НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – МУДРОСТ БОЖИЈА И ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ
 
Загађење и упропашћавање природног окружења
 
Данас сунце чак и зими зна да припече – рекао би човек да је на Синају – а то зато што су људи направили рупе у ваздушном омотачу. И да мало северац не дува, не би могао ни трен да стојиш на сунцу.
 
Старче, шта ће бити са озоном?
 
– Стрпићемо се мало, док се научници не покрену и са пет кила гипса не запуше рупе!!!… Да, нека иду сад да затварају рупе тамо горе… Видеће да је Бог све начинио добро, са толико склада, и рећи ће: „Благослови, ми нисмо чинили добро“. Молите се да се затвори рупа која је настала у атмосфери. И тамо се једна „чаша“ (в. Откровење 15, 7) излила – усахло је дрвеће, осушиле се биљке. Но, Бог може све то да уреди.
А да . видите само докле досеже лукавство неких, који размишљају само о томе. да згрну новац великих богаташа! Кажу: „Отворила се рупа у атмосфери – свет ће нестати. Како ће да се спасе свет? Наука се позабавила планом да се копа у дубину, да се сиђе у земљу, како би ‘ce избегло сунце“. А на крају, пошто тога не може бити, кажу: „Има да кренемо да градимо на месецу; биће ресторана, хотела, кућа и свет ће тамо да иде. Ко хоће да обезбеди место на време, нека плати“! А у ствари све је лаж! Наиме, шта то они тамо могу да граде? Тамо човеку нема живота. Један-двојица отидоше и вратише се, и то у оним „кавезима“. А неки верују у све то и плаћају…
 
Старче, многе брину издувни гасови и смог…
 
– Када је реч о томе, треба да притегну директоре фабрика и да их присиле да поставе уређаје који би усисавали тај дим, не би ли се људи мало спасили од гасова. А директори фабрика, уместо што извесном сумом „сређују“ неког народног посланика, како би им ишли на руку, нек’ завуку још мало руку у џеп, и купе прописан уређај. Раније није било таквих гасова, тих облака димова. Данас су све загадили и то сматрају прогресом. Прогрес молим те лепо, а куда води! Уништавају људски род. Само ли изађеш напоље, осећаш мирис издувних гасова. Отвориш ли прозор, споља све улази унутра. И тај дим ничим не одлази, колико год да переш руке. То није безазлено. Онај из димњака са кућа једним накашљавањем одмах излази из плућа, зато што у себи нема уља, док се овај лепи на плућа.
У вишеспратницама људи су стиснути, једни изнад других. Комшија истреса прашину право на комшијин балкон. Јадан ли је онај на првом спрату! К њему долази сва прашина и ђубре од других. Он је таман раширио веш да се суши, или отворио прозор, а онај други одозго тресе прашину! Не мисли на другога. У старо време ове вишеспратнице сматрали би за затворе, за тамнице, какве су у турска времена биле у бедемима Солуна. Да, страшно! Онда су куће имале своја дворишта, животиње, башту, дрвеће и читаво јато птица би се ту знало скупити.
 
Сада, старче, ни ласте немају прилике да виде.
 
– Јесу ли ласте полуделе да иду тамо? Јесу ли сишле са ума? Ускоро људи неће ни знати шта су то ласте. У Америци на једном универзитету, на одељењу које се бави проучавањем историје Светога Писма Старога и Новога Завета, научници, да би разумели шта то значи „жито“, засејали су једно читаво поље пшеницом. Да би схватили шта је то „пастир“ и шта значи „овца“, имају једно стадо са неколико оваца и једног пастира са штапом! И то ми је Универзитет!
Загадили су читаву атмосферу. Видиш ли, зимско је доба, а смеће се осећа! Замисли како има да буде на лето! И нико да се сети да авиони баце мало неких средстава против неугодног мириса. На сву срећу те је Бог начинио цвеће које шири пријатне мирисе. Сва та множина и разноврсност цвећа, великог и малог, неутралише тај смрад. Да није било њиховог мириса, на шта би се ваздух осећао? Видиш, само од једне цркотине на улици читава околина смрди! Како ли нас само збрињава Бог! Да Он није бринуо о нама, о јаду бисмо се забавили! Замисли само да цвеће не постоји, па лековите биљке… Оне покривају наш смрад, прекривајући га својим мирисом.
Једном ме је питао један човек у мојој испосници: „Добро, шта ти радиш овде? Шта радиш дању, шта ноћу?“ Унаоколо управо беху процветали цветни жбунови, цела падина беше у цвећу. Читавим крајем ширио се мирис. „Не знаш ти, кажем му, шта ме све не снађе док не залијем и док се не побринем о свом овом цвећу! А видиш ли и ноћу на небу колико само кандила имам да упалим! Ни не стигнем да их све упалим!“ Само ме је гледао! „Зар не видиш, наставим ја, тамо горе ноћу кандила? То све ја палим!!! Је л’ могу да стигнем? Уопште није једноставно све те светиљке попалити, налити уљем!!!“ Јадничак се сав беше изгубио.
А и прскање дрвећа је отров. Јадне птичице гину ли гину. Људи поливају дрвеће отровима, не би ли их заштитили од болести, а онда људи оболевају. Све трују. Зар није боље да стављају мање отрова, па дрвеће које се сасуши да затрпавају у земљу и праве ћумур, уместо од здравог? Па зар неће цео облак пестицида угрозити човека? Ово је, посебно за малу децу, смрт. Зато се и рађају болесна. Рекао сам некоме: „Шта сад бива? Убили сте инсекте а сада убијате људе“. Прскају цвеће да би убили инсекте, а људи оболевају. Наћи ће они и још јаче отрове, и на крају шта ћемо добити?
Доказано је да су неки инсекти које су они убили запрашивањима убијали неке друге. Сада ћемо ми гајити ове да би убијали друге. Како је Бог само то лепо уредио! Тамо где има цврчака нема комараца. Дошао је код мене један човек који је имао мали мотор. Тај мотор је правио буку као цврчак, али јачу и њиме би терао комарце. Сада убијају цврчке који су производили и тако дивне звуке, а они сада оно што је Бог створио раде уз помоћ машина! Све су поубијали: грлице, цврчке… Данас је реткост чак и гаврана да видиш. Ускоро ћемо гавране држати у кавезима!…
Ви када прскате дрвеће, пустите мало и Бога да припомогне. Ако отров и не падне баш на сваки педаљ, не смета. Сва данашња помагала не помажу човеку у вери. Видим како и другде запиткују: „Појавио се отров за то? Где га има? У иностранству?“ И одмах на телефон, да га поруче. Бога полако гурају у страну и световни људи и калуђери. Људи нису на прво место ставили духовни развој како би се све освештавало. Зло је у томе што и ми калуђери не напредујемо мало више од мирјана у свом духовном развоју.
 
Старче, али маслиново стабло изједа црв.
 
– Ви да се молите уз бројанице да црв оде, а не само да прскате. Да ставите мало и Христа ту. Уложићемо и мало труда да све буде добро, као и у свету, само што ми монаси не мислимо да треба да имамо неки други „свет“. Не треба да се трудимо да радимо све оно што раде световни људи, или чак и више од њих, Где је Христос? Не кажем ја да уопште не прскате воћке, али и други врше експерименте. И када је неопходно да се прска, да носите маске. Боље је да вам плод буде мало црвљив, него прскан. И немојте много да прскате; смањите то. Молите се са благоверношћу; читајте први псалам[1] а дрвеће заливајте мало и са освештаном водицом. Када живите исправно, кишу[2] ћете имати и гусеница неће бити. Збрињаваће вас Бог. Потребно је благочестивости и уздања у Бога.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Арсеније Кападокијски читао је први псалам док је засађивао дрвеће и остало, како би донело добар плод.
  2. Изречено новембра месеца године 1990, за време велике суше.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *