НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ – ОСЕЋАЊЕ О ГРЕШНОСТИ ДИРА БОГА
 
Самоукоревање – да, али очајавање – не
 
Да ли је лако, старче, да одмах испочетка постанемо дубоко свесни своје грешности?
 
– Бог из љубави не допушта да на самом почетку нашег духовног живота постанемо свесни своје грешности, како се не бисмо сломили. Има усрдних и осетљивих душа које то не би могле да поднесу, па би могле озбиљно да буду повређене. Зато нам Бог очи прекрива маглом, па не видимо све своје грехе одједном. Можемо, на пример, да имамо неко ђубре на рукаву, а да ми мислимо да је то цвеће. Током напредовања у духовној борби, мало-помало, Бог допушта да видимо своје грехе и даје нам снагу да се боримо да их исправимо. Дубока анализа шкоди човеку, ако нема искуства. То исто се дешава и са свешћу о доброчинству Божијем. Када би човек увидео доброту Божију на почетку свог духовног живота, добио би духовно крварење (духовно би прокрварио). То је зато што човек, ако увиди доброту Божију и постане свестан своје незахвалности, може да препукне.
 
Старче, ја не видим своје грехе и моје срце је од камена.
 
– Понекад допушта Бог да не видимо своје грехе и да нам срце буде од камена јер ђаво може да нас гурне у безнађе. Човек мора да размишља о својој грешности са расуђивањем. Покајање које у себи има тескобе и безнађа, није од Бога: ту је мали покварењак умешао своје прсте. Човек зато мора да пази јер ђаво може да га ухвати са добре, десне, стране, да га ухвати у покајању и да га баци на рђаву, леву, страну, да га баци у бриге и разочарење, да га сломи душевно и телесно и да га онеспособи. Уноси у њега некакву другу жалост која у себи садржи тескобу, како би од њега учинио руину. Може, на пример, да му каже: „Ти си много грешан, нећеш се спасти“. Наводно се занима за његову душу а ствара му тескобу и безнађе! Ма нећу допустити да ђаво чини што год хоће. Када ти ђаво каже: „Ти си грешна“, а ти му кажи: „Шта то тебе брига? Рећи ћу сама да сам грешна када ја то будем хтела, а не када ти хоћеш“.
 
Од чега произилази, старче, меланхолија која често обузима душу?
 
– Меланхолија и душевна потиштеност произилазе обично од гриже савести због преосетљивости и онда човек треба да се исповеди, како би духовник могао да му помогне. Јер, ако је човек преосетљив, грех који је учинио може да буде врло мали, али да га непријатељ ђаво увећа, да му га покаже као кроз увеличавајуће стакло, само да би га бацио у очајање и да би га онеспособио. Може да му каже, на пример, да је наводно много ражалостио друге, да им је тешко због тога и слично, па да тиме учини да се ражалости више него што може да поднесе. Када се толико брине, зашто ђаво не иде да чачка по савести некога ко није толико осетљив? Али не, мање осетљивог човека ђаво нагони да мисли да је ништаван мали грех који је учинио, како уопште не би стекао свест о својој грешности.
Зато човек мора да позна самога себе тачно онаквим какав заиста јесте, а не како му представља непријатељ ђаво, јер он се занима само како да нам буде што горе. Човек не сме никада да губи наду, сасвим је довољно да се каје, јер његови греси су мањи од ђавољих, а и суди му се мање строго, зато што је створен од земље и из непажње се оклизнуо и упрљао.
Да би духовна борба била ваљана (правилна), треба да се управљамо према супротној страни од места где се мува ђаво. Ако нам каже да смо нешто, треба да негујемо самоукоревање. Ако нам каже да нисмо ништа, треба да кажемо: „Бог ће ме помиловати“. Ако човек само тако поступа, са поверењем и надом у Бога, у његов живот улази покајање, смирење и усходи у духовне висине.
 
Дали то значи, старче, да самоукоревање не помаже у дyховној борби!
 
– Помаже, али са расуђивањем. Може, на пример, неко да каже самоме себи: „Ти си неразуман…“ Али, то треба да каже са смирењем, како би исмејао ђавола, и да то каже младалачки полетно, а не јадикујући. Самоукоревање да, али очајање не.
Знак духовне зрелости је да верујем да не чиним ништа, да сам у позитивном смислу разочаран самим собом, својим „ја“: да осећам да што год чинио непрестано слажем нулу на нулу и да настављам да се борим уздајући се у Бога. Тада ће се добри Бог, када види све нуле као резултате моје добре намере, сажалити на мене, ставиће испред мојих нула јединицу и тако ће моје нуле добити вредност и ја ћу се духовно обогатити. Стање смирености и разочарања самим собом добро је духовно стање.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *