Монашки пут

Игуман ТРИФУН (Парсонс)

 

Када сам први пут примио монашки призив, имао сам шеснаест година. Призив је стигао док сам седео на доку на Свештеничком језеру у северном Ајдаху. Било је то пристаниште мог деде за његов летњиковац, и имао сам обичај да седим на том пристаништу са својом Библијом и неким теолошким радовима. У мислима носио сам црну хаљину, био сам монах који је живео као пустињак у самоћи. То је било оно што сам заиста желео. Чак сам и сањао да ће ми можда једног дана, кад баба и деда буду умрли, оставити кућу на језеру, па да тамо живим и тиме се бавим. У међувремену, отишао сам на колеџ и дипломирао, и имао другу каријеру, као терапеут; претпостављам да сам, у суштини, одбацио ту идеју заједно са свим својим фантазијама из детињства.

Једног дана, пре четрдесетак година – време лети – схватио сам да сам несрећан и незадовољан. Никакве везе, никакав новац, чак ни моја колиба на обали Орегона – ништа ми нису значили. Све је то био само пртљаг, јер сам осећао да у мени постоји нешто недовршено, нешто што недостаје. Желео сам нешто што ће ми дати дубоко, право значење.

У то време био сам атеиста, али сам знао да постоји духовна димензија за мене, за свакога, за све. За неке од људи који су били код мене на терапији, осетио сам да немају психичке, већ духовне проблеме. И заправо нисам знао шта то значи. Али, знао сам да нисам способан да им помогнем у тој области. Нисам волео да етикетирам људе психолошким етикетама у сврхе осигурања. Изгледало ми је као велика медвеђа услуга.

Коначно, због тоталне фрустрације, узео сам осам месеци одмора и отпутовао. Имао сам Volkswagen-oв минибус и неку опрему за камповање, и понео сам једну књигу са собом. Била је то „Сидарта“ Хермана Хесеа – Хесе је био немачки аутор кога су нацисти забранили. Све његове књиге, „Степски вук“ и „Игра стаклених перли“ међу њима, биле су важне у мојим младим годинама на колеџу. Али, узео сам баш ову књигу јер је то била танка књига о младићу из Индије који је био принц. Пошао је у духовно трагање и на крају постао Гаутама Буда. Понео сам ту књигу са собом као једину, јер сам био у духовној потрази и нисам знао куда ће ме то одвести.

У то време био сам зен будиста, тако да сам део свог времена провео у Зен центру у Сан Франциску. Већину времена био сам сâм, живео ван свог комбија, шетао плажама северне Калифорније и упознавао дивне људе.

Пред крај тог пута, када је за мене дошло време да почнем да тражим или донесем одлуку: „Хоћу ли се вратити свом послу или не?“, „Хоћу ли наставити каријеру или не?“ случајно сам ушао у руску православну катедралу Пресвете Богородице у Сан Франциску на недељну Литургију. Никада раније нисам присуствовао ниједној. Морам да вам кажем, када сам ушао, био сам потпуно трансформисан, преображен у некој другој сфери.

Нисам разумео шта доживљавам. То што сам упознао лепоту катедрале и лепоту литургијског израза народног богослужења било је нешто што ме је испуњавало као ништа друго до тада. На крају, нисам се вратио, постао сам православац и, коначно, постао сам монах.

Једна од ствари коју, као игуман манастира, тражим код некога ко се интересује за монаштво: прво бих желео да га тестирам, да буде код нас месец-два, и да га упознам. Ако осетим да је он неко ко бежи из света, онда то није добар кандидат. Ако бежимо од света, манастир није добро место, зато што је манастир микрокосмос света. Оно што заиста желимо да радимо, оно што ја као игуман заиста тражим, јесте неко ко жели да живи живот искључиво за Исуса Христа, ко гледа на манастир као на место где може целе недеље да ради оно што ради недељом, и не мора да дели своју веру. Знате, као: „Тренутно сам на послу и концентрисаћу се на свој световни посао, а онда недељом и празничним данима, и на бдењима суботом увече, тада ћу бити оно што желим да будем.“ Ако то није довољно и ако ваше срце жуди да зарони у облик православне духовности која је усредсређена само на Христа у Цркви без ометања од стране света, онда можда имате монашки призив.

 

 

Још једна ствар коју бих тражио је – некога ко воли људе. Јер ако не волите људе, манастир није место. Имам у својој канцеларији у манастиру Свемилостивог Спаса на острву Вашон гомилу ахата. Сваки ахат је различите величине и различите боје. Мој деда је био геолог и имао је машину у коју је стављао своје камење, ове каменчиће које је налазио у рекама. Ставио би их тамо, укључио ту ствар, и она би се вртела у круг и вртела са водом унутра. Сваки пут када би се прекидач померио, ти мали сиви каменчићи, или бели каменчићи – ма које боје били – ударали би једни о друге. То личи на оно што ми као хришћани радимо  у Цркви, у нашем животу у Христу – гребемо једни друге, ударамо једни о друге, не свиђа нам се то увек, понекад нас заиста иритира. Али, када би мој деда на крају месеца отворио машину и извадио све каменчиће, били су лепи, и сваки другачији. Дакле, монашки живот је налик овој машини, сви се вртимо у водама крштења. Ударамо једни о друге, нервирамо се, желимо да имамо бољег игумана или светијег игумана, желимо да наш брат обавља своја послушања како треба, могли бисмо боље од њега, али то није наше послушање. Све те ствари нас гребу, ударају о нас у води крштења. И онда, гле, машина се отвара – Исус отвара машину, и тај мали сиви каменчић какав смо били је сада овај прелепи црвени ахат, или плави ахат, или зелени ахат, или бели ахат. Трансформисали смо се и променили.

Дакле, рекао бих некоме, ако је то оно што желите за себе, онда је можда монашки живот за Вас.

 

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.