НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ О ДУХОВНИЦИМА – СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Саговорник: Монах Никодим Билалис (Светогорац), богослов – правник – духовни писац
 
К. Ј.: Отац Никодим познавао је старца Пајсија током читаве 32. године. За нас представља посебну радост што имамо прилику да чујемо сведочење оца Никодима Билалиса о старцу Пајсију.
Оче Никодиме, да почнемо од вашег првог сусрета и да видимо како сте ви доживели тог великог старца савремене Православне Цркве.
 
Никодим Билалис: Осећам се збуњен мишљу што не знам јесам ли достојан да говорим о оцу Пајсију. Многи га сматрају својим старцем и учитељем. Ја, међутим, не користим израз „мој старац“ јер он по типику није био мој старац.
Разуме се, као што сте рекли, удостојио ме Бог да познајем старца Пајсија више од 32. године и то не површно, него тако дубоко, да, ако сам светогорски монах, то дугујем старцу Пајсију. Иако је Бог хтео да, као монах, не будем послушник старца Пајсија. Разболео се од туберкулозе и остао само са једним плућним крилом.
Упознао сам га када сам још био мирјанин, у Коници. Првих година разговарали смо прво 3, 4, 5 сати, а касније и 8.
 
К. Ј.: О чему сте разговарали!
 
Н. Б.: Теме су углавном биле богословске и, разуме се, духовне, али и личне. Био је истински савремени подвижник. Подвизавао се савесно, смирено и упорно. Био је обдарен многим благодатним даровима. Још од његовог крштења траје његова везаност за оца Арсенија.
У свету се звао Арсеније, а потом, стекавши велику схиму, добио је име Пајсије. Отац рече: „Назваћемо га Крста.“ „А мене ко ће да одмени?“ рекао је на то свети Арсеније.
 
К. Ј.: То је веома важан податак.
 
Н. Б.: То нигде није записано. Ви сте сада први који то чујете. Лично ми је то испричао. Не бих желео да своје сведочење стављам изнад других. Није то било зато што сам био нешто посебно, него зато што је, на крају крајева, наше познанство било нешто изузетно.
 
К. Ј.: И дуготрајно.
 
Н. Б.: Доста сам писао о старцу Пајсију. Објавили смо све његове књиге.
 
К. Ј.: Увек је чиста вода са чистог извора.
 
Н. Б.: То се нарочито може рећи за његова писма. Она су дубоко теолошка. Он је био савремен и просветљен.
 
К. Ј.: На духовном нивоу на коме се налазио, све је било познато и дато свише.
 
Н. Б.: Да. Он је превазишао људске димензије, превазишао људску природу, а опет, био је изузетно хуман, пун разумевања и природан. Човек је увек негде у себи знао да је он нешто посебно, нешто друго. С једне стране је човек пред њим осећао некакав страх, а он је, са своје стране био простодушан и једноставан. Када си разговара са њим, као да си разговарао са својим оцем, или мајком. Умео је да се шали, имао је много смисла за хумор.
 
К. Ј.: Такви људи привлаче и освајају, а такви су по благодати Божијој.
Оче Никодиме, да ли сте, у оним дугим разговорима, које сте водили толике године, имали прилике да познате сву дубину његове духовности? И ако јесте, како сте то доживљавали? Ја сам, на пример, имао благослов да упознам старца Порфирија и када сам одлазио од њега, летео сам, а не корачао. Срце мије пламтело. Опишите нам како сте се ви осећали у присуству тог светог човека.
 
Н. Б.: Осећао сам, разуме се, радост, и ја сам летео. У оцу Пајсију човек је налазио сигурност. Али се догађало и да оде замишљен и загледаН у себе. Ја сам, понекад, одлазио сав сломљен потпуним познањем да сам недостојан и колико је тешко доспети онамо где је он.
 
К. Ј.: Значи ли то да је долазило до поређења“?
 
Н. Б.: Сасвим спонтано. Са много одушевљења је прилазио сваком човеку. Као и Господ, прихватао је све људе. И Црква прихвата све људе. Није био избирљив. Старац Пајсије је умео да седне и да се свакоме потпуно посвети, Могао је из далека да прозре душу сваког човека, као Божијег створења. Свима је прилазио са снисхођењем.
Када је послушност у питању, прихватао је само послушност без премишљања – то не значи да човек не треба да поседује благоразумност (расуђивање). Једно је човек без расуђивања, а друго је послушност без премишљања, без помисли. То значи да је сматрао да је послушност једна од основних особина монаха, исто као и девственост и сиротовање. Ако недостају та три елемента, нестају и остали. Његова беседа била је убедљива и сугестивна и теолошки снажна.
Оно што старац није желео некоме да открије, саопштавао би то на посебан начин, а човек би ипак добио идеју шта је хтео. Даље од тога није ишао и свакоме је било остављено да реагује по свом нахођењу. Никада никога није доводио у неприлику. Био је духовно тактичан.
Сећам се, када је завршио основну школу, његов отац је желео да он постане ковач. Одведе га, тако, код једног ковача. Остао је тамо 23 дана, а после тога нису више знали шта је са дечаком. Код куће ништа није рекао, али код ковача није одлазио. Чак ни када му је отац први пут рекао „знаш, треба да идеш код ковача“ није му рекао да не жели и да би желео да буде нешто друго. Оде његов отац, после неког времена, код ковача, код којег га је био одвео, и упита како дечак напредује. „Уопште не долази“. Оде онда отац кући, ухвати га, истуче га и поново га, сутрадан, одведе истом ковачу. Остао је 23 дана и поново отишао, али овога пута у столарску радионицу. Онда то дозна његов отац поново га истуче и поново га одведе код ковача. Није се оцу ни једном речју супротставио. Причао је о.томе: „Нисам могао да противуречим оцу, или да му било шта кажем,“ Али не од страха, Хтео је да изучи за дрводељу и столара. Зашто? Зато што је био дрводеља. Постао је тако добар дрводеља, чудесан. Могао бих рећи да мало има таквих.
 
К. Ј.: Је ли израђивао и дуборезе!
 
Н. Б.: Израђивао је права ремек-дела. Послао ми је на поклон један дуборез на коме је била Синајска гора. Успиње се пут и горе, не врху, види се само рука Божија која предаје Мојсију заповести, а он их прима.
Али композиција и израда су прелепи. То држим на зиду преко пута постеље. Поклонио ми је и друге предмете, разуме се. Један крст, и тако даље. Када је био у Коници, многи су желели да праве намештај код њега. Имао је снажне руке. Као младић, био је веома снажан. Радио је и плакао јер су други мајстори гладовали због њега, зато што су сви најрадије код њега долазили, а други нису имали посла. На известан начин им је одузимао посао; Израђивао је и крстиће. Сам је направио калуп. Не знам, да ли знате, како се пресује. Moраш да имаш негатив, као калуп. Он је то сам дељао, а умео је и да гравира. Пошто, док је радио, није могао ништа да наслања на груди које су га болеле, израдио је пресу. – Кувамо дрво да омекне и тако вруће, меко, стављамо у пресу и дрво поприма облик који је у преси као негатив. Потом га стављамо у једну врсту пећи, и тако пресовани облици остају. Тако настаје плитки рељеф у дрвету.
 
К. Ј.: А у војсци је био радио – везиста.
 
Н. Б.: Био је изванредно вешт у убацивању парабола у беседу. Давао је многобројне примере, а и гестикулација му је била изванредна.
Отац Пајсије, још као дете, није узимао храну средом и петком и није обедовао од хране коју су спремали за све.
 
К. Ј.: Колико је тада имао година?
 
Н. Б.: Имао је 5-6 година.
 
К. Ј.: Био је веома мали за то.
 
Н. Б.: И још тада је одлазио у шуму и правио бројанице од шумских плодова. Понекад се губио у шуми: То ми је причао у једном од наших дугих разговора. И још нешто ми је испричао што нигде није забележено. Чуо је негде да човек може да се замонаши са 16 година. Кад је навршио 16 година, отишао је, не рекавши никоме ништа, у Митрополију у Јањину да пита како да оде на Свету Гору. Оде, и најједноставније се појави са речима: „Хоћу да одем на Свету Гору да постанем монах.“ Они тамо му одговорише: „Затвори врата, а ми ћемо одмах да обавестимо полицију. Шта? Да идеш на Свету Гору?“ И почеше да га испитују: „Зна ли то твој отац?“ „Не зна.“ „И шта ћеш на Светој Гори?“ Запретили су му. Све што су му рекли, простодушно је поверовао. Устројио је Бог да прође још неколико година. Врати се, тада, кући да сачека да буде пунолетан. Када је навршио 21. годину, рекоше му: „Иди прво да одслужиш војску, па онда.“ Био је тада рат. Сва три његова брата већ су била отишла у рат. Био је најмлађи, па њега нису послали, Остао је сам да помогне породици и сестрама. Када су се браћа вратила, онда пође и он у војску. И одмах, чим је одслужио војску, не говорећи никоме ништа, оде на Свету Гору.
Испричао ми је и како су га, када је отишао у манастир Есфигмен (тамо је прво отишао и замонашио се), одмах послали једном дрводељи. Знао је тада само да обрађује даске, али није знао да прави намештај. Дрводеља га је правио будалом да би га искушао и да види да ли ће да се растужи, па да оде. Говорио му је: „Како си то тако покварио ово дрво. Баци то! Нисам ли ти рекао да то другачије урадиш?“ Али старац Пајсије је знао да није било тако. У сваком случају, није разумео зашто му то ради. Бог је допустио да се тако искушава. Оде код игумана и све му исприча, а игуман му каже: „Буди послушан, чедо моје, зна он зашто ти тако говори.“ Много пута је растужен плакао.
А онда, једнога дана, када су отишли код звонара да нешто поправе, када му дрводеља рече: „Уради ово“, он одговори: „Нека је благословено“. Био се помолио претходно и то од свег срца. Онај баци алат и каже: „Е, то сам хтео да видим, од сада, па надаље, чини што год хоћеш.“ Онда је старац променио посао.
 
К. Ј.: Кад би требало да се сетите неколико његових карактеристичних израза, оче Никодиме, чега бисте се прво сетили!
 
Н. Б.: Када је молитва у питању, највећу важност је давао умносрдачној молитви, нарочито је наглашавао смирење, а често је истицао мужевност. Желео је да будемо искрени према Богу. Поседовао је изузетну непосредност. Ништа није крио и није био дипломата. Отац Пајсије је био чист и исправан. И од нас је тражио да будемо исправни и непосредни. ,
 
К. Ј.: Оче Никодиме, учинили сте нам велику радост свим оним што сте нам испричали о старцу Пајсију. Донели сте нам дијамант са неба.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *