ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ О ДУХОВНИЦИМА – СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
НИКОЛАЈ ЗАХАРИЈАДИС
ПОДВИЖНИК СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ[1]
 
12. јула 1994. године, у седамдесетој години живота, преселио се из привремености у небеску вечност, смирени, увек будни делатељ молитве, подвижник до неба узвишен, преиспуњен благодаћу Божијом и духовном радошћу, простодушан, благоразуман, узор свеопште и, по речима светог Максима Исповедника, двоструке љубави, преподобни старац Пајсије. Отишао је сада, када нам заиста, без претеривања прети крајња опасност, сада када грех и прелест преовлађују, сада када се човечанство тресе и очекује се антихрист. Отишао је у вечност миомирисни цвет светогорске пустиње. Био би велики пропуст да не кажемо бар неколико речи о блаженопочившем старцу, нашем неуспављивом заступнику како на земљи, тако и на небу.
Родио се у јулу 1924, у Фарасама у Малој Азији, из које води порекло и његов кум, новопројављени преподобни отац наш Арсеније Кападокијски, чије житије је својом руком написао сам старац Пајсије. За време националне малоазијске катастрофе, старчеви родитељи су се доселили у Коницу. У свету је старцу Пајсију било име Арсеније Езнепидис, од оца Продрома и мајке Евламбије. Упознао сам га још као ученик Атонијаде, 1974. године, у келији Часног Крста, која припада манастиру Ставроникита. У тој келији налази се велико духовно благо, свето тело светог руског подвижника папа Тихона (1884-1968), чији синаксар је био штампан кратко време пре него што се блажени старац упокојио.[2]
Имао сам много сусрета, па исто толико и доживљаја са старцем Пајсијем. Чим га упознаш, приметиш његову детињу простодушност, која представља жудно жељени плод смиреноумља. Љубав преблаженог старца била је изузетно упечатљива. Њена основна особина била је истинско састрадавање. Радовао се са радоснима и плакао са онима који плачу.[3] Био је истински отац, Многима је добро позната његова љубав према свима. Увек неуморан и брижан, жртвовао се чак и онда када му је здравље било озбиљно нарушено. Сви ми, који смо познавали блаженопочившег старца Пајсија, снажно смо осећали његову љубав, небеску љубав, небеску племенитост, очински прекор. Монах Пајсије, као подвижник Господњи и сведок православља, нема научне титуле, дипломе и докторате. Није имао велико образовање, али је имао веру. Међутим, вера се не учи по системима световног знања. Научио је мудрост по Богу у Цркви, подвизавајући се и молећи се. Бог га је поучио. Љубећи Бога од најранијег детињства, био је привучен житијима светитеља. Живео је богословље. Од Бога подстакнут, старац Пајсије је решавао веома тешке проблеме, повезивао учење и деловање.
Једном су старца посетила два клирика. Почели су да му постављају питања, а ја сам слушао.
– Старче, да ли paсa чини свештеника? Старац Пајсије рече:
– Дођите оци, дођи и ти чедо моје, – рече и мени, немирном младићу. – Видите ли она два маслинова стабла? Једно има лишће, а друго нема. Које од та два стабла вам се допада? Оно које има лишће, или оно које нема? – Хтео је, у ствари, да им каже: Који свештеник вам се допада? Онај који носи расу, или онај који је не носи?
Оци одговорише: – Она која има лишће.
– Онда, ходите путем Господњим. – Рече им.
 
Доживљаји са старцем Пајсијем
 
Један господин испричао ми је овај догађај. (Овде у Градини Пресвете Богородице дешавају се заиста чудесни догађаји у сусретима са оцима.) Тај господин, не сећам се његовог имена, рече да се, док је са још неколицином поклоника ишао код подвижника оца Пајсија питао:
– Да ли постоји Бог?
Када је пришао старцу, он му, уопште га не познавајући од раније, рече:
– Зашто сумњате да Бог постоји?
– Постоји. – Одговори му овај с нешто оклевања.
– Сачекајте, рече му.
Позове једног гуштера, који је случајно туда пролазио, и рече му: – Гуштеру, дођи овамо. Гуштер дође.
– Хајде да га питамо – рече подвижник – да видимо шта ће нам рећи. – Гуштеру, гуштеру, да ли постоји Бог?
Гуштер подиже главу и пошто махну репом и климну главом, одједном се зачу глас:
– Разуме се, да постоји Бог, заиста постоји Бог.
Господин се запрепасти, а ја, који сам га само слушао, сав се најежих. Неки од оних, међутим, који су били заједно са њим код старца и који су дошли сасвим случајно, рекоше:
– Ниси нас убедио. Има ли још доказа?
– Видећете. – рече старац. После кратког времена рекоше:
– Старче, можемо ли да вас фотографишемо?
– Не, чедо моје. Уосталом, зашто да не, сликајте.
Појави се фотографија из „полароид“ камере. А на њој само она петорица, шесторица који су сумњали у постојање Божије. Старца Пајсија на фотографији није било.
– Умало да сиђем с ума, рече ми онај господин, међутим, отада верујем у Бога и сада сваке године 23 пута долазим на Свету Гору.
Признао ми је још да је током посете, о којој ми је причао, Имао укључен касетофон и да је све снимао. А када је касније пустио ту касету, није се ништа чуло. То је невероватно! Да! Зашто? По речима пророка Давида „Милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив“ (Псал 102,8), и заступништвом светитеља Он је уз нас, те је милост Божија по свој земљи[4].
 
Постоји светитељ
 
Једном када сам отишао код старца Пајсија, он ми рече: „Ти си срећан, јер те неки велики свети човек воли и моли се за тебе.“
-Да, био је то јеромонах Јефрем Катунакијски, јер када сам га угледао први пут повиках као Петар Христу: „Учитељу, спаси нас, изгибосмо…“[5] И заиста, чуо је мој глас…
 
Жеђ за Речју Божијом
 
Било је то у марту 1977. У једном разговору који сам водио са старцем Пајсијем, упитах га:
– Старче, данас преовлађује грех. Куда ће све то зло?
А старац ми одговори:
– После ове отпадије и проклетства у нашој епохи, човеку ће се све смучити, доћи ће до презасићености. Ви који пројављујете реч Божију морате у сваком тренутку да будете спремни да је са вером и ревношћу ширите, јер савременом човеку ће бити свега доста и неће моћи да се насити речи Божије. И заиста! „Ријеч Божија не да се свезати.“ (2. Тим 2, 9)
 
Епитимија
 
Једанпут пође један свештеник да посети старца Пајсија. Чинило се да је тај клирик поседовао врлину, јер он отвори врата, не чекајући да му старац одговори. Уђе унутра и шта види? О! Рајског ли и величанственог часа! Угледа старца Пајсија окупаног светлошћу, као да је изнад њега био рефлектор. Старац осети да га је овај видео, поче викати на њега и одреди му епитимију да две године ногом не сме крочити на Свету Гору.
Многи светитељи наше Цркве, као највећа „свјетила“[6] и учитељи Цркве, првенствено су живели у пустињи и тамо се подвизавали у безмолвију, молитви, посту, бдењу и невољама разне врсте, и тако су стекли свеоружје вере и задобили сјајне победе, били су награђени призивом свише и овенчани неувењивим венцима. Тако су бивали удостојени да лете духовно, у великој оскудици свега, опхрвани невољама, злостављани. Без безмолвија, каже Василије Велики, нема очишћења, али ни покајања.
 
Благодатни дар прозорљивости
 
Неки момци су пошли у посету код старца Пајсија. Један од њих је имао изузетно велике проблеме. Када су стигли код старца, старац рече једноме: „Ти имаш проблема. Хоћеш ли да поразговарамо сада, или касније?“
Један од њих је мислио у себи: то је благодатни дар прозорљивости. Старац Пајсије га куцну по глави и рече: „Шта хоћеш сада са прозорљивошћу?“ Момак се потпуно збунио!
Бог много поштује Своје светитеље и прославља их даривајући их благодатним даровима како би многи од нас остали без речи када чујемо из дубине векова псалмопојца који поје: „И познајте, да Господ чудо показа на преподобноме Своме.“ (Псал. 4, 4)
 
Нада и утеха
 
Један мој пријатељ Н. С. много је страдао у животу и доживео много разочарања од своје околине. Сањао је мајку са дететом како јаше на магарцу. Он им притрча и направи метанију. Чим јој се приближи, она га у делићу секунде погледа тако умилно и благо, а затим брзо прође.
Подвижник Пајсије му рече да је то утеха за сва искушења у садашњости, али и укрепљење за будућност.
У вези са овим случајем треба нагласити ово: „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим 3, 12). Када наиђу страдања и постоји духовно познање, онда она страдалника узвисују према светости. Бол чисти душу, чини је смерном, трпељивом, добром и тако се ствара простор за посету Божију, како нам је рекао један монах у манастиру Филотеј.
 
Дух је вољан, а тело нејако
 
Једном мом пријатељу, проповеднику, старац Пајсије је једном рекао: „Мотор, ти је добар, али ти се мрзне уље“ хотећи да, каже да има способности, али не и довољно ревности.
 
Дубина Богословља и подвижничке мудрости
 
Био је март 1991. године, када сам пошао на Гору са једним клириком из Патре. Отишли смо код старца Пајсија. Пошто смо мало поразговарали седећи на грубо тесаним клупицама, старац рече клирику:
– Хоћеш ли да и тебе „прокунем“ као твог земљака Кипранина…С… (Данас је онде монах).
– Да. – Рече му клирик.
– Нека ти Бог сажеже срце Својом огромном љубављу.
Ето подвижничке клетве. Ето дубине богословља и подвижничке мудрости!
 
Потчињавање гмизаваца љубави
 
Једном један свештеник пође до испоснице старца Пајсија. Када је онамо стигао, силно се уплаши. Зашто? Зато што је видео велику змију.
– Не бој се – рече му старац. Окрену се змији и рече јој:
– Пошто си уплашила свештеника, брзо му направи метанију. Змија издиже један део тела, направи метанију и побеже. Отачка љубав потчињава чак и гмизавце. Овде се остварују речи Божије: „Ево вам дајем власт да стајете назмије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити“ (Лк 10,19).
 
Молитва за несрећне
 
Подвижник старац Пајсије поделио је свих 24 часа на по један сат и молио ce свакога сата за једну категорију људи: за оне који раде, за слабе, за таксисте, за свештенике и монахе, за омладину итд. Ево једног чуда проистеклог из његове молитве: Један отац је са својим малим сином путовао аутобусом из Атине у Солун. У Лариси, као што је уобичајено, аутобус је стао и дао путницима неколико минута одмора. Отац и син изиђоше из аутобуса и кренуше да пређу на другу страну пута. Дете се истргну од оца и у следећем тренутку већ се нађе под точковима огромног камиона. Отац завапи: „Пресвета Богородице, моје дете!“ Али детету се ништа није догодило. Чим је дошао себи, дечак рече оцу:
– Оче, када је камион прелазио преко мене, један калуђер се бацио преко мене, тако ме покрио својим телом и спасао ме.
Отац рече:
– Који калуђер, сине мој? Нисам овде видео никаквог калуђера.
– Али, оче, ја сам видео калуђера, лице му је било сјајно. – Рече дечак. .
И отац и син су почели заједно да обилазе разне мушке манастире, покушавајући да пронађу дечаковог спасиоца. Једном оду на бдење у манастир Ставроникиту на Светој Гори. На том бдењу затекао се и старац Пајсије. Чим је дечак угледао старца Пајсија, гласно викну:
– Оче, ово је онај калуђер који ме је својим телом заштитио, па нисам погинуо.
Отац одмах упита старца Пајсија ко је и како се обрео оне вечери у Лариси.
Старац Пајсије му рече своје име и упита га само колико је сати било када је могла да се догоди несрећа.
Он рече да је било око један сат по поноћи. Старац Пајсије рече: – У то време се молим за све путнике.
Бог је Бог светитеља, Бог духова који су достигли ,до савршенства, односно људи који су достигли до савршенства, као старац Пајсије. У Откривењу видимо да светитељи на небесима уживају почасни положај. Бог им даје право да заступају пред Њим. Дарива им благодатни дар да чудотворе. Зато свештени Златоуст истиче да:: „Познати љубав по Богу значи пригрлити све…“ Чак и када живимо узвишеним духовним животом, а нису нам драги они остали који се упропашћују, нећемо стећи никакву смелост пред Богом. И свештени отац наставља: „Ништа Бога толико не радује, колико наше свесрдно састрадавање у болу оних ближњих који трпе.“ Светитељ састрадава, осећа бол, заступа и посредује за свој народ (2 Мој 32, 31; 4 Мој 14, 19; 5 Мој 9, 25). Блаженопочивши старац Пајсије је живео у складу са речима светог Григорија Богослова: „Молитва је исто толико корисна и нужна, колико и дисање, па још и више.“ Наш подвижник је живео животом у коме је „Потребније помињати Бога него дисати.“
 
Из разговора са старцем Пајсијем
 
– У овоме животу полажемо испит како бисмо прешли у онај. Хајде да започнемо, не бисмо ли успели у том борењу.
– Бог је створио анђеле. Неки од анђела постали су демони. Бог сада допушта демонима да нам својом злобом помажу, јер тако полажемо испит. Бог не допушта да демони муче Његово створење.
– Што је неко духовно савршенији, то мање права има у овоме животу.
– Духовно зрео човек нема никаква права у овоме животу. Он је дужан да буде трпељив, да прихвата неправду и прекоре од другога.
– Неки својеглав и неосетљив човек, као чворновата батина, удаљен од Бога, има многа права. И да удара и да псује и да чини неправду. А наша права чува Бог за други живот. Али ми често из безумља, па и ја сам, тражимо да добијемо правду овде, како овде не бисмо били оштећени.
– Ако нам нешто кажу, оправдавамо се, чинимо, шта ја знам шта, и мислимо да верујемо у Бога. То је велика заблуда. Људска правда не говори ништа о духовном човеку. Људска правда је, могло би се рећи, кочница за наопаке људе.
– Многи људи пате, узимају таблете, не спавају. Мало је оних који су осетљивих нерава, или осећајне душе, а да нису рањени. Осетљивог и осећајног ђаво хоће да учини још осетљивијим и тврдокорног, још тврдокорнијим, а пијаници не каже да престане да пије, него да пије још више.
– Мали је број оних људи који су на некакав начин претрпели неку несрећу, па пате. Већина људи пати зато што нису схватили дубљи смисао живота. Јер, чим човек схвати дубљи смисао живота, видећете како све крене како треба, јер верује да постоји други живот. Зато што човек који не верује у Бога и будући живот, у вечности осуђује своју душу, остаје без утехе и у овоме животу. Ништа не може да га утеши, јер каже: „Овај живот ми пропада. Шта ће бити после?“ А онда бриге. Не може се ничим утешити. А лекари, психијатри им кажу да им је потребна душевна терапија, дају им таблете и остало, не би ли се повратили и заборавили на тескобу итд.
Међутим, када човек верује у Бога, у Христа, у будући живот, онда је овај живот испразан, па онда у овом животу треба да припреми „пасош“ за други. И ако му други наноси неправду, радује се, јер је нешто стекао за небески живот. Колико човек у овом животу више трпи неправде од људи, толико стиче више за други живот. Треба се радовати неправди. Не треба, разуме се, човек да тежи за тим да му чине неправду, јер такво деловање не садржи у себи љубав. Али када се околности природно погоде тако да нам наносе неправду, онда то треба да прихватите као велики благослов. Када се човеку наноси неправда, оног другог треба да сматра својим доброчинитељем, јер му помаже да стиче благо за будући живот.
– Бог нешто зна, види даље и занима Га, као доброга Оца да нас има поред Себе у рају, па свакоме дарива нешто што ће му помоћи да себи осигура рај. Било да је то искушење, или нешто друго. Али, ако то човек не разуме и не верује у Бога, или верује помало, почиње да се брине, жалости итд., а онда, рецимо, не губи своју плату, али губи велики њен део.
Даћу вам пример: Рецимо да сам се родио као инвалид, ни руке, ни ноге, потпуни. Не могу да се померим. Када то прихватим са радошћу, славословећи Бога, Бог ће ме уврстити међу исповеднике.
Зар је мала ствар да некога Бог уврсти међу исповеднике? Или пак, мојом непажњом, или непажњом неког другог, ударио ме аутомобил и остао сам инвалид. Ако дакле то на исти начин прихватим, Бог ће ме уврстити међу исповеднике.
Али ако то нисмо схватили, човек почиње да се пита: Зашто сам се такав родио? Па баца кривицу на родитеље. Али шта су родитељи криви?
– Људи дају оно што као људи могу да дају, тело. Душу не могу да дају људи, душу дарива Бог. Дакле, Бог са човеком сазда човека. Шта је крив човек, рећи ће неко, када се дете роди као инвалид?
То је велики благослов од Бога. Али када то не разумемо, онда се родитељи на то жале… а после и деца.
– Бог свакоме човеку даје благослове како би нам осигурао рај, а ми нажалост губимо те прилике.
 
Поуке старца Пајсија
 
* Онај ко је велики грешник има много основа да се смирава, а велико смирење привлачи благодат Божију. Потом је довољно да човек само избегава поводе, или разлоге како је не би изгубио.
* Физичка телесна борба престаје кроз пост, бдење и молитву, ако нема гордости.
* Богохулне помисли су од ђавола, а не од човека.
* Исусова молитва је најефикасније оружје против ђаволових помисли.
* Онај ко се духовно подвизава, бори се против непријатеља ђавола, а после тога ђаво напада њега. Човек који победи невидљивог непријатеља, биће овенчан од Христа.
* Било да се молимо за себе, или за друге, молитва треба да буде умносрдачна. Туђе невоље постају наше. За молитву се претходно треба припремити.
* Уколико је човек духовно зрелији, утолико мање права тражи од живота.
* Страдања чисте и просветљавају човека. Не постоји ништа узвишеније, јер превазилазе и молитву „Господе Исусе Христе…“
* Отров (жалост) постаје сладак, када се са њим духовно суочиш.
* Деци која су сада мала, што је могуће више помозите добрим, како би и она што пре схватила дубљи смисао живота. Добрим.
* Ви млади, који желите духовно да се узвисујете, мораћете да напустите склоност ка насладама и да се окренете трудољубљу.
* Узроци који изазивају богохулне помисли су ови:
 
а) Гордост и борење које превазилази наше могућности.
б) Бављење питањима хришћанског учења за која нисмо меродавни.
 
* Основне особине истинског покајања су:
 
а) Када постоји истинско чувство безвредности.
б) Када у срцу, поред чувства безвредности, постоји снажно чувство утехе и поуздања.
г) Када нема тескобе.
 
* Треба да се непрестано молимо, Да изучавамо отачке књиге колико год можемо и да појемо, када смо жалосни.
* Магови немају никакву власт и њихова магична демонска дејства не „хватају“ хришћане. Делују само ако:
*
а) Нема чисте исповести и
б) када некоме чине неправду. У таквим случајевима дају власт ђаволу.
 
* Треба да отворимо своје срце добрим духовницима и да слушамо оно што нам говоре. Тако ћемо се умирити.
* Наша упокојена браћа очекују наше молитве као што утамничени очекују посете најближих.
* Веома често телесни болови рађају духовне утехе и то треба Да примамо са радошћу.
* Деца треба изузетно много да пазе на то да поштују родитеље. Када деца дрско одговарају и не поштују родитеље, као прво, дају Повода да их напусти благодат Божија и постају пријемчива за демонске утицаје и деловања.
* Наше је да се старамо како да пружимо спокојство и Богу и ближњему, а што се тиче нас, Бог се стара о нама, На неки начин је дошло до духовног споразума. Да ми с поуздањем гледамо према Богу и да радимо за Њега, а Он да гледа на нас: „Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.“ (1 Пт 5, 7)
* … Бог се занима и стара и о најмањим појединостима Својих малих створења! Колико се више занима за нас, за које је све то саздао и који смо обличје Његово? Будући, међутим, да смо слепи, не видимо Његову промисао којом нас штити.
* Када човек живи једноставно, када има скромно мишљење о себи и осећа неопходност очинске бриге Божије, с вером Богу оставља сваку бригу о себи и онда га Он пресени промислом Својим и милошћу Својом. Тада душа потпуно јасно види помоћ Божију коју јој Он пружа и радује се.
Једино што ми треба да желимо јесте да дејствује љубав и промисао Божија, како, када и ако Он то жели. Када човек поседује такву веру и вољу, онда види чуда Божија – и самога Бога – онда је непрестано уз Њега, у свакој ситуацији. Међутим, треба свакако да одбацимо било какву световну помоћ и свој ум.с поуздањем да поверимо Богу, без оклевања и чиста срца. Тада одмах долази благодат Божија нашега Христа и пресењује нашу душу.
Када, дакле, човек као циљ има тражење Царства Божијег и стицање Божанске Правде, онда својој души пружа све.:
Међутим, неки људи имају погрешну представу, мислећи да могу свој ум потпуно да упосле старањем за световна и материјална добра, а да истовремено могу да очекују да се Бог о њима стара. Они не поступају добро. То ће их упропастити, јер ти људи ће остати заробљени у љубави према свету.
* Једино решење је да постанемо свесни своје ситуације, да се исповедимо своме духовнику и да смерно чинимо све што он од нас тражи.
Данас је свет све побркао, не зна шта чини, потпуно је испустио контролу над кормилом из својих руку. И то зато што нико од нас не жели да га контролишу. Свако хоће да иде кроз живот неометано, по својој вољи. То је међутим, потпуна катастрофа, јер истина је да је Бог човеку подарио слободни избор (да је елободан да чини оно што хоће), али му је подарио и знање и тако му је пружио способност да зна да сам, са могућношћу слободног избора не може да постигне ништа добро „.. .без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5).
Када дакле човек слободно користи свој слободни избор, а да притом нема у виду своју немоћ, онда пада у прелест. Ти људи све што виде покушавају да објасне разумом. Њима, уместо благодати Божије, влада разум и тако ум човеков постаје прелаштен. То је страшно.
Данас само ово говорим људима и инсистирам да то чине:
 
а) да постану свесни своје ситуације и колико су удаљени од Бога,
б) да се покају и
в) да се смерно исповедају…
 
Са свим својим проблемима треба да се суочавамо са трпељивошћу, добрим помислима и смирењем, како би могла да нам помогне благодат Божија.
* Из искуства знам да се у овом животу људи деле у две категорије. Једна категорија људи личи на муву, а друга на пчелу…
Свима који дођу код мене и оптужују друге, па ме оптерећују, кажем тај пример и тражим да изаберу у којој категорији људи желе да се нађу и да у складу са тим траже не би ли нашли друге људе из исте категорије.
* Од тога какве помисли има, види се на ком се духовном нивоу налази човек… Када неки брат има наопаке помисли треба добронамерно и смирено да се трудимо да их учинимо бољима. То је наша обавеза.
 
* Питање: Старче, шта је подстакло наше светитеље не само да пате и да подносе мучеништво, него и да се непрестано радују, док ми не можемо да поднесемо ни ујед комарца?
 
Одговор: Све је садржано у томе да имамо добро усађену помисао. Ако нам је помисао утемељена у вери, нико не може да је помери… Добра помисао може да ниподаштава болове и мучења.
 
* Човек је слободан и добром помишљу побеђује сваку страст и сваку жељу и све што из њих происходи.
За човека не постоји „не могу“, постоји само „не волим“ и „не желим“. То су једини разлози да каже да нешто не може.
* Треба да „растеретимо“ своју душу од страсти и да допустимо да дејствује благодат Божија. Што се боље свако од нас очисти, то више дејствује благодат Божија. А када се душа савршено очисти од својих прохтева и у потпуности се смири, онда види и благодат Христа нашега, увиђа како се остварује све што је Христос обећао.
* Само оно што се чини из усрдности има вредност у духовном животу.
* Ми данас поседујемо тежњу да све морамо да разумемо, све да сазнамо. У својим кућама имамо велике библиотеке, у прсте знамо Добротољубље, али ништа од делања.
* Човек може само онда да напредује и да има добробити, када успе да стигне дотле да своју вољу сведе на нулу зарад воље Божије.
* Христос љуби сва своја чеда једнако, сва Његова чеда, међутим, не поседују једнаку усрдност.
* Онај ко поседује непоколебљиву веру у Христа, заједно с њом поседује у себи и све благодатне дарове.
 
Монашка келија
 
Труди се, колико год можеш, да избегаваш сваку људску утеху, осим, разуме се, од својих најближих, ако желиш да осетиш божанску, која не може да се упореди ни са чим што је од човека. Због тога воли своју келију, јер ће ти она помоћи при самосабирању и справљању меда врлина, који ће те заслађивати више него мед.
Твоја келија ће ти помоћи да се узнесеш високо, са умилењем којим ће се испунити твоје срце. Твоја келија ће ти тада бити најдража кућа Божија, у којој ћеш се кретати слободно и једноставно као што мало дете у својој родитељској кући осећа сигурност због родитељске бриге и нежности.
 
Опрезност изван келије
 
Када, брате, изиђеш из своје келије, узми у обзир и непријатеља који је спреман да нападне: а зло је што је он зао и не само да тражи повод, него и сам ствара поводе да те увуче у свој огањ и да те повреди. Опет се угледај на доброга војника који, када излази из свог рова увек има „при руци“ своје лично оружје. Тако и ти треба да носиш своју бројаницу како би био непрестано будан да не би због мале непажње проћердао благо које си уз много напора сакупио у својој келији.
 
Монаштво
 
Колико сам разумео, да би се неко „свезао“ за Бога, требало би прво да се „одреши“ од света и да заволи подвизавање за Бога, како би се препунио благодаћу и полако постао земаљски анђео.
Пре него што крене у ангелску заједницу, требало би чврсто да верује да ће, као монах, молитвом и пројављивањем без речи (својим примером), више помоћи и себи и свету, па чак и тварним предметима (опет кроз молитву), пружајући руке према небесима, сакупљајући облаке како би пала киша када је суша, а не пружајући руке према богатима како би после помогао сиромашнима.
Монах достигао до светости, који се жив одева у црни покров (расу) и умире за свет, а изнутра се заодева покајањем кроз Тајну ангелске схиме, учино је тиме највеће чудо у своме животу и није му потребно да у животу чини друга чуда.
Највећи успех лукавога је кад бар мало поквари помисао послушника према његовом старцу, а потом се почетник сам руши, као што се руши купола, када неко извади кључну опеку из њеног врха.
 
Љубав
 
Они који не састрадавају са невољницима, пате од смртоносне духовне болести, недостатка милосрђа. Они пак, којима сметају вапаји болесних, и негодују, јер не могу да се самосаберу, пате од многобројних духовних болести.
Они који истински воле и исправно се боре, са љубављу трпе, жртвују се, живе у немаштини и пружају спокојство своме ближњему, који је Христос.
Наопаки људи се увек гуше у помислима и својим леденим срцем леде и помислима гуше напаћене људе који им се обрате за утеху, а добри и племенити људи својом духовном и племенитом љубављу, блиском болу, гуше демоне, ослобађају душе и шире божанску утеху на своје ближње.
Они који чак и свој живот жртвују из чисте љубави, како би заштитили своје ближње, угледају се на Христа. Они су, природно, највећи јунаци, јер им прети чак и смрт, па бирају смрт из љубави и тако је бесмртношћу побеђују, узимајући кључ вечности испод гробне плоче и лако иду у вечно блаженство.
 
Смирени човек и горди човек
 
Смирени човек је благочестив и ћутљив и зато је близак Благодатној Богородици Марији, која је, док је у себи носила ваплоћени Логос Божији, ћутала, све док се није родио Логос и сам проговорио у оно време када је требало.
Горди човек је неспокојан и унутра и споља, и бучан је. Непрестано хоће да сипа речи, као труле орахе, само да прави буку. А ако му пође за руком да му испадне неки ваљани (орах) и тај је препун егоизма (као црва). Зато, када приђеш његовом егоизму, онда му излазе све страсти (као мрави када приђеш трулом ораховом стаблу).
 
О прелести нам је старац Пајсије рекао:
 
Када неко борави сам, много лакше пада у прелест, него ако има послушност према Цркви. Међутим, где је благодат Светога Духа, онде има и њених плодова, то јест радости, мира, дуготрпељивости и највише јединства у вери, управљању и богослужењу у Цркви. Међутим, где влада ђаво, онде је раздор, расцеп, немир, лицемерје и мржња. Молимо се да зилоти дођу себи и да схвате своју прелест и да се сједине са Црквом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из књиге: Искуства из ћутљивог света на Атосу, 1. том.
  2. Монах Пајсије Светогорац, „Светогорски Оци“, стр. 15-40.
  3. Види: Рим 12, 15.
  4. Упореди: Псал 56,12.
  5. Види: Мт8, 25 и Лк 8, 24.
  6. Види: Фил 2,15

13 коментар(а)

  1. Слава Богу!
    И хвала на вашем труду који сте уложили за овај сајт

  2. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

    • Ima razlike, katolico se klanjaju papi, a Pravoslavni Hristu, pridji Pravoslavlju, dodji i vidi, dobrodosao si ovamo, otkaci se od katolickih lazi i dodji u Pravoslavlje. Pravoslavlje jednostavno odise istinom

      Seti se one Bozje zapovesti: Bogu se jedinome klanjaj, i Njemu jedinome sluzi!
      Tu zapovest katolicizam krsi prvu, a o pricescu i da ne pricam.
      Samo dodji na jednu liturgiju i neces se pokajati.

  3. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  6. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  7. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.