Ујутру сам овакав, у подне другачији, после подне још другачији, и тако даље. Оба света утичу на мене, потчињен сам обома, сужањ сам код оба. Свет духова дејствује кроз помисли на осећања срца, свет вештаствени преко чула телесних. Оба маме на кушање забрањеног плода. Телесним чулима, виду, слуху, додиру тај плод се чини прекрасним. Помисао реч невидивог бића саветује, понавља: „Окуси, спознај!“. Привлачи радозналост, подстрекава таштину. Разлеже се у души нашој глас заводника, глас који су чули, као први, наши прародитељи у рају, чује се, одјекује глас: „Бићете као богови“. Разлеже се и саблажњава, саблажњава и убија. Управо зато је људима дата нова врлина: „смирење“,дато је ново унутрашње делање: „покајање“. И делање и врлина заиста необични. Они су радикално супротни ономе путем чега смо пали. Покајањем се умртвљује погубни утицај чула телесних, а смирењем уништава високоумље, таштина, гордост житејска, једном речју, све што човека, просто речено, излуђује. Па шта да се ради! Не треба бити узнемирен променама које наступају, као нечим необичним. Не треба се упуштати у потанко претресање грехова, него проводити живот у непрестаном покајању, сматрајући себе грешним у сваком погледу и верујући да ће милосрдни Господ сваког, ко само увиди греховност своју, примити у загрљај Свога милосрђа, у наручје спасења. Ту се не подразумевају греси смртни, за које Бог покајање прихвата само онда када човек остави смртни грех.