НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА – НОВА ПОКОЉЕЊА
 
„Не дирајте децу!“
 
Старче, шта ће бити са децом која данас одрастају без дисциплине?
 
– Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! „Не дирајте децу!“ А деца кажу: „Где још постоји овакав режим?“ Настоје стога.да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности? Видиш, јадници су готово демонизовани.
Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која им је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катастрофа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи Божијој. И видиш, послушност је слобода, док је кушач, међутим, из своје злобе представља као ропство и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље уништавају лепоту природе Божије и Његових створења, испуњавајући их тескобом и удаљујући их од радости, од Бога.
Знате ли шта смо претрпели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их сломило. Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војника су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири и по године, неки четири, неки три и по. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо до хотела. Али ни тамо нису желели да нас приме, чак и да платимо. Кажу ти: „Војска! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!“ Био је месец март, било је хладно! Срећом, један официр нас је спасао – да је жив и здрав! Отишао је и сазнао кад крећу возови, када премештају вагоне итд. Договорио се и сместио нас у вагоне! „Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите – тек ујутру ће да крену“. Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун.:Неки који су били одатле отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је и тамо све било пуно. Одемо у хотеле, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: „Дајте ми једну столицу да седим унутра и платићу вам дупло него што кошта соба са креветом!“ „Не може!“, кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како Држе војника да седи на столици па да ће их тужити. И остало је само да одеш напоље, и да ноћ проведеш стојећи наслоњен на зид! И могао си да видиш по тротоару су били јадни војници, пред хотелима, наслоњени на зидове! По свим тротоарима било је војника, као да су на паради! Схваташ? Да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где данас немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Демонстрације, уништавања… А она јадна омладина тада, није имала никакву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату – колика је то жртва ових јадника! – а након тога, као последње „хвала“, било је да спавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада… Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.
Данашња младеж је слична јунету које је везано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. „Не, не“, викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема кажњавања ни у школи, нити у војсци има рибања по казни. Зато данас млади дају лекције родитељима и народу. У војсци некад, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у бици.
Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, стиче искуство нешто сам, нешто од других. Млад човек нема још искуства. Онај ко је одрастао користи оно искуство које је стекао сам и од других како би помогао млађем, још неискусном да не греши, Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи мора да испробава. С друге стране, ако слуша, имаће од тога користи. Дошли су тако у Колибу неки младићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. „Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи свој пут!“ Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон. „Куда да идемо“, рекоше. „Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: „Овуда идите“. Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?“ Један од њих рече. „Старац има право“.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *