НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ – ДОБРЕ И РЂАВЕ ПОМИСЛИ
 
Помисли слева најтежа болест
 
Када морам да решим неки проблем, старче, не могу да спавам, мучим се.
 
– Код тебе је основни проблем то што имаш исувише помисли. Да немаш тако много помисли, могла би много више да се посветиш и својим обавезама и својој духовности. Ево, рећи ћу ти један начин да избегнеш превише помисли: када ти падне на памет, на пример, нешто што мораш да урадиш сутра, реци својој помисли: „Тај посао није за данас, мислићу о њему сутра.“ Исто тако, када треба да донесеш одлуку о нечему, немој да се мучиш размишљањем како да нађеш оно што је најбоље и да стално одлажеш коначну одлуку. Изабери нешто и иди даље. Остави да се потом Бог побрине за остало. Настој да избегаваш бављење непотребним ситницама, да самој себи не помутиш мозак. Учини најбоље што можеш и колико можеш, нека све то буде простодушно и са великим поуздањем у Бога. Ми, на известан начин, обавезујемо Бога да нам помогне, када будућност и своје наде полажемо у Њега. Од многобројних помисли и потпуно здрав човек онемоћа. Ако страда и мучи се, има оправдања што се много брине. Али онај ко је здрав, па самога себе смућује и мучи помислима слева, тај није при себи. Да је са њим све у реду, а да се мучи помислима!
У наше време најтежу болест представљају испразне помисли световних људи. Људи данас, можда, имају све осим, добрих помисли. Несрећни су зато што се не суочавају са проблемима на духовни начин. На пример, неко пође некуда аутомобилом, али мотор се поквари и он касни на своје одредиште. Када би имао добру помисао, рекао би: „Изгледа да је добри Бог то спречио, јер бих, можда, доживео несрећу, да нисам закаснио. Како да Ти заблагодарим на томе, Боже мој?“, и славио би Бога. Међутим, ако нема добру помисао, не би се са том ситуацијом суочио на духовни начин, грдио би и псовао: „Ево, да сам бар кренуо раније, закаснио сам! Ах, и тај Бог…“
Када човек све што му се дешава прима са добрим помислима, добија помоћ. Са друге стране, када све ради са злим помислима, мучи се, копни, луди. Једном, пре много година, ушли смо у некакав стари аутобус који је уместо седишта имао даске. Пошли смо из Уранопоља у Солун. Унутра је све било испреметано: набацани кофери, поморанџе, рибе, празне прљаве корпе од рибе, које су враћали кући са пијаце, били су ту момци из Богословске школе Атонијаде, неки људи су седели, неки стајали, монаси, мирјани… Један мирјанин је сео поред мене. Био је дебео, па како је био у тој гужви пригњечен, почео је да кука: „На шта ово личи!…“ Мало даље био је један монах који је, јадник, сав био затрпан корпама, тако да му је вирила само глава. Али, како се аутобус труцкао – друм је био стари колски пут – корпе су га све више затрпавале, а он је, јадничак, покушавао руком да их држи даље од себе, и лево и десно, да му не падну на главу. А онај други је викао, јер је седео мало притешњен. „Зар не видиш“, рекох му, „како је ономе, а ти вичеш?“ Питам монаха: „Како издржаваш, оче?“ А он ми, са осмехом, одговори: „Овде је, старче, сигурно боље него у паклу!“ Једноме се чинило да се много мучи, иако је седео, а други се радовао, упркос томе што је био сав затрпан корпама. А пут је трајао два сата. Ум лаика вртео се око тога колико би му било удобније да је путовао бољим аутобусом, и дошло му је да пукне од муке, док је монах размишљао колико би му било теже да је у паклу, па је био срећан. Размишљао је: „За два сата стићи ћемо на одредиште и изаћи ћемо, а они јадници у паклу муче се вековима. Уосталом, тамо нема корпи, људи и тако даље, него мучења. Слава Теби Господе, овде ми је боље.“
 
У чему се састоји, старче, разлика у поверењу, на пример двојице послушника према старцу?
 
– У помисли. Неко може да има покварену помисао о било чему и о било коме. Ако човек нема добру помисао и не успева да се ослободи њеног деловања – ако све што чини, чини из себичности не може да му помогне ни светитељ. Не само да има светог старца или свету старицу (игуманију), него и да му је старац и свети Антоније и сви светитељи, нема му помоћи. Ни Сам Бог не може да помогне таквом човеку, чак и да то много жели. Када човек воли самога себе, када је, значи, самољубив, када све тумачи онако како се њему самом допада. И видиш, једни то тумаче као грех, други онако како им одговара и мало-помало постају природна та њихова наопака тумачења. Како год да се поставиш према њима, саблажњавају се.
Има и таквих људи који, ако им посветиш мало пажње, ако им кажеш неку лепу реч, лете. Ако их не примећујеш, тугују много, повлаче се, иду у крајност, а то је кушачево дело. Виде, на пример, неку ситуацију и кажу: „A! To мора да је тако и тако“, и после заврше тако што су убеђени да је баш тако било. Или, виде другог човека да је озбиљан и мисле да то има неке везе са њима, а тај други, међутим, можда је озбиљан јер га нешто тишти. Пре неколико дана дође код мене један и каже: „Зашто је раније тај и тај разговарао са мном, а сада неће ни реч да проговори са мном? Нешто сам му једном приговорио, да није због тога?“ „Слушај“ рекох му, „можда те је видео, али није обратио пажњу на тебе, или му је неко био болестан, па је имао на уму да потражи лекара, или је тражио да размени новац, да би ишао у иностранство и тако даље.“ И, стварно, онај други је имао болесног рођака, имао је брдо брига, а овај је имао намеру да стане и да поразговара са њим, па му је отуда дошло цело брдо помисли.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *