ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ – ПРИХВАТАЊЕ НЕПРАВДЕ
 
Радост због прихватања неправде
 
Старче, када са захвалношћу прихватим укор због грешке коју учиним, да ли је, онда, оно што осећам чисто и без заблуде?
 
– Видиш, ако направиш штету, па те грде, а ти не гунђаш због тога, већ си срећна и кажеш: „Слава нека је Теби, Боже, ово ми је било потребно“, твоја радост биће непотпуна. Али, ако не направиш штету, па те неправедно грде и ти то прихватиш са добром помисли, онда ћеш доживети сву пуноту радости. Не кажем да треба да јуриш да ти чине неправду, јер може да те одведе у гордост. Него, прихвати неправду када те задеси и радуј се.
Постоје четири стадијума приликом суочавања са неправдом. Неко те, на пример, сасвим без разлога повреди. Ако се налазиш у првом стадијуму, ти ћеш да му узвратиш. Ако си у другом стадијуму, осетиш у себи велику узнемиреност, али се уздржиш и ништа чак и не кажеш. У трећем стадијуму не узнемираваш се. Али, ако се налазиш у четвртом стадијуму, осетиш велику радост, велику душевну сладост. Када неко доживи неправду и докаже да није крив, оправда се и добије задовољење, тада доживљава само некакву земаљску радост. Ако се, међутим, са неправдом духовно суочава, са добром помисли, и не мари да докаже своју невиност, осећа духовну радост. То значи да он у себи поседује Божију утеху, налази се у стању славословља. Знате ли каква радост преплављује душу којој је била нанета неправда, а она се није оправдавала како би јој рекли „браво“, или „опрости“? Та је радост много већа ако не покушава да се оправда. Многи доспевају у ситуацију да желе да захвале ономе ко им је нанео неправду, јер им је омогућио да доживе толику радост у овом животу, али и што им је осигурао радост у вечном. Колико се разликује духовност од световности!
У духовном животу чини се да је све наопако. Ако задржаваш за себе ружно, осећаш се лепо. Ако то предајеш другом, осећаш се ружно. Ако ти прихваташ неправду, а оправдаваш ближњега свога, примаш у своје срце многонапаћеног Христа. Тада Христос борави у теби и испуњава те миром и сладошћу. Хајде, чеда моја, окушајте живот у таквој радости! Познаћете духовну радост, а не световну. Као да је свакога.дана Васкрсење.
Нема веће радости од оне коју осећате када прихватите неправду. Камо среће да су сви људи према мени неправедни! Најискреније вам кажем, најблаженију духовну радост осетио сам када су ми наносили неправду. Знате ли колико се радујем, када ми неко каже да сам у прелести? Слава Теби Боже, кажем, од тога ћу имати награду. Међутим, када ме називају светитељем, западам у дугове. Не постоји ништа блаженије од неправде!
Једнога јутра у колиби, неко закуца на врата. Погледам кроз прозор да видим ко је, јер још није било време да отворим. Угледам младића озарена лица и схватим да је имао духовне доживљаје, јер је одисао благодаћу Божијом. Због тога, иако сам био заузет, прекинуо сам то што сам радио, отворио сам врата, увео сам га унутра, послужио сам га чашом воде и пажљиво почеода га испитујем о његовом животу, јер сам видео да у њему има духовности. „Каквим се послом бавиш, момче?“ Упитах га. „Ма, какав посао, оче?“ Рече ми, „Ја сам одрастао у затвору. Највећи део живота провео сам тамо. Сада ми је двадесет и шест,“ „Па, добро, момче, шта си учинио да допаднеш затвора?“ – упитах га, а он ми отвори срце: „Још док сам био мали, ‘много ме је болело да видим несрећне људе. Познавао сам све који су имали неку невољу, не само у нашој парохији, већ и у другим парохијама. Наш свештеник је непрестано сакупљао новац, подизао зграде и трошио тај новац на сличне ствари. Непрестано су нешто поправљали и улепшавали. Потпуно су занемарили сиромашне породице. Нисам ту да судим да ли је било неопходно све што су чинили, али видео сам много несрећних људи. Одлазио сам, тако, кришом, и крао од новца који су сакупљали од парохијана. Узимао сам само део, нисам ни намеравао да узмем све. Куповао сам од тога храну и разне неопходне потрепштине и, да нико не види, остављао пред вратима сиромашних. После сам, одмах, да не би неког другог окривили, одлазио у полицију и говорио: „Ја сам украо новац из цркве и потрошио га.“ Ништа им друго не бих рекао. Тукли су ме и псовали: „Битанго, лопове!“ Ја сам ћутао. После су ме бацали у затвор. Тако је то трајало годинама. Читав град у коме сам живео (са око тридесет хиљада становника) сазнао је за мене, а и други градови и сви су ме називали лоповом и пропалицом. Ја сам ћутао и осећао сам радост. Једном су ме затворили на читаве три године. Неколико пута су ме затворили без разлога, па су ме пустили тек када су нашли правог кривца. Ако га нису нашли, ја бих одлежао у затвору целу казну уместо њега. Зато сам ти рекао, оче, да сам већи део свог живота провео у затвору.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Али, момче, ма колико изгледало добро то што радиш, ипак није добро и немој то више да чиниш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, оче.“ – одговори он. „Иди из тог града,“ почех да га саветујем, „отиди негде где те не познају, у тај и тај град, на пример, а ја ћу се побринути да будеш у друштву добрих људи. Ради и помажи несрећним људима, колико год можеш, од онога што сам зарадиш, јер то има већу вредност. Али, чак и када човек нема ништа да удели сиромашном и боли га срце због тога, тада он призове милосрђе свише, призове та крвљу свога срца. Зато што би дао нешто да има, осетио би и радост у томе, а када нема ништа да удели, осећа бол у срцу.“ Обећа ми да ће да послуша мој савет и оде радостан. После седам месеци добијем од њега писмо из затвора. У писму је стајало ово: „Сигурно ћеш се питати, оче, зашто ти пишем из затвора после толиких савета које си ми дао и после обећања које сам ја теби дао. Знај да овога пута издржавам заслужену затворску казну. Догодила се некаква грешка. Срећа је што не постоји људска правичност, зато што би, у супротном, неправда била нанета духовним људима, не би заслужили небеску награду.“ Када сам прочитао последњу реченицу, осетио сам дивљење према том младићу, који је тако топло пригрлио духовни живот и који је тако добро разумео најдубљи смисао живота! Господе Боже, лопов! Поседовао је Христа у себи! Није могао да се заустави само због радости коју је осећао. Божанствене ли лудости!
 
Да ли је, старче, осећао радост због срамоте?
 
– Не, осећао је радост због неправде. Био је световни човек. Никада није читао дела древних Отаца, па ипак, док су га неправедно тукли и затварали, сматрали га у граду пропалицом, неваљалцем и лоповом, он није говорио и суочавао ср са свим тим тако дубоко духовно! Био је млад, а није бринуо о томе како да стекне иметак, него како да помаже другима! Велике лопове често не стрпају у затвор ни једанпут, а овог јадничка затварали су по два пута за исту крађу, а много пута и без разлога, док не пронађу правог лопова! Међутим, радост коју је доживљавао он, нису могли да доживе становници његовог града. Тридесет хиљада радости не би могло да се смести у једну његову.
Због тога кажем да за духовног човека не постоје невоље. Када се увећа љубав и срце се запали богочежњом, у њему више нема места за муке. Велика љубав према Христу побеђује сваки бол и све муке којима су узрок људи.

8 коментар(а)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *