некако сматра „подцењивачким“, за нас на Светој Гори о. Атанасије, о. Висарион, о. Хризостом, о. Нектарије, о. Авакум почасна су звања. Тим више и духовник, пошто је њих овде мало, како рекох, и по манастирима и на целој Светој Гори. Дакле, то је почасно обраћање.
 
– М.М.: Оче, бићу упоран. Да ли сте били у неком духовном односу са овим старцем? Усудићу се да вас питам да ли сте га исповедали!
 
Јером. Ат. С: Да, и то се збило, као и оно прво. То је лако, када је човек смирен и када заиста верујемо да се не исшведамо човеку, већ пред лицем Господњим, а да је духовник само орган-инструмент благодати Божије. Тада нам ништа ту није тешко. Иначе, исповест духовних људи нешто је другачија него осталих хришћана. Тако бих рекао, ако уопште правимо неку разлику, јер се сагрешења духовних људи налазе на другом нивоу. Сад ћеш ми ти рећи: Имају ли они греха? Као што рече Јован Благослов „ако речемо да гријеха немамо, себе варамо“ (1. Јн. 1, 8). Дакле, то је чињеница и то знамо из историје наше Цркве, да су се свети људи исповедали један другоме, као свети Нектарије нашем блаженопочившем Игуману Јерониму. Како би завршио своје исповедање о. Јероним, скидао би свети Нектарије епитрахиљ, стављао га о. Јерониму и он би се исповедао! На Светој Гори има много игумана који се међусобно исповедају. Иду један код другог!.. Дакле, олакшана је размена помисли.
 
– М.М.: Оче, бићу упоран зато што мислим да је за нас мирјане добро да буде поједностављено оно што говорите. Да ли постоји толика безбрижност (непечал) код ових освећених отаца, убељених од подвига? Мислим на сад већ блаженопочившег старца. Упокојио се у веома дубокој старости. Упоредо, ви сте веома млад човек, и рекао бих да сте били још млађи када се збила ова исповест.
 
Јеом. Ат. С: Био сам тек напунио тридесет једну годину!
 
– М.М.: Ви тридесет и једну а отац преко осамдесет! Каква величина, каква дубина и ширина смирења ових отаца!.. Како ли пада на колена oвaj свети човек пред једним момчићем од једва тридесет година!..
 
Јером, Ат. С: Као да је највећи грешник! То је највеће искуство. Тако се дешава и са другим великим оцима. Тако је! Када човек има смирења, све друге људе гледа већим од себе. Није тешко једном светитељу да има смирења, у моменту када се сам Христос понизио, оставио Небо и постао Човек нас ради. Један богоподражавалац чини оно што и Христос.
Када сам био у Трикали, долазио је блаженопочивши о. Димитрије Гагастатис на Метеоре и исповедао се о. Емилијану; а ми бисмо споља слушали његов плач. Плакао је као да је био највећи грешник, а отац је говорио: „Стидим се само да га гледам, а камоли да га исповедам“! Шта више разумеш ли, ово се дешава духовнику мог малога раста. Шта могу да кажем за једног светог човека који пада на колена у крајњем смирењу преда мном и пресавија се од ридања током исповедања… То је за мене велика лекција о смиреноумљу које немам.
 
– М.М.: Оче, пошто сте већ поменули о. Емилијана, оца Симонопетре и оца сви нас, волео бих да се задржимо на oвoj побожној личности коју имам нарочити благослов од Бога да познајем, из личног контакта са њим. Реците нам пар речи о њему. Реците нам нешто из вашег искуства са њим. У најмању руку, оно што се да рећи…
 
Јером. Ат. С: О. Емилијан, од тада од када сам га упознао, од 1962, никада није волео да се показује. Иако има веома дубок мистички живот и искуство Бога, да кажемо много чудеса, никада није застајао на томе, нити је желео тиме да нас духовно храни. Увек је управљао братство и сестринство, из Ормилије и Симонопетре, ка Богу, остављајући себе посве постранце. То је нешто што ја сваким даном све више ценим. Много пута, у својим општењима са црквеним људима видим како стално форсирамо себе лично, откривајући лице Христа. То је веома опасно. Да не би дошло до тога, треба заиста живети искуство тајне очинства у Христу и синовства у Христу. Тако нешто ми смо видели код о. Емилијана и сматрам то нарочитим благословом што га нам је Бог даровао. Сад, ако желиш да ти кажем нешто из његових личних стања, знам да он то не би желео. Када га Бог буде позвао к себи, моћи ћемо слободно да говоримо. Све ситуације су повезане са конкретним личностима, и већина њих живи, и верујем да ни они сами не би желели да се објаве нека њихова искуства. Само ћу ово рећи: то што су га велики оци имали за духовника, много тога говори…
 
– М.М.: Да, знам да је о. Емилијан ишао у Енглеску, на молбу о. Софронија Есешког, тог светог светогорског оца нашега доба, који је затражио од њега да га исповеди под својим епитрахиљем.
 
Јером. Ат. С: Да, и то није учинио само једном. Десило се то више пута. Упознали смо се 1970. Из више наврата изродио се овај духовни однос. Веома смо се били везали. Отац Софроније био је у поодмаклом добу. Мислим да је био старешина отаца, зато што није имао само светост живота, него и мудрост по овоме свету, имао је искуства која су била веома дубока, жива, светодуховна. Имао је способност да их описује на начин како их је представљао у дивним и непревазиђеним књигама, и то тако да ми је блаженопочивши о. Јустин Поповић рекао, чим се појавила књига Старац Силуан: „Оваква дела се појављују сваких сто година“! Дакле, кад се о. Јустин изразио на такав начин, разумеш ли каквог је формата. био. о. Софроније!.. Заиста велики отац!
 
– М.М.: Оче, мало пре сте говорили о исповедањима светих људи равних светитељима, наводећи пример о. Емилијана, о. Софронија, о. Јефрема и др… На Светој Гори пак, то познајем из својих разговора са вама, о случајевима људи мирјана, људи који се у својој прошлости никада нису били исповедили, а када су дошли на Атос, Бог им је говорио. Други су пак били нешто чули о исповедању и долазили са предрасудама, тражећи да нађу евентуално неку костурницу идеја на Светој Гори итд. итд. Такви људи одлазили би ослобођени. Да се зауставимо мало на томе!
 
