НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ – ДЕЛАЊА РАСУДНОШЋУ И ЉУБАВЉУ
 
„Слово закона убија“[1]
 
Питао сам једном неког човека: „Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?“ Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: „На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.“ Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. „Пази“ рекох му,“ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде“ Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.
Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром „слову закона“, а „слово закона убија“. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи „ја“ него „помисао ми каже“ или „Оци кажу“, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.
 
Старче, кад неко из доброг настројења започне неко дело и оде у крајност, да ли је то одсуство расуђивања?
 
– Да. Самољубље га покреће на такво деловање само што то не схвата јер не познаје себе, зато одлази у крајност. Много пута неки из побожности почну своје деловање, али докле доспевају! Узмимо за пример иконоборце и иконопоклонике.[2] И једни и други су одлазили у крајност! Иконоборци су спаљивали и бацали иконе… а иконопоклоници су стругали иконе Христове и тај прах убацивали у свети Путир да би било боље Свето Причешће! Зато је Црква била принуђена да иконе подигне високо, а кад је прошао сукоб спустила их је ниско, како бисмо им се клањали и исказивали поштовање према изображеним личностима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2. Кор. 3, 6
  2. У Историји Византије Г. Острогорског, називају се „иконофилима“, а на грчком је иконолатрија, по угледу на идолатрију = идолопоклоништво.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *