НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ
 
ВЕЧНА БУДУЋНОСТ
Разговор са оцем Јустом из Кутлумуша
 
Манојло Мелинос: Богослужење, драги моји читаоци, представља центар целокупног живота монаха. Посао монаха је да тражи Бога. Овај божански рад води монаха у молитву. За њега је и простор који га окружује школа молитве!
Црквено појање – а посебно оно монашко – предиконизује савршено саборно славословље, које ће се остварити на Небу. Монашки пој свештенодејствује живот Неба који уједно предконструише предоизображавајући га. Читања и псалмопој представљају удах и издах, стезање и опружање срца које се изнова рађа Духом Светим. Монах све своје силе посвећује томе да буде прожет смислом и поруком пеалама, како би могао одатле да скупља – као пчела – њихов дух. Изучавање псалтира представља једно од највећих послова монаха. Исто тако и појање псалама које пак проистиче из срца…
У срцу лежи Исусова молитва, тај велики благослов. Исусова молитва заснива се на чину дубоког смирења. Сваки удах који свакако уздиже монаха ка Господу, истовремено га позива на још Мирније богослужење: „Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме грешног“. Ово „…помилуј ме грешног“ чини живо смирење за које моли и којем се клања.
Вреди на овом месту да се наслађујемо оригиналним описом-подстреком светога Григорија Синајског, упућеном „онима који су у снази“ наравно:
„Са заласком сунца, призвавши у помоћ преблагог и свемогућег Господа нашега Исуса Христа, седи на столичицу, у келији без икакве светлости где влада тишина, и сабравши свој ум од спољних збивања и обмана, одвевши га унутра у срце мирно удисањем на нос, држи молитву; дакле Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме; односно, усклађујући кретње дисања са речима молитве“. Како каже свети Исихије: „Удахом на нос уједини трезвеност, име Исуса, несагрешиво премишљање о смрти и смирење“.
Драги моји читаоци, ми се наслађујемо оваквим духовним разговорима, овде у Келији светога Николаја, у највећем дворишту Манастира Кутлумуш, тик уз атоску престоницу. Часни старац ове Келије, о. Јуст са љубављу нас угошћава а ми га обрушавамо нашим питањима. Његове пуне одговоре у целини смо предочили у деветој књизи серије „Искуство Отаца“, под насловом СТАРЦИ НА АТОСУ. У оквиру ове књиге коју држите у рукама, драги моји читаоци, старац Јуст нам описује своје познанство са оцем Пајсијем, својим освећеним суседом у широј области Кутлумуш.
Оче, благословите.
 
– Отац Јуст (манастир Кутлумуш): Господ нека нас све благослови. Захваљујем вам што ми указујете част својим присуством.
 
– М.М.: И ја, оче, захваљујем што сте ме загрнули својом љубављу.
 
Отац Јуст: Како вас не бих волео, г; Мелинос, драги мој Манојло, када те познајем од твоје треће године, од тада када је на тебе пазио твој свети стриц митрополит Хиоса Хризостом Јалурис, јерарх ретор, брилијант етике, епископ који је љубио монахе, по којем се чак и данас – након сад већ тридесет година – дичи сваки Пирејац, у чијој је саборној цркви, посвећеној светом Спиридону, служио као старешина и проповедник читавих дванаест година. Нека имамо његове молитве…
 
– М.М.: Оче, упознали сте о. Пајсија веома добро. Опишите нам ваш први контакт, као и ваше даље познанство. Слушамо вас са великом пажњом.
 
Отац Јуст: Упознао сам га године 1962, на једном имању, тамо у свету. Господ је благоизволео да тамо упознам Његовог светитеља. На том имању постојала је црква коју смо тада и он и ја дошли да обиђемо. Отац Пајсије био је млад. Пратио га је Михајло Гондикакис, садашњи игуман манастира Ивирон, затим архимандрит Василије, блаженопочивши професор Панајотис Нелас и Панајотис Хаџиемануил (данас јеромонах Григорије) из Келије светога Јована Богослова која се налази у близини „Панагуде“ келије старца Пајсија. Ова тројица његових сапутника односили су се према њему са веома дубоким поштовањем. Из даљине пратио сам их са пажњом и уз велико интересовање. Чак сам помислио следеће: „Овај старац, без сумње, биће да је свет, када се тако угледни теолози опходе према њему са толиким уважавањем; макар био толико млад…“. Наравно, поред ове тројице ту је било и многих других „прикачених“ (како обично кажем) професора универзитета, средњешколског образовања и остали. Ја сам час погледао на старца, час на ове остале. И, упркос томе што је сваки од ових пратилаца одавао заиста побожног човека, старац је међу њима изгледао као ‘страно тело’… А највећа незналица од свих, као што сам то ја, од тада је уочио на његовом лику нарочиту благодат Божију!
Током времена, драги мој Манојло, пратио сам. старчево кретање. Где је био о. Пајсије, шта је рекао, шта је чинио итд. Био он у Коници, на Синају, по различитим местима Свете Горе – постарао бих се да се увек обавестим о њему. Увек су подаци које бих сакупио производили у мени нарочито осећање и изазов да га упознам још више. Дакле, почео сам да га посећујем. Први пут то је било једног поподнева сунцем опаљеног. Стао сам био пред његову келију и позвао га, прво тишим гласом но, не добивши одговор, гласно повиках.
– Оче, оче! Оче Пајсије, оче Пајсије, старче…
Одговор пак нисам добијао. Ни гласа ни трага! У једном тренутку изгубио сам наду и рекох једном господину који беше кустос по занимању, са којим сам ишао: „Пођимо, старац није овде“. Е, у тренутку када сам то био рекао, односно тад када ме обузело безнађе и када сам био одлучио да одемо, зачуо се радостан глас старца:
– Узми један локум, попи чашу воде и уђи благословени! Како се душа моја обрадовала, само ја знам! Послушао сам и појео локум, попио воде коју је имао намењену за посетиоце и кренуо сам ка његовој под отвореним небом… гостопримници, пањевима који су се тамо пред кућицом налазили, исеченим од боровог дебла. Седох. Веруј ми, били су много удобнији од анатомских столица и скупоцених фотеља! Благодат Божија се разливала…
Имао сам у својој души неке мисли и желео сам да их изнесем, па сам их стога изложио пред старцем. У извесном моменту о. Пајсије ми рече:
– Ја нисам духовник. Зашто ти ово мени говориш? Иначе знаш … више него ја!
– То, оче, оставите, одговорих му сустежући се. Знам да нисте духовник у смислу Свете Тајне, а наравно и да ја испред вас не знам ништа. Желим пак, оче, да се обратим вашој светости. Молим вас, послушајте ме и преклињем вас посаветујте ме.
Старац посматрајући моју упорност, са љубављу ми рече:
– Нека је благословено. Слушам те.
Рекао сам му шта сам имао у вези са једном ствари која ме је заокупљала. Осмотрио ме је добро и одговорио:
– Није добар твој начин размишљања, односно то што обелодањујеш ову ствар, иако имаш потпуно право. Колико људи зна за то?
– Осморо, десеторо, оче.
– Да, сигурно да је то рана која заудара, но за њу зна само десетак људи. Но, ако ти поднесеш тужбу и приложиш тај папир који имаш у торби(!!!), то ће бити као да узимаш иглу и пробадаш гној. Задах ће се разлити и можеш да закључиш каква.ће штета настати, због саблазни… Зато, препусти их у руке Божије.
Тако и учиних. Било је немогуће не послушати у тој ствари Човека Божијег, који ме је благоразумно и мудро управљао божанским просветљењем. Није прикривао да га је овај случај заокупио. Показао ми је да га је осећао као својим случајем. Наравно, то је била велика љубав ка другом човеку…
Некада давно, тада сам био још лаик, када сам га питао за савете по разним питањима, рекох му између осталог:
– Оче, ја завршавам са Повечерјем а да то ни не разумем! Након „молитвама светих…“ питам се да ли сам рекао „Верујем…“ или сам га пропустио.
А његов одговор је био:
– Ма, благословени, седиш и пратиш вести. Сходно томе, твој мозак се напртио толиким многим стварима… Узнемирен си и онда као да си магнетофон, искључујеш радио и идеш и читаш Повечерје. Е, таква комбинација не може да прође! Да се разумемо, нисам ти рекао да не слушаш вести, али чини то некако раније. Даље, на пример, прочитај неку духовну књигу, да би се твој ум ослободио отровних супстанци, и да ти се умири мисао, те потом читај своје Повечерје. Тако ћеш разумевати оно што ћеш изговарати на молитви и одмараће се твоја душа.
Док сам га повремено посећивао, говорио би ми о разним корисним стварима. Сусретања са њим била су велики благослов – дар доброга Бога. Он није био нарочитог образовања, али је поседовао мудрост по Богу. Приклонио се Светоме Писму и Оцима Цркве.
Знајући да познајем колико-толико издаваштво, упитао ме је:
– Ове црквене књиге, да ли се оне још увек прештампавају са грешкама или сте их исправили?
– Не, оче, штампају се како су и биле.
– Али, на крају крајева, да ли је могуће да се прештампавају са грешкама? Докле већ! … То није исправно, не доличи.
Видиш, он је пратио и са… филолошке стране црквене ствари. И одатле се чак види колико је његова црквеност била жива. Треба нагласити да он није само имао знање, да није само говорио, него да га је упоредо и примењивао.
 
– М.М.: Оче Јусте, много је оних који, говорећи о нарочитим даровима стараца формата о. Пајсија, „малтретирају“ ове свете ликове, односећи се према њима као према „религиозним медијумима“, постављајући их много изнад њихових стварних димензија. Многи од нас, нека укључим и себе, „наносе неправду“ овим оцима самим својим приступом њима и њиховом помену. Какви су ваши ставови или противставови о томе?
 
Отац Јуст: Мислим да сви ми људи имамо потребу за прототипом. Имамо потребу за неким ко би на вредносној лествици био изнад нас. Постоје духовни људи који имају многобројније божанске дарове него обично. Али вреди рећи да може бити да они немају ове дарове стално активне. Односно, може се десити да их Свети Дух напусти у једном тренутку, када се они као људи „који плот носе и обитавају у свету“ нађу у једном људском паду. Понављам: и они су људи а не анђели. Наравно да су они земаљски анђели, од крви пак и меса. Овде је сама позната небеска чета анђела отпала… Бог да чува. Ако дакле, не дај Боже, на тренутак свакако, оде из њихове близине Свети Дух, може се десити да се то погрешно протумачи. Ми пак, пошто не знамо у каквом се стању налази у сваком тренутку један такав духован човек, хоћемо по сваку цену да верујемо да, било шта што каже такав човек представља Закон Божији. Али није тако! Када се сам налази у добром духовном стању и не наилази ни на какво искушење, не заборавимо да се сатана усудио да куша и самога Господа Бога нашег, тада правац који нам даје исправан је. Дакле, не уопштавајмо ствари, говорећи за све: ово је рекао тај и тај старац и нема приче о томе, или, тај и тај отац хода један метар изнад земље… Ма, благословени мој, може бити да ти желиш у то да верујеш, зато што тако нешто помаже твојој лабавој вери. То пак не значи да су такве ситуације увек реалност. Али ако се то и деси у једном тренутку, односно ако те удостоји Бог, објављујући ти једну такву чудесну ситуацију, ти немаш права да је шириш. То ћеш са расуђивањем задржати за себе, зато што ти је Бог дао једно откривење; Није ти га дао да би се ти шепурио причајући на све стране како.ти се Бог открио на овај или онај начин. Јао теби тад. Куку нама… Овај велики Његов дар сачувај као свети завет, за који ко зна из ког разлога ти је дао – како би заиста имао корист. Пажња, пажња, потребна је велика пажња. Обично се у оваквим случајевима крије један страшан егоизам – да говорим како ми je данас на оваЈ или онаЈ начин говорио Бог. Можда сам видео нешто „посебно“ у сну, али то никако не треба да излажем јавности. Наравно, ако из педагошких разлога треба да кажемо нешто свом окружењу, није дозвољено да истичемо, како је тај „видео“, како је онај „чуо“, него да излажемо без помињања имена. Расуђивање, расуђивање и смиреност духа…
Једном на острву Патмос, било је то године 1966, један од присутних гајио је сумњичаве мисли у вези са чудима која чини Свети Јован Богослов. Тако, овај човек, када је ушао у Пећину Откровења, на месту где је Љубљени Ученик наслонио своју главу у тренутку одмора, видео је сасвим јасно његов божански лик! Изгубио се… Целим телом прожели су га жмарци, од главе до пете. Зашто је ово учинио Бог? Само зато да би подржао овог маловерника у вери. Много таквих случајева имамо и овде на Светој Гори, и свугде. Али то не треба оглашавати на сва звона, а поготово не треба овим људима Божијим да говоримо: „А! Ти си светац. Ти разговараш са Богом…“. То је искушење. Зато што, ако почнемо да верујемо да нисмо „као сви остали људи…“, тада куку нама! Свршено је, изгубили смо себе. Не дај Боже! Треба веома много да пазимо на који начин ћемо схватати Људе Божије, како би и ми имали корист – да не чинимо упоредо духовну штету ни њима а ни себи…
 
– М.М.: Много вам захваљујем, оче Јусте, за одмерене ставове које сте нам саопштили, у вези са савременим светим оцима. Помогли сте нам, заиста, да им правилно приступамо, онако како то приличи њиховом духовном величанству.
Молите се, оче.
 
Отац Јуст: И ја захваљујем, драги Манојло, на твојој доброти да дођеш овде у моју келију и да разговарамо. Радујем се твом духовном напретку, с обзиром на то да те познајем, како претходно рекох, од самог твог детињства. Сигурно да се света душа твог стрица, блаженопочившег јерарха Хризостома Јалуриса, радује. Слава Богу, свега ради.
– Молим се да Господ Бог, заступништвом светих отаца које поменусмо, прашта и теби и твојој благословеној породици и читаоцима твојих изабраних дела, и да нас увек благосиља. Амин.
 
М.М.: На почетку смо поменули, драги моји читаоци, нарочити значај који има за монаха потреба за светим текстовима и свестан псалмопај Химни, односно свето богослужење. За време службе, под куполама древне светогорске саборне Цркве, узнесен свештеним радњама које куша са својих пет чула, а посебно оним… шестим, надчулом вере, монах „напушта “ овај свет, како би стао у сусрет свету који долази. Овај други „свет“, само Син и Логос Божији Господ наш Исус Христос може донети; и донеће му га само ако Њега монах потпуно упије: „…Сав свој живот Христу Богу предајмо „! Тако, у монашком животу света читања не значе исто што и било који др.уш подвиг, заокупљеност у извесном времену. Она су – треба да су – непрестана до те мере да се монах у њима купа даноноћно! Мисли Божије треба да постану мисли монаха, осећаји Божији осећаји његови, како би задобио „ум Христов“, о којем нам говори Апостол Павле. Е, тада ће Господ „спустити “ на монашко срце „капке“ који ће заклонити садашњи свет и тако ће монах живети вечну будућност!..
 
 

 
 

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *