НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – СПОЉАШЊА БУКА И УНУТРАШЊИ МИР
 
Треба да поштујемо тиховање других
 
Када нисмо ми узрок буке, није важно, Бог то види; Али када смо ми узрок, онда то није добро. Зато увек треба да пазимо да не сметамо другима. Ако неко не жели да се моли, онда бар другима не треба да прави „сметње на везама“. Кад бисте разумеле колико велику штету наносите другоме док се моли, биле бисте изузетно пажљиве. Јер, ако неко то не осети као личну потребу и уопште као помоћ, да би то чинио од срца и из љубави, онда то осећа као принуду и чини из послушности, а то онда не доноси добар резултат. Када неко пази да не смета другоме под притиском, као послушност, па каже: „сада треба да ходам овако, да не сметам, сада не треба да ходам слободно…“ то је мучење! Циљ је да се то чини од срца, од радости што се други моли, општи са Богом. Колико се разликује ово друго од оног првог! Што год човек чини од срца, радује се томе, а то онда помаже. А када осети као принуду да поштује другога који се моли, после осећа и некакву бојазан. А када човек заиста поштује другога, онда поштује самога себе и онда себе не узима у обзир, јер нема у себи самољубља, него усрдности. Треба да се стави на место другога. Овако треба да размишља: „Да сам ја на његовом месту, како бих хтео да се односе према мени? Да сам уморан, да се молим, да ли бих волео да се тако лупа вратима?“ Када се ставиш на место другога, ствари се мењају.
Како је некада било лепо у општежитељним манастирима! Тишина и мир! Имали су и сат.који је откуцавао на сваких четврт сата, да би се свако сећао да треба да изговара умну молитву. И кад би неко заборавио, чуо би сат који је откуцавао на петнаест минута, па би поново почињао са молитвом. Сат је био од велике помоћи. Оци су изговарали молитву и била је тишина и савршени мир у манастиру.
У општежићу у коме сам био на Светој Гори, било нас је шездесет отаца и било је као да је био један једини безмолвник. Сви су се умно молили. У цркви су појали само њих неколицина, већина се умно молила. За време послушања исто тако. Свуда тишина! Нису гласно разговарали, ни викали. У тишини су обављали своја послушања. Сви су се кретали без икакве буке, као овце. У манастиру се увек нешто радило, али без икакве буке. Није било као сада,када у општежићима имају одређено време за послушања, одређено време за тишину…. време ћутања! У моје време свако се кретао у складу са својим послушањем.
Треба да заволимо благословену пустињу и да је поштујемо, ако хоћемо да и она нама помогне својим светим спокојством, својом слатком тишином, како бисмо се успокојили, како бисмо „опустошили“ своје страсти и приближили се Богу. Неопходно је много пажње да се случајно не бисмо, са страстима у себи, саобразили са светом пустињом. То је велика злочестивост (као кад би ишао на поклоњење на свету Голготу уз музику бузукија).

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *