ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА – НОВА ПОКОЉЕЊА
 
Нестаде духа жртвовања
 
Многи људи данас нису окусили радост жртвовања и не љубе труд. Преовлађују лењост, удовољавање себи и велика жеља за удобношћу. Нестало је усрдности и жртвовања. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, кад им нешто није по вољи, када им не одговара. С друге стране, кад би ствари сагледавали духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.
Сви сада, и мали и велики, гледају како да нешто постигну са лакоћом. Духовни људи гледају како да дођу до освећења са што мање труда. Мирјани, пак, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, дотле је дошло! Многи младићи долазе у Колибу и кажу ми: “Помоли се да прођем испит.” Не уче, а кажу: “Бог може да ми помогне” “Учи”, кажем му, “и помоли се”. “Зашто”, каже, “Бог не може да ми помогне?” Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи.
Има младих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.
Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидике је полагао пријемне испите на три факултета и на свима је прошао.[1] На једном је био први, на другом други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио у руднику. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.
Гледам данас неку неблагодарну децу, једно осуђују, друго им. је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси,тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе, и опет долазе на Свету Гору… “О, тешко је бити монах, кажу. Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!… “. Враћају се онда у свет. “Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе”, кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу “тешко је…”.
Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да им се загреје уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Колибу долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је”. “Нађи посао, сине”. “Имам пара”, каже ми. “Што да радим?” “Апостол Павле каже да “ко неће да ради нека и не једе” (2 Сол 3,10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да рдледе уље у својим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и тескобу. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да сe покренеш. Пробај да видиш!”
Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази омладина у Колибу, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: “Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?” Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, блато, мокре чарапе, дам им танке чарапе које ми шаљу, а оне друге баце. Дам им папирне салвете да их у њих умотају, а они их не понесу. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: “Желим две кутије шибица из Кареје” – иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања, А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба да се жртвује, да би радост дошла. Радост се рађа из жртвовања. Заиста, радост долази од усрдности. Тако се и негује усрдност, она је право славље! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.
Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: “Желимо да постанемо монаси”. “Зашто” рекох, “желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?” Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат”. “‘Ајде, немојте се срамотити”, рекох. “Можда ће да буде некакав рат! И како ћете да напустите војску?” “Наћи ћемо неки разлог”, рекоше ми, Шта ће да нађу. Да се праве луди… или тако нешто да нађу. “Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка неђете имати успеха”, рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: “Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?” “Добро, рекох. А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти заморио?” “Желим да постанем калуђер”, рече ми. “Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?” Схватате?Ако неко пође да се замонаши па размишља: “Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. Зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд”. Такав нека зна да је од почетка осуђен на неуспех. Изгледа вам чудно? Постоје и такви људи. Знајте, онај које вредан, свуда ће да се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу, и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.
Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. “Зашто, чедо моје, остајеш овде?”, упитао сам га, “Зато што ме калуђерска скуфија подсећа на шлем.” Чујеш ли шта каже? Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију, Подсећа га на шлем! А кад је носио шлем? Ствар је у томе што је шлем ставио на главу неколико пута на некој војној вежби. Шта би било да је требало да оде у рат! Подсећа га на шлем! “Чујеш ли? Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некакав јадни калуђер, и није носио велику скуфију.
Једном дођоше у колибу двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. Ни ја нисам имао много времена, па сам их само нечим послужио. Имао сам и једну мачку тамо. “Да је понесем”, пита ме један. “Понеси” кажем му. Ишли су одатле за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у наручју. Поче да пада киша. Кад су стигли до манастира, он тражи да га приме у гостопримницу са мачком. “Не може”, рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да чува стражу један сат, казаће: “не могу”. Али да целу ноћ седи напољу са мачком, то може.
Један други, оде у војску па побеже. Дође у колибу и каже ми: “Желим да се замонашим”. “Иди да одслужиш свој војни рок!” кажем му. “У војсци није као код куће” каже ми. “Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!” У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. “Тебе тражим”, рече ми. “Шта хоћеш?”, рекох му. “Где идеш у цркву?” “Нигде”, каже ми. Данас, на Томину недељу, у манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?” “Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!” “И шта ћеш сада да радиш?” “Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом”, “Сачекај мало”, рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. “Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!” Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?
Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима опасности могао да чујеш: “Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици”. Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, коме би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Изузетно ретко. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. “Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде на напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали”. Један скочи: “Ја ћу да идем, господине официру”, за њим други “ја ћу”, па трећи “ја ћу”! Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики.
“Не можете сви да идете!” рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. “Господине официру, мене боли нога”, а други “мене боли глава” или “уморан сам”. Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.
Данас постоји један дух млакости – нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом изокренутом логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био резервни официр, и рече му како размишља да се постара да овај оде са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: “Срам те било оче, да кажеш тако нешто! Само трутови тамо седе”. Био је искрен, частан и храбар, преко сваке мере и увек је ишао први. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Када је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Некада су (у Грчкој) кандидати могли да полажу пријемне испите на више од једног факултета

13 Comments

  1. Слава Богу!
    И хвала на вашем труду који сте уложили за овај сајт

  2. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

    • Ima razlike, katolico se klanjaju papi, a Pravoslavni Hristu, pridji Pravoslavlju, dodji i vidi, dobrodosao si ovamo, otkaci se od katolickih lazi i dodji u Pravoslavlje. Pravoslavlje jednostavno odise istinom

      Seti se one Bozje zapovesti: Bogu se jedinome klanjaj, i Njemu jedinome sluzi!
      Tu zapovest katolicizam krsi prvu, a o pricescu i da ne pricam.
      Samo dodji na jednu liturgiju i neces se pokajati.

  3. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po” receptu”Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima “Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me” Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  6. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  7. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.