НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ЗАВИСНОСТ ОД НЕБА – ВЕРА И УЗДАЊЕ У БОГА
 
Доћи ће време када ће сви веровати
 
Како се дешава, старче, да људи од добрих верника постају безбожници?
 
– То се може догодити у два случаја. У првом, човек који је некада био велики верник и у његовом животу пројавила се сила Божија са много опипљивих доказа, а потом је запао у некакву маглу по питању вере. То се дешава када неко, на пример, без расуђивања крене у подвиг, имајући, при томе извесну количину егоизма. Његов духовни живот постаје сув. „Шта је чинио тај и тај светитељ?“ каже, „Па могу то и ја“. И упусти се у подвиг без расуђивања. Мало, по мало, међутим, да тога и није свестан, ствара у себи лажно осећање да, ако није баш достигао тог и тог светитеља, мора да је већ негде близу. Тако наставља са подвизавањем. Али, иако му је пре те помисли помогла благодат Божија, сада почиње да га напушта. Зато што благодат Божја нема шта да тражи када постоји гордост. Тада више не може да се подвизава као раније, па самога себе присиљава на то. Присиљавање, међутим, рађа тескобу. Као отпор рађа се још већа гордост, а она му ствара неку врсту магле. И, иако је толико учинио и деловала је на њега благодат Божја, па је чак имао и опите, почињу полако да му долазе помисли неверовања и почиње да сумња у постојање Божије.
У другом случају може полуписмен човек да почне да се бави хришћанским учењем. Е, томе се не пише добро! Сасвим је друга ствар да баци поглед како би нешто знао о учењу. Али и веома образован човек, ако из гордости почне да се бави учењем, и њега ће, будући да је препун гордости, да напусти благодат Божија, и почеће да сумња. Не говорим, разуме се, о некоме ко је побожан. Тај, пак, и да није образован може са расуђивањем да баци поглед све дотле док може да испита и разуме смисао учења. Али онај ко не поседује духовност и почне да се бави учењем, ако је раније имало веровао, после неће да верује уопште.
 
Старче, у наше време неверовање је веома распрострањено.
 
– Да, али често се могу видети и они који кажу да не верују у Бога, а у њима још постоји мало прикривене вере. Једном ми рече један момак: „Не верујем да постоји Бог.“ „Дођи ближе“, рекох му, „Чујеш ли како пева славуј? Ко му је подарио тај дар?“ Јадничак, зачас је био дирнут. Нестаде онај тврди израз неверовања са његовог лица. Другом приликом, дошла су у колибу два посетиоца. Обојица су имали око четрдесет пет година и живели су интензивним световним животом. Као што ми монаси кажемо: „Пошто је овај живот безвредан, одричемо се свега“, тако су они ишли у сасвим супротну крајност и говорили: „Не постоји други живот“ и када су били млади, напустили су студије и бацили се у световни живот.
Стигли су до таквог стања да су постали телесне и душевне рушевине. Отац једнога од њих је умро од жалости. Други је упропастио имање своје мајке и она је постала срчани болесник. После дугог разговора, мало су променили мишљење. „Постали смо бескорисни“, рекли су. Једном сам поклонио једну икону да је однесе мајци. Хтео сам и другоме да дам икону, али није желео да је узме. „Дај ми једну од ових дашчица које резбариш“, рече ми, „не верујем у Бога. А у светитеље верујем.“ Онда му рекох: „Био неко огледало, или поклопац од конзерве, ако на њега не падну сунчеви зраци, не сија. Светитељи су засјали благодаћу Божијом, као што планете добијају светлост од сунца, па светле.“
Сироте младе смућују разним теоријама. Опазио сам, тамо у колиби, да се обично двојица марксиста од педесет година умешају у групу младих, да би их смутили. Марксисти не верују и, када хоћеш да им докажеш постојање Божије, критикују Бога и постављају брдо питања: „Зашто ово, зашто оно и тако даље.“ Пророк Исаија каже да они који не желе да се спасу, не разумеју (упор. Иса. 6, 9-10). Једном им рекох: „Видите ли звезде? Оне нису „пришрафљене“. Неко их држи у безваздушном простору. О Христу су говорили толики Пророци и све се обистинило. Имамо толике мученике, који су раније били без вере, џелати, идолопоклоници, а после су поверовали у Христа и сведочили су. Некима су одсекли језик, како не би говорили о Христу, а одсеченог језика говорили су још боље! Свакога дана имамо толико светитеља који се славе! Присуство светитеља је живо. Чак и ако ми њих не налазимо, они налазе нас! Многи испосници у пустињи, који немају календар и не знају који светитељ се ког дана слави, кажу: „Светитељи данашњег дана, посредујте за нас“ и светитељи се указују и пројављују им и име своје: а свакако има светитеља са тешким именима. Испосници касније гледају у календар и виде да су им се светитељи указивали онога дана када се славе.[1] Шта о томе мислите?“
После ми рекоше: „Зашто се светитељи појављују монасима, а не иду у народ да му помогну у невољи?“ „Чиме сте Дошли овамо, момци?“ упитах их, „авионом?“ „Не, аутомобилом“, одговорише. „У реду. Колико сте проскинитарија[2] видели на Путу којим ете долазили? Они нису никли после недавног пљуска. Људима су светитељи помогли, па су им, из побожности и поштовања, ти људи подигли проскинитарије и редовно им пале кандила. Духовни људи, што више одбацују материјалне ствари, то се више узносе. А и материјалисти добијају понешто: производе, на приМер, толике пехаре, узимају толики новац. Ако производе више, имају више. Ви само ширите пропаганду и ту се заустављате: немате ништа да уживате од тога. Ви трпите велику муку, јер, када успете у томе што желите, немате ништа од тога, само муку марксистичког ропства.“ На крају ми рекоше: „Ти си добар човек, правичан, мудар.“
Све у свему, хтели то људи, или не, доћи ће време када ће сви људи да верују зато што ће се наћи у безизлазном положају и Христос ће посредовати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На дан 3. 6. 1979, године, пошто старац није могао да се сети који се светитељ слави тога дана, а није могао да нађе наочаре да погледа у календар – тада се тек бир сместио у колиби „Панагуда“ и још није све довео уред, окретао је бројаницу говорећи: „Светитељи овога дана, посредујте за нас“, Тада га је посетио свети Лукилијан који се слави тога дана и поновио му је три пута своје компликовано име.
  2. Проскинитариј – је минијатурна капела посвећена неком светитељу, најчешће се срећу на раскрсницама. (прим. прев)

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *