НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ – ПРИХВАТАЊЕ НЕПРАВДЕ
 
Радост због прихватања неправде
 
Старче, када са захвалношћу прихватим укор због грешке коју учиним, да ли је, онда, оно што осећам чисто и без заблуде?
 
– Видиш, ако направиш штету, па те грде, а ти не гунђаш због тога, већ си срећна и кажеш: „Слава нека је Теби, Боже, ово ми је било потребно“, твоја радост биће непотпуна. Али, ако не направиш штету, па те неправедно грде и ти то прихватиш са добром помисли, онда ћеш доживети сву пуноту радости. Не кажем да треба да јуриш да ти чине неправду, јер може да те одведе у гордост. Него, прихвати неправду када те задеси и радуј се.
Постоје четири стадијума приликом суочавања са неправдом. Неко те, на пример, сасвим без разлога повреди. Ако се налазиш у првом стадијуму, ти ћеш да му узвратиш. Ако си у другом стадијуму, осетиш у себи велику узнемиреност, али се уздржиш и ништа чак и не кажеш. У трећем стадијуму не узнемираваш се. Али, ако се налазиш у четвртом стадијуму, осетиш велику радост, велику душевну сладост. Када неко доживи неправду и докаже да није крив, оправда се и добије задовољење, тада доживљава само некакву земаљску радост. Ако се, међутим, са неправдом духовно суочава, са добром помисли, и не мари да докаже своју невиност, осећа духовну радост. То значи да он у себи поседује Божију утеху, налази се у стању славословља. Знате ли каква радост преплављује душу којој је била нанета неправда, а она се није оправдавала како би јој рекли „браво“, или „опрости“? Та је радост много већа ако не покушава да се оправда. Многи доспевају у ситуацију да желе да захвале ономе ко им је нанео неправду, јер им је омогућио да доживе толику радост у овом животу, али и што им је осигурао радост у вечном. Колико се разликује духовност од световности!
У духовном животу чини се да је све наопако. Ако задржаваш за себе ружно, осећаш се лепо. Ако то предајеш другом, осећаш се ружно. Ако ти прихваташ неправду, а оправдаваш ближњега свога, примаш у своје срце многонапаћеног Христа. Тада Христос борави у теби и испуњава те миром и сладошћу. Хајде, чеда моја, окушајте живот у таквој радости! Познаћете духовну радост, а не световну. Као да је свакога.дана Васкрсење.
Нема веће радости од оне коју осећате када прихватите неправду. Камо среће да су сви људи према мени неправедни! Најискреније вам кажем, најблаженију духовну радост осетио сам када су ми наносили неправду. Знате ли колико се радујем, када ми неко каже да сам у прелести? Слава Теби Боже, кажем, од тога ћу имати награду. Међутим, када ме називају светитељем, западам у дугове. Не постоји ништа блаженије од неправде!
Једнога јутра у колиби, неко закуца на врата. Погледам кроз прозор да видим ко је, јер још није било време да отворим. Угледам младића озарена лица и схватим да је имао духовне доживљаје, јер је одисао благодаћу Божијом. Због тога, иако сам био заузет, прекинуо сам то што сам радио, отворио сам врата, увео сам га унутра, послужио сам га чашом воде и пажљиво почеода га испитујем о његовом животу, јер сам видео да у њему има духовности. „Каквим се послом бавиш, момче?“ Упитах га. „Ма, какав посао, оче?“ Рече ми, „Ја сам одрастао у затвору. Највећи део живота провео сам тамо. Сада ми је двадесет и шест,“ „Па, добро, момче, шта си учинио да допаднеш затвора?“ – упитах га, а он ми отвори срце: „Још док сам био мали, ‘много ме је болело да видим несрећне људе. Познавао сам све који су имали неку невољу, не само у нашој парохији, већ и у другим парохијама. Наш свештеник је непрестано сакупљао новац, подизао зграде и трошио тај новац на сличне ствари. Непрестано су нешто поправљали и улепшавали. Потпуно су занемарили сиромашне породице. Нисам ту да судим да ли је било неопходно све што су чинили, али видео сам много несрећних људи. Одлазио сам, тако, кришом, и крао од новца који су сакупљали од парохијана. Узимао сам само део, нисам ни намеравао да узмем све. Куповао сам од тога храну и разне неопходне потрепштине и, да нико не види, остављао пред вратима сиромашних. После сам, одмах, да не би неког другог окривили, одлазио у полицију и говорио: „Ја сам украо новац из цркве и потрошио га.“ Ништа им друго не бих рекао. Тукли су ме и псовали: „Битанго, лопове!“ Ја сам ћутао. После су ме бацали у затвор. Тако је то трајало годинама. Читав град у коме сам живео (са око тридесет хиљада становника) сазнао је за мене, а и други градови и сви су ме називали лоповом и пропалицом. Ја сам ћутао и осећао сам радост. Једном су ме затворили на читаве три године. Неколико пута су ме затворили без разлога, па су ме пустили тек када су нашли правог кривца. Ако га нису нашли, ја бих одлежао у затвору целу казну уместо њега. Зато сам ти рекао, оче, да сам већи део свог живота провео у затвору.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Али, момче, ма колико изгледало добро то што радиш, ипак није добро и немој то више да чиниш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, оче.“ – одговори он. „Иди из тог града,“ почех да га саветујем, „отиди негде где те не познају, у тај и тај град, на пример, а ја ћу се побринути да будеш у друштву добрих људи. Ради и помажи несрећним људима, колико год можеш, од онога што сам зарадиш, јер то има већу вредност. Али, чак и када човек нема ништа да удели сиромашном и боли га срце због тога, тада он призове милосрђе свише, призове та крвљу свога срца. Зато што би дао нешто да има, осетио би и радост у томе, а када нема ништа да удели, осећа бол у срцу.“ Обећа ми да ће да послуша мој савет и оде радостан. После седам месеци добијем од њега писмо из затвора. У писму је стајало ово: „Сигурно ћеш се питати, оче, зашто ти пишем из затвора после толиких савета које си ми дао и после обећања које сам ја теби дао. Знај да овога пута издржавам заслужену затворску казну. Догодила се некаква грешка. Срећа је што не постоји људска правичност, зато што би, у супротном, неправда била нанета духовним људима, не би заслужили небеску награду.“ Када сам прочитао последњу реченицу, осетио сам дивљење према том младићу, који је тако топло пригрлио духовни живот и који је тако добро разумео најдубљи смисао живота! Господе Боже, лопов! Поседовао је Христа у себи! Није могао да се заустави само због радости коју је осећао. Божанствене ли лудости!
 
Да ли је, старче, осећао радост због срамоте?
 
– Не, осећао је радост због неправде. Био је световни човек. Никада није читао дела древних Отаца, па ипак, док су га неправедно тукли и затварали, сматрали га у граду пропалицом, неваљалцем и лоповом, он није говорио и суочавао ср са свим тим тако дубоко духовно! Био је млад, а није бринуо о томе како да стекне иметак, него како да помаже другима! Велике лопове често не стрпају у затвор ни једанпут, а овог јадничка затварали су по два пута за исту крађу, а много пута и без разлога, док не пронађу правог лопова! Међутим, радост коју је доживљавао он, нису могли да доживе становници његовог града. Тридесет хиљада радости не би могло да се смести у једну његову.
Због тога кажем да за духовног човека не постоје невоље. Када се увећа љубав и срце се запали богочежњом, у њему више нема места за муке. Велика љубав према Христу побеђује сваки бол и све муке којима су узрок људи.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *