Када хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; када хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборског културног пијанства ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности. Душо моја, имај хиљаде плућа да би се надисала и освежила; имај хиљаде очију, да би се нагледала; имај хиљаде ушију, да би се наслушала. У отровним низинама ти си увенула, и кашљуцала; усред црних испарења очи су ти обневиделе; усред фарисејске хуке - уши су ти оглувеле.
Тражиш ли генезу православља у нама, тражиш огањ - у леду. Одродили смо се, одкоренили, одбегли са темеља. У понеком богомољцу скрива се та генеза светосавског православља, православља које тако одлучно изумире кроз многе наше званичне преставнике православља. Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. Они - кротки и смирени, жалост моју претварају у радост; они - благи и тихи, тугу моју обраћају у молитву. Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје.
Еванђеље се понавља, нарочито кроз неке од њих. Чудесни Господ и данас пише Своје вечно Еванђеље, пише делима њиховим, пише подвизима њиховим, отуда књиге Његове не би могле стати ни у сав свет. Свака Христом оживљена душа и јесте књига, по којој Херувими светлошћу пишу, описујући чаробну вечност Христову. Једна таква душа до друге, друга до десете. десета до хиљадите, хиљадита до милионите - све су то књиге које не могу стати ни у сав свет. И то књиге живота, које се животом пишу, животом који отиче у живот вечни. Отуда су Житија Светих - еванђелска стварност, Божја стварност у нашем блату. На њима стоји правда у свету; у њима је укотвљен смисао света и човека. Гледајући њих. ја верујем да ова наша суморна звезда није потковица на ђаволовој копита. Због њих - неродна смоква још није посечена. Нема сумње да ради тих малобројних праведника Господ још није оштру секиру правде Своје спустио на корен живота нашег бесплодног. Ја сам радостан што могу да објавим не један подвиг, него једно житије једног нашег човека, житије које као да је извађено из Житија Светих. Доставио ми га је један наш, ваистину, христољубиви свештеник, парох у једном србијанском селу. Он ми пише:
"У мојој парохији има једна неурачунљива старица, која хода по селу у ритама, збирајући где нађе грање и разне непотребности. Зову је луда Гаја. Она је наследила од оца једну бедну кућицу, коју су несавесни сродници продали, двориште ухватили у своје, а њу испочетка мало придржали, па је потом отерали. Уз један плот начинила је она од сламе и шаровине мало колибице и ту је се смрзавала од зиме. Заиста је жалост било видети како људско биће пропада у очајној беди. И ја сам заинтересовао моје богомољце за тај случај. Ја имам у кругу тих богомољаца једног човека, који је, да би свој бивши живот покајао, унео се сад с пуно срца у нов, чист и хришћански живот, и особито много чини тајна доброчинства. Он је узео бригу на себе о сиротој мученици. Шта мислите, шта он чини за њу? Само да чујете нашао јој је кућицу, у коју је пренео њен сиромашни пртљаг. Затим је, пошто је кућу довео у ред, донео јој сламе и остале потребе за живот. Он је вегетаријанац, али зато увек о Божићу и Ускрса однесе њој свој део печенице и осталога. Није, на крају, све то тако значајно: и што је надгледа, за њу плаћа кирију. Али ова околност заиста мора задивити човека и упутити га на размишљање: та старица је у својој тешкој беди и врло прљава; не зна она да употреби друго место за своје природне потребе сем своје собе. Може се мислити, какав је ужас од кужног задаха једне такве уџерице! И у својој неурачунљивости она, сирота, наткрива те нечисте остатке трњем. А тај мој богомољац, један врло познат, угледан и богат домаћин, не сматра за одвратно, већ напротив за своју праву хришћанску дужност, да јој оде после сваких неколико дана да јој собу уреди. И када се она деси код куће - она га и грди, а он се смешка блаженим Христовим осмејком, и гадни посао и даље свесрдно ради. И тако увек! И то нико не зна сем мене, јер се он не размеће својим доброчинствима. А нека се сравни ма која материјална жртва са оваким једним најхришћанскијим подвигом. Шта овог човека упућује да тако тешко прљав посао ради с толиком усрдношћу? Ко би то још могао учинити? И то он, мушкарац, који би у другој прилици био поносан на свој пол, на своје богатство, на свој углед! Једино оживели у његовој души Господ Христос, Он, који је однихан у његову срцу, и разрастао се те га обухватио целог, Он једини упутио га је на то дело, кога би се сваки други гадио. Реците: који би свештеник био у стању учинити - не то - а нешто слично? И ето садржине и смисла богомољаца И зар то прогонити; зар то не потпомагати? Па шта је онда право хришћанство? У чему је оно? У оваком подвижничком животу ја налазим оправдање наше зле садашњице".
Иза оваквог подвига - мора стајати душа раскошна нежношћу, и милостивошћу и благошћу и смиреношћу; као да је сад изашла из анђела, као да се сад родила из заносног ока најлепшег херувима и ушла у човеково благо; тако чиста тако света, тако привлачно светла. као да ју је Светлост Незалазна родила, одојила и одгајила на меком крилу свом За такав подвиг треба дугом молитвом и постом, дугим бдењем и љубављу, дугом смиреношћу и кротошћу прерадити себе из човека земљаног у човека небеског. Треба мобилисати свега себе: сву душу своју, сву снагу своју, сву мисао своју, и увести их у такав подвиг, који се корени у духу чудесног Господа Христа, у духу Св. Апостола, у духу Св.. Подвижника. Кроз такве подвиге долази нам благи Господ, посећује нас - губаве, нас - кљасте, нас - болне, нас - изранављене, нас - безнадежне. Он се облачи у таква дела, скривена и тајна, јер да дође јавно као некад - опет би Га распели, стотинама пута распели.