Фарисеј, далек од Бога, има потребу да се покаже пред људима који служе Богу; испуњен сваким безакоњем, он има потребу да пред људима створи утисак да је пун врлина; настојећи да угоди својим страстима, он има потребу да својим поступцима да привид честитости. Фарисеју је преко потребна маска. Фарисеј уопште не жели да буде истински побожан и врлински: све што жели је да људи мисле да он заиста јесте такав, и зато се облачи у лицемерје. Све је у њему измишљотина, ,све је творевина маште! Дела, речи, сав живот његов – све је то непрестана лаж. Његово срце, као мрачни пакао, препуно је свих страсти, свих порока, непрестаног мучења. И управо то паклено срце одаје према ближњем нељудско, убиствено осећање саблазни и осуде. Фарисеј – увек пун бриге о томе да изгледа праведан пред људима, а у души чедо сатане – хвата из Божијег закона неке црте, украшава се њима, али све зато да неискусно око не би у њему препознало Божијег непријатеља, да би му, као пријатељу Божијем, поверовало и тако постало његова жртва. Фарисеј не осуђује у ближњем зло, ни порок, ни нарушавање Закона. Не! Како он може да осуђује зло кад је управо он његов пријатељ и напрсник? Његове стреле упућене су у врлину. Но да би ударци били прецизнији, он клевеће врлину, приписује јој зло, саблажњује се о то зло, и, остављајући утисак да погађа то зло, он у ствари убија њему мрског слугу Христовог.