ГЕВОРГ Казарјан
Каквим све похвалама Православна Црква не велича Светог великомученика Георгија? „Највећи од великомученика“, „предводник мученика“, „свуда познат по чудима“, „брз на помоћи“ итд. Ова узвишена имена сведоче о безбројним чудима која су се дешавала и дешавају се широм хришћанског света захваљујући заступништву Светог Георгија пред Богом. У наставку читаоцима нудимо малу колекцију Његових чуда која су се десила у релативно недавној прошлости у различитим деловима света.
Искушеник
Икона Светог Георгија Јављеног
Ако се Света Гора Атос сматра вртом Пресвете Богородице, онда се Свети Георгије назива чуваром овог врта. Светом Георгију посвећени су католикони (саборне цркве) манастира Зографа и Ксенофонта, а по Светој Гори расуте су бројне капеле и мала монашка здања – катизмати и келије, назване по Светом Победоносцу.
Једна од ових келија, о чијем се богатству причало и у којој су се подвизавала два стара монаха, била је под јурисдикцијом манастира Пантократора.
Једне ноћи, странци су покуцали на врата келије. Глас изнутра питао је ко је тамо и шта желе ноћу. Људи су одговорили да су ходочасници и да траже преноћиште. Врата је отворио млади искушеник. Пред њим су стајала три човека који су тражили да виде старце. Искушеник их је одвео у гостинску собу и замолио да сачекају.
Странци су сели и чекали. У келији је владала мртва тишина. Прошла су цела два сата тешког чекања! Најзад су хтели да устану са својих места, али безуспешно: неко им је невидљивим оковима везао руке и ноге. Келијом су одјекнули крици. Јадни старци су се пробудили и ужаснуто потрчали у гостинску собу, где су затекли странце како дивље вриште.
„Ко сте ви? Шта вам треба? Како сте ушли унутра?“, питали су монаси у недоумици.
„Ваш млади искушеник нас је пустио унутра!“
„Искушеник? Ми немамо искушенике!“
Тада су „ходочасници” били принуђени да открију истину: испоставило се да је један од њих био чувени разбојник Стаматис, који је опљачкао цело полуострво Халкидики и Атос. Заједно са двојицом пријатеља, Стаматис је одлучио да опљачка њихову келију, знајући да ту живе два немоћна стара монаха. Претварајући се да су ходочасници, намеравали су да уђу у келију, убију старце и изврше пљачку. И све би ишло по плану, да није било овог искушеника! Ко је то био? Како је ушао у келију?
Старци су схватили да је то морало бити чудо. Отрчали су у храм и донели разбојницима икону Светог Георгија. Разбојници су се ужаснули када су видели „искушеника“ приказаног на икони. Да, он им је отворио врата! Када су покушали да целивају икону, ослободили су се невидљивих окова.
Келија Светог Георгија Јављеног
Од тада се келија назива „келија Светог Георгија Jављеног (Фанеромену)“, а икона се данас чува у католикону манастира Пантократора. Чудо је оставило такав утисак на Стаматиса да је напустио своје погубно занимање и, као први који се настанио у најпустијем делу Атоса – Каруљи, саградио себи колибу са црквицом посвећеном Светом Георгију. Упокојио се у Господу као свети подвижник.
Заштитник биљака
У Западној Јерменији (сада у Турској), у области Акн, чувени центар поштовања Светог Георгија било је село Ванк, чији су становници, углавном православни Јермени, од давнина сматрали Светог Георгија за заштитника свог села. Стари сеоски храм, посвећен Светом великомученику Георгију, налазио се у шуми, на обали библијске реке Еуфрат. Као црквена територија, овај шумарак сматрао се резервисаним власништвом Светог Георгија, и они који су залазили у њега били су строго кажњавани.
Крст-мошчевик са честицом главе Светог Георгија
(Ризница првопрестоног светог Ечмијадзина, Јерменија)
Једног дана један Турчин је, не обазирући се на светињу, отишао у шумарак да се снабде огревом. Посекавши дрво и натоваривши огрев на своја рамена, он је, задовољан обављеним послом, већ кренуо кући, када је изненада пред собом угледао јахача на сивом коњу и у скерлетном огртачу. Коњаник извуче мач и, држећи га изнад главе богохулника, запрети:
„Следећи пут када дођеш у шумарак да сечеш дрвеће, ја ћу тебе да посечем! Ако хоћеш, можеш да посечеш осушено дрвеће, али да се ниси усудио да дигнеш руке на зелено!“
После тога Турчин је ужаснут утрчао у село, говорећи хришћанима о чуду и позивајући све да се држе даље од шумарка. Међутим, нису му сви веровали. Тако је једна Туркиња некако ушла у исти шумарак и одсекла полуосушено дрво. Када је дрво пало, жена му је пришла да га помери, али, чим је дотакла дрво, постала је непокретна. Пред њом је стајао онај који ју је везао невидљивим везама – Свети Георгије на коњу. Туркиња је остала у овом положају цео дан, кукајући и молећи за помоћ. Тек предвече њен синчић је, уплашен дугим одсуством мајке, кренуо у шуму у потрагу за њом и нашао је у јадном стању. Мајка је, јецајући, испричала сину шта се догодило и обећала да више никада неће ући у шуму која је света за хришћане. Чим је изговорила обећање, невидљиви ланци су отпали и могла је да се усправи.
Непознати јахач
На византијским иконама се Свети Георгије често приказује као коњаник, на чијем коњу можете видети дечака, кога је Свети Георгије избавио из ужаса заточеништва и безбедно вратио у родитељски дом. Због тога Црква поштује Светог Победоносца као ослободиоца заробљених. Али, чуда Светог Георгија којима премешта људе од места до места позната су и у наше доба. Живописан пример је чудо које се догодило Светом преподобном исповеднику Георгију (1901-1959), једном од изузетних подвижника прошлог XX века.
Свети преподобни исповедник Георгије (Карслидис)
Атанасије Карслидис рођен је у понтском граду Аргирополису. Пошто је рано остао без родитеља, будућег Светитеља васпитала је његова богољубива бака Ана, након чије смрти се седмогодишњи дечак, заједно са дедом, преселио у град Карин (Ерзурум). Након дедине смрти, Атанасије је одлучио да се пресели на Кавказ. Сам је прелазио тешке, снегом прекривене планинске путеве, страдајући од глади и хладноће. Једном је чак био затрпан снегом, па су га пролазници једва спасили. Атанасије је био на ивици очајања, али је са сузама наставио да моли за помоћ Божију. Једног дана, док је настављао пут, срео је непознатог јахача, који је узео дечака на коња и почео да му с љубављу објашњава куда ће бити одведен и шта тачно треба да уради. Упркос великој удаљености, јахач је Атанасија одвео у непознат град: био је то раскошни Тифлис (сада Тбилиси) – главни град Кавказа. Атанасије је учинио како му је речено и животни пут га је одвео у Новоатонски манастир.
Након тога, када је рукоположен за свештеника, узео је име Георгије, у част Светог Победоносца – баш оног Коњаника који га је спасао и поставио на пут Божији.
Свети Георгије касни на Литургију
Око 1903. године, православни Арап Халил Абуфарха, старешина пећинске цркве у сиријском селу Бетшахур, пошао је у цркву да запали кандила и припреми цркву за Јутрењу. Приближавајући се цркви, чуо је непознате гласове; на његово изненађење, у цркви је служба већ била у току. Колико се зачудио када је, ушавши унутра, постао очевидац Божанствене Литургије коју су вршиле анђелске Силе и сама Пресвета Богородица! Халил се скаменио. Изненада се напољу зачуо топот коња, и млади ратник је ушао у пећину. Ушавши у цркву, журно је отишао до Владичице.
„Где си био, Свети Георгије“, упитала је гласно. „Зашто си закаснио?“
„Мајко Божја, Пресвета Богородице, чамац је тонуо на пучини, и ја сам потрчао да спасем људе који су почели да ме призивају у помоћ.“
Рекавши то, Свети Георгије је скинуо свој мокри огртач, попрскавши Халилово лице и одећу. На крају Литургије, Халил се удостојио да прими антидор из руку Пречисте Дјеве. После овога, Богородица, Свети Георгије и анђели су нестали. Нешто касније, када су сеоски свештеник и парохијани ушли у цркву, затекли су Халила, још мокрог од воде са огртача Светог Георгија, како пажљиво држи на длану антидор примљен од Пресвете Богородице.
Избављење од смртне казне
Отац Харалампије (Галанопулос), лево од Светог Јосифа Исихасте
Један од ученика и саподвижника недавно прослављеног Светог Јосифа Исихасте (1897-1959) био је отац Харалампије (Галанопулос, 1910-2001), игуман атонског манастира Светог Дионисија. Понтијски Грк по пореклу, рођен је 1910. године у Русији и као десетогодишњи дечак се са породицом преселио у Грчку, где се настанио у северној Грчкој, у селу Аркадико у близини Драме. Младић је био врло успрешан у учењу; међутим, напустио је школовање како би хранио породицу.
Године 1941, за време немачке окупације Хеладе, бугарски комесари ухапсили су Харалампија заједно са његовим мештанима и бацили га иза решетака концентрационог логора. Недељу дана касније догодило се нешто што нико није очекивао: затвореници су осуђени на смрт. Харалампије са врелим сузама паде на колена и помоли се:
„Свети великомучениче Георгије, велики Христов ратниче, спаси нас, а ја обећавам да ћу цео свој живот посветити Богу!“
„Чим сам завршио молитву“, причао је касније старац, „чуо сам буку изнад нас. Топот коња. Подигао сам очи. Коњ је галопирао у ваздуху изнад нас, али нисам видео јахача. Али све је било јасно! Мора да је Свети Георгије, кажем, само ја нисам достојан да га видим. Иако видим само коња, значи да нас је чуо!“
Рано ујутру у ћелију су ушли џелати, спремни да изврше казну. Неколико секунди касније, врата ћелије су се широм отворила, и ушао је младић атлетске грађе који је бесно викнуо:
„Станите одмах, зликовци! Пустите недужне људе њиховим домовима! Иначе ћу вас све побити!“
Џелати су, преплашени, одмах изашли из ћелије. Са њима је нестао и младић. Наравно, нико није сумњао да је то био сам великомученик Георгије. После кратког времена, затвореници су амнестирани због рођења бугарског престолонаследника.
Девет година после овог очигледног чуда, Харалампије Галанопулос је напустио свет и, дошавши на Свету Гору, примио монаштво, испуњавајући свој завет Богу и Светом Георгију.
Отварање храма
У време Хрушчова, прогнани архимандрит Серафим (Суторихин, 1901-1979) служио је у Самарканду (у Узбекистану), у цркви Светог великомученика Георгија Победоносца. Потиснут, и након десетогодишњег боравка у логорима, отац Серафим, већ стар и слаб, постао је светионик за многе вернике, посебно младима. Власти нису могле да му опросте такве активности. Уз помоћ провокатора из КГБ-а обезбедили су да црква Светог Георгија буде затворена, па је морало да се богослужи тајно, под окриљем ноћи. Тако су прошле две године и, коначно, одлучено је да се храм претвори у вртић.
Икона Светог Георгија из атонског манастира Ксенофонта
Једног дана, у црквену порту ујахаше два јахача у необичним старим официрским униформама. Главни од њих, сишавши са коња, отишао је у келију оца Серафима, који је читао молитве и наредио:
„Оче Серафиме, спремите се за службу: црква ће данас бити отворена!“
Онда су оба војника отишла у извршни комитет. Страшни официр, пролазећи поред полиције и секретаријата, и не питајући никога ни за шта, отворио је врата канцеларије председника извршног комитета.
„Отворите данас храм Великомученика Георгија! У супротном, бићете кажњени без помиловања!“, наредио је.
Војник је отишао истим путем којим се појавио, а председник је, у неком несхватљивом ужасу, позвао повереника за верске послове:
„Хитно пошаљите гласника у храм Великомученика Георгија! Да се одмах отвори храм!“
Храм је заиста отворен истог дана – уочи 6. маја, крсне славе. У исто време, председник извршног комитета дошао је колима код оца Серафима, тражећи да му каже име његовог црквеног поглавара. Отац Серафим је председнику показао фотографију ташкентског епископа.
„Не, не овај“, рекао је председник. „Имаш ли некога изнад? Јуче ми је долазио ваш поглавар, тако страшан официр… Са таквим ауторитетом је наредио да се храм хитно отвори: „Иначе, каже, бићете кажњени без помиловања!“ Очигледно је да је поглавар…“
Отац Серафим му је тада, са сузама, донео икону Светог Георгија. Председник се, као атонски разбојници, ужаснуо:
– Он!!! Јуче је био код мене!
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