Јером. Ат. С: Да, не само да би одлазили ослобођени, него и са позитивним судовима и искуствима. То је дејство благодати Божије која жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, како каже апостол Павле. То је свакодневно искуство које видимо код људи који долазе у Симонопетру. Имамо много таквих случајева са људима који се баве,политиком,;и трговцима, и научницима и обичним.народом… Позната имена долазе на Свету Гору и уз велика смирења откривају у себи жижак усиновљења у Богу и верују, као и сви људи, у Господа и Бога нашег. Говорећи одређеније, манастир Симонопетра буквално је стена и прима таласе поклоника! Свакако, од 1973. када смо дошли овде са о. Емилијаном, променила се врста поклоника. Тада смо у једној седмици имали једва петнаест посетилаца. Сада свакодневно, у просеку имамо их осамдесет. Постеља је мало у гостопримници, а много посетилаца, и распоређујемо их како можемо, не свакоме исто. Но, молимо их да увек буду у контакту са манаетиром, али и са сваким манастиром Свете Горе, наравно они који ће је посетити. А.то све само зато да би посета имала поклонички карактер, а не туристички, Узајамно разумевање увек. помаже.., Сви имамо добру намеру, али масовни долазак нам не дозвољава да се бринемо о поклонику онако како и колико ми желимо. Не заборавимо да је културни и животни стандард порастао и људи не могу да се збијају по собама, по десеторо и петнаесторо итд. Потребно је прилагодити гостопримање, да оно садржи и лични приступ свакоме и ми на^томе радимо, Сваки човек икона је Божија и сходно томе оци су одувек придавали велики значај гостопримању. Велики Антоније је говорио: „Видео си брата свога? Видео. си Господа Бога свога“! Овоме последују и оци. Посетилац изображава Господа Бога и ми на богодоличан начин треба да се односимо према сваком посетиоцу. Оно што нас много одмара је чињеница да данас људи долазе на Свету Гору да би Бога нашли. Сада су сви насићени материјалним добрима. Оно што траже је храна за душу. То нас нарочито радује…
Сећам се о. Пајсија када је говорио неким људима, који су били дошли к њему а беше их око тридесет. Један од њих тражио је од старца да му дозволи да пуши. Дозволио му је, иако је сам Отац Пајсије имао само једно плућно крило и дим му је страшно сметао. Други су се успротивили и почели да узимају у заштиту старца. Он је рекао: „Оставите га, оставите, нека пуши“, а у једном моменту му је рекао: „Благословено дете, сада дакле док пушиш, осећаш мирис цигаре, је ли тако? Са друге стране, ове дане што ћеш бити на Светој Гори осећаћеш мирис ливана. И ако не будеш из овог Богородичиног врта понео ништа друго до само тамјан који ће се прилепити на тебе, велики је благослов. Е сад, шта ти кажеш, да ли вреди оно прво?“! Али, није само тамјан оно што носе људи одавде, уз њега иде још много тога. Веома је велика мистичка сила Свете Горе, која извире из светих моштију и савремених светитеља, из чудотворних икона, из обичне зграде, из каквог маленог крстића, из неког малог догађаја. Све ово може много тога да каже срцу поклоника и да га одведе ка Богу, Кога тражи. Тако се дешавају велике промене у животима људи који нису били ни помислили, пливајући по световном мору, по мору живота, да би могли имати живи однос са Богом. А овде им се открива други, унутрашњи свет, божански елемент који има свако од нас, и они драговољно следе Христа уз сву одговорност и уз све недоумице и загонетке које носи собом ово последовање Господу. Но, нас веома радује ова чињеница, то јест промене које се дешавају код људи. Већина оних који долазе образовани су и учени.
Како рекосмо, општи образовни ниво заједнице порастао је, и разговори који се воде, било на личном нивоу, било са свима, када их окупљамо свакодневно након вечерње службе у гостопримници, веома су интересантни. Ту ми дајемо неке смернице, а онда следе питања. У личном односу и контакту који људи остварују приликом исповедања, обавља се суштински посао. Већина посетилаца није размишљала о томе да се исповеди, међутим, из неког безначајног догађаја, како сам и претходно рекао, бивају дирнути, приступају исповедању и постају нови људи! Не само то, него они даље постају мисионари у свом ширем и ближем окружењу, доводе и друге људе, и тако се види преображујућа сила коју има Христос!..
 
М.М.: Захваљујем Вам, оче Атанасије, на вашој доброти коју сте имали да нам говорите о светим светогорским оцима, који су дијаманти многострани на дијадеми Госпође Богородице, Игуманије и Врховне заштитнице Свог атоског клира. Другим речима, говорили сте нам о примењеној речи о. Иперехија: „Мач против страсти, будност монаха молитвом изоштрена „. Веома сте нам помогли, у приближавању борбеном настројењу наших caвpeмених светих отаца, чије богоубедљиве молитве призивамо.
 
– Јером. Ат. С.: Да, нека би њихове молитве увек биле са нама при сваком кораку нашег живота.
Захваљујем ти, драги мој брате, за ову духовну прилику коју си ми дао. Из нашег разоговора први сам ја имао користи. Много ти захваљујем, Нека је Бог са нама. Амин. .

8 коментар(а)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *