Рај и пакао су већ овде и сада

Јереј ТАРАСИЈЕ Борозенец

 

Да ли су пакао и рај изван нас?

 

 

Када почнете да разговарате са људима о рају и/или паклу, суочавате се са прилично добро утврђеном представом о њима као о Божјој посмртној награди или одмазди. Људи виде рај као коначну награду за праведан и добар начин живота,[1] а пакао као коначну казну за грешан и зао начин живота.[2]

Истовремено, они се схватају као нешто спољашње човеку, нешто чему се он још увек приближава и наслеђује тек после смрти, и то делимично, односно само својом душом, а на крају и целим својим душевно-телесном бићем – после свеопштег васкрсења и Страшног Суда.

Пакао и рај замишљају се као посебна спољашња – прво душевна, а затим и физичка – стања, одређена места и „временски периоди“ загробног живота човека.

У овој перспективи, односи са Богом граде се према једноставној пословној шеми: „Ти – мени, ја – Теби“. Ја Теби, Господе, праведне мисли, речи и дела за време свог земаљског живота, а Ти мени – вечно небеско блаженство после смрти.

Ако искрено погледамо себе, јасно је да свако од нас, са веома ретким изузецима, не испуњава своје обавезе из „уговора” са Богом и стога с правом заслужује пакао.

Дакле, сва наша нада је – покајање по угледу на јеванђелског „благоразумног разбојника“, који је само због једне своје покајничке молитве: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме! (Лк. 23, 42) одмах био од Христа удостојен Царства Небеског – такорећи, успео је да ускочи у последњи вагон одлазећег воза спасења.

На основу овог примера и сопствене сујете, многи доносе лажан и лукав закључак да је за спасење довољно покајање на крају земаљског живота, па се, дакле, пре тога може уживати у свим задовољствима, не ускраћујући себи ништа.

Међутим, са еванђелске тачке гледишта, пакао и рај нису само посмртне награде и места пребивања људи, већ унутрашња стања људских срца овде и сада, током нашег овоземаљског живота. Као што је Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21), тако је и пакао у нама.

Штавише, ако су у загробном животу раздвојени, тако да између њих постоји „велика провалија“ коју нико не може да пређе,[3] онда овде на земљи често коегзистирају у истом срцу,[4] изражавају се истим језиком,[5] пројављују се у поступцима истог човека; помешани су до те мере да их је јако тешко одвојити једно од другог, као измешана пшеница и кукољ у Господњој причи.[6]

За нас је изузетно важно да схватимо да пакао и рај нису „тамо“ негде и „тамо“ некада, већ овде и сада; да су вечно загробно рајско блаженство и паклене муке природни плодови и логичне последице нашег земаљског живота: наших намера, мисли, одлука, речи и дела, наших осећања, воље, ума, нашег односа према Богу и ближњем.

Као што је апостол Павле рекао: Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал. 6, 7-8). Сваки човек својом вољом, речју и делом, сеје у себи пакао или рај, живот или смрт.[7]

Чинећи грех, ми сами себе урањамо у понор пакла, сами на себе навлачимо горуће прекоре савести, штетимо свом духовном, душевном и физичком здрављу, а често и сами себе убијамо, супротстављамо се другима, у непријатељству смо са њима и са Богом, страдамо и мучимо се због свега овога. Онај ко почини грех тиме кажњава себе самог, јер грех, као рушење односа са Богом, ближњима и светом, већ садржи казну за то.[8]

Дакле, пакао је грех, а грех је пакао. Као што је пут неодвојив од циља и бесмислен без њега, као што је дрво неодвојиво од својих плодова и без њих губи смисао, тако је пакао неодвојив од греха и потпуно је незамислив без њега.

За разлику од „загробног пакла“, ситуација нашег „земаљског пакла“ је олакшана могућношћу да се одвратимо од својих грехова, да их замаглимо у својој свести новим интересовањима, активностима, бригама, хобијима и задовољствима, да их избацимо из сећања и заборавимо као да се ништа није догодило. Због тога многи често доживљавају грех као подношљив, прихватљив, па чак и нормалан образац понашања.

Човек настоји да своје духовне муке, душевне немире и телесна страдања на земљи заглуши чулним задовољствима, забавама, уживањем дрога. Световни човек руководи се заповешћу: „Тежи ка задовољству и избегавај патњу“.[9]

Неверујућима је посебно је лако и згодно да „анестезирају“ трагичне и болне последице грехова, па чак и да их оправдају, чинећи их природном нормом. „Ако нема Бога, онда нема ни душе, ни посмртног постојања“, расуђују они, „а ако је тако, онда да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети (1. Кор. 15, 32)!

Човек се навикне да живи тако неодговорно и мисли да ће тако бити до саме смрти, после које је – непостојање. „Све док постојимо, смрти нема. Кад она дође, нас више неће бити“[10] – уверавају они, попут древних епикурејаца.

У том случају, нико одозго неће судити или казнити. То значи да је само човек сам –  господар свог живота, само је он мерило добра и зла, мерило истине и стварности, у суштини, он је сам себи Бог. „Ако Бога нема, онда је све дозвољено“.[11] Као што су древни безбожници-софисти говорили: „Човек је мера свих ствари – постојећих, да постоје, и непостојећих, да не постоје“.[12]

„Шта је са савешћу?“ – питате.

„Ово је химера коју су створили сами људи“, одговориће они. „Предрасуде о добру и злу које нам намеће друштво“.[13]

Ово бесрамно обожавање човека је дубоки психолошки узрок атеизма и агностицизма, основа њихове укорењености у култури, извор њихове моћи, привлачности и утицаја на људске умове и срца.

Иза агностицизма и атеизма увек стоји хедонистички егоизам. Он је њихов извор, корен и темељ. Од њега црпе своју инспирацију и покретачке снаге.[14] Сујета и гордост, ако се не боримо против њих, природно расту у човековом срцу до те мере да истискују, изгоне веру у Бога, остављајући само веру у себе.

Вера у Бога је, пре свега, подвиг самоодрицања за самољубовиг човека.

Бори се добрим подвигом вере, обраћа се апостол Павле свом ученику и сваком од нас, хватај се за живот вечни у који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима (1 Тим. 6, 12).

 

 

Вера у Бога је смртни крст за људску гордост

 

Прича о пшеници и кукољу

 

Вера у Бога је смртни крст за људску гордост, болно распеће за себичност.

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси, сведочи Господ о томе. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни (Јн. 12, 24–25).

Зато нам је тако тешко да искрено и свим срцем верујемо у Господа, или боље речено, то је апсолутно немогуће само нашим снагама, без благодатне помоћи одозго.

Да бисте поверовали у Христа, потребно је најпре да се сретнете са Њим, слушајући и одазивајући се на Његов позив, како би Он Сам Својим Духом дотакао ваше срце и у њему запалио тихи пламен вере. Док се овај додир не догоди, човек, заправо, још није верник. Његова вера још није жива, не гори, није продуховљена. Она или уопште не постоји, или је површне, формалне, плотске природе.[15] Без вере оживотворене духом, човек је и даље ван стада Христовог,[16] ван Његовог црквеног Тела.[17]

У исто време, споља, човек себи и другима може изгледати као верник, јер испуњава одређене формалности: на пример, крштен је, познаје основе хришћанске вере, присуствује богослужењима у цркви. „Само, и то је мало“, како рече песник.[18] Таквим људима недостаје оно најважније – унутрашње испуњење Духом Светим.[19] Један од његових најдрагоценијих дарова је искрена вера у Господа.

Сваки човек треба да се потруди да у својој души обезбеди присуство живог, благодатног пламена хришћанске вере, без које све наше речи и дела постају празни, светски и сујетни, а цео наш живот лишава се спасоносног смисла.

Када Господ разгори овај пламен вере у човековом срцу, у њега се усељава благодатно семе небеског живота и почиње да расте, пробијајући се ка Светлости кроз трње греховних страсти.

Од тренутка сусрета и обраћења човека Христу, почиње његов тежак духовни рад на себи, на промени себе по лику и подобију Исуса из Назарета. Сам Господ је овај посао упоредио са марљивим обрађивањем њиве ради добијања добре и богате жетве.[20]

Припрема земље за сетву одговара животу човека пре сусрета са Христом, када је тло његове душе омекшано и смирено свакодневним искушењима, открићима, тугама, радостима, сусретима и растанцима, очарењима и разочарењима, губицима и стицањима.

Оруђе које окопава и чини растреситим тло срца је животни крст сваког човека. Носећи или одбацујући га, ми на овај или онај начин нагомилавамо позитивна и негативна искуства, увиђамо своју слабост и зависност од других, смиравамо се и постајемо мудрији, постајемо отворенији да коначно чујемо позив Господњи.

Сејање одговара сусрету са Христом Сејачем, Који у наше срце уноси семе живе вере. Ово семе је у почетку сићушно, међутим, постепено растући, оно обухвата целокупно биће верујућег човека.[21]

Клијање пшенице и њено сударање с коровом који расте заједно с њом одговара стадијуму подвижничког рада или духовног рата – праксе усађивања врлина и искорењивања греховних страсти. Ова фаза може се завршити како поразом, тако и  победом човека.

У случају пораза у духовном рату, семе и/или клице вере бивају потпуно заглушени коровом греховних страсти, урањајући душу у мрак неверја, унинија и вечне пропасти.