Мене су увек у дубини срца узнемиравале речи светог Јована Претече, које је изрекао поводом свога односа према Господу, а које су нам сачуване у Јеванђељу по Јовану: Ко има невесту женик је, a пријатељ жеников стоји и слуша гa, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, a ја да се умањујем (Јн. 3,29 30). Сваки духовни наставник треба да буде само слуга Небеског Женика, треба да душе приводи Њему, а не себи, треба да им објављује о бесконачној и неизрецивој лепоти Христовој, о његовој безмерној доброти и сили. Нека заволе Христа, Који заиста заслужује љубав. А наставник [= руководитељ] нека попут великог и смиреног Крститеља стоји по страни, сматрајући себе ни за шта и радујући се своме умањењу, које служи као обележје духовног напредовања. Докле год у ученицима преовладава телесно осећање - њихов наставник је велик пред њима; али када ce у њима појави духовни осећај и када се Христос узвелича у њима - они у своме наставнику почињу да виде само благотворно оруђе Божије.