Одрицати васкрсење - дело је сатанско. Св. Поликарп је с правом називао првенцем Сатане сваког оног који говори: нема васкрсења. За православног човека васкрсење Господа Христа је "праздниковь, праздникь, и торжество торжествь". Када се душа православног човека расплива по таласима ускршњих молитава, она се сва раскликта у радост неисказану, у славословље раздрагано, јер осећа да је васкрсење Христово - једина нада, једина утеха, једина радост за сваког житеља земље. И трома српска душа, када се оправослави, када потече сва матицом православне црквености, постаје чудесна у красоти својој и радости својој. Предамном је књига једне такве српске душе. У рукопису је. Зове се: Акатист Исусу Победитељу смрти. У њој је ненадмашно речито и дивно искликтана радост српске православне душе због Спаситељеве победе над смрћу. Ево неких одломака из тог Акатиста:
Суседи моји седе крај сунца као крај огњишта и препричавају приче о прошлим победама човека над човеком и народа над народом. каква вам је радост, суседи моји, у томе што су точкови једног човека прегазили његовог супарника када су точкови смрти прегазили обојицу? ко је се од ваших јунака икада дигао испод точка смрти и овај зауставио да не гази више божји усев живота? за то се окренимо јунаку над јунацима и ускликнимо: једини си ти достојан славе и хвале победниче смрти; ти си објавио смрт смрти давши ово! једину утеху пророчанством да ћеш бити у њеном царству колико и Јона у киту, безбожници су стали на страну смрти и као савезници смрти устали против тебе; сви су усели на точак смрти да га учине тежим да би тебе самлели у прашину у којој спавају безразлично њихови претци, камилама, срца њихових јунака и копите њихових камила; но ти се ниси уплашио остављености и самоће - самоћом си дисао на земљи - нити је твоја мишица малаксала од виђења и својих пријатеља на страни својих противника. Када се точак смрти приближио ти си га снажно ухватио и зауставио; земља се затресла и застењала од небивале такве борбе; стене су попуцале од неиздржљивог притиска и гњета; сунце је изгубило сјај устрашено од невиђеног двобоја; а они које си ти хтео ослободити смрти несустало су помагали смрт гурајући тебе, бодећи те, пљујући те, засипајући те камењем и трњем. ко би икад помислио да смрт има толико пријатеља на земљи. и кад си пао под точак у зноју крви и агонији, безмало савладан, сви савезници смрти ликовали су над твојим поразом, непоражени. но ти си пао, исполине, да би само боље подухватио кобни точак и изломио га: три дана задржао си га непомична и трећега дана размрскао си га у комаде, уздигао си се до неба стојећи ногама на рушевинама точка смрти на радост и стид људи, победниче животодавни. за то се радују Имену Твоме сви живи на небеси и сви оживљени на земљи; за то се и мој смртни живот осветљава надом на учешће у победи твојој, Исусе послушни, послушнији од свих синова људских; Исусе мучени, мученији од свих створења твојих; Исусе победитељу смрти, помилуј ме. (Икос.)