Старац Порфирије се својом детињском простодушношћу и незлобивошћу, непоновљивом благошћу и кротошћу, племенитошћу и пажњом у опхођењу, дубоким смирењем, орловским узлетима својих прозорљивих духовних очију и безобалним океаном свога христољубља и човекољубља показао као наручје раширено за свакога ко је у невољи.
И као што син показује захвалност свом оцу, ако га благовременим казнама васпитава у пристојности и уздржању, чинећи га тиме достојним чланом друштва, тако и хришћанин треба да буде бескрајно захвалан Богу на томе што га Он Својим промислитељским дејствима не само чисти од прљавштине греха, већ и чини достојним житељем Небеског града.
Сетите се да је Господ дошао на земљу и био распет за сваког човека, а то значи да је дошао и био распет и за вашег непријатеља. И ужасните се ове силе љубави Божје и наше нискости, по којој ми човека – слику и прилику Божију – сматрамо својим непријатељем и спремни смо да му упутимо хиљаде клетви!
Једна од ствари коју, као игуман манастира, тражим код некога ко се интересује за монаштво: прво бих желео да га тестирам, да буде код нас месец-два, и да га упознам. Ако осетим да је он неко ко бежи из света, онда то није добар кандидат. Ако бежимо од света, манастир није добро место, зато што је манастир микрокосмос света.
Бојте се зла као ватре. Не дозволите да вам дотакне срце чак и ако изгледа праведно или исправно. Без обзира на околности, не дозволите му да уђе у вас. Зло је увек зло.
Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.
Да би срце могло истински да прашта и истински да воли, срце се мора променити. А променити сопствено срце није лако. То је снага. То је подвиг.
Склони смо да грешке других људи посматрамо са тачке гледишта судије, а сопствене грехе – увек са становишта адвоката. Занимљивије је анализирати понашање ближњих и судити им: томе много времена посвећује не само већина неверујућих, већ и многи од нас.
Изгледало би чудно када би неко у људском царству ушао у цареву кућу и, у царевом присуству, испитивао његову власт над поданицима. Не постоји ли одређена дрскост када се у овој кући и у овом, додуше невидљивом, али ипак блиском и неотуђивом присуству Цара царева, суди и одриче Његова вечна власт над нама?
Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи.
На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
– Светих Четрдесет Мученика у Севастији.
– Преподобни Филором исповедник.
– Свети Кесарије.
ФОРУМ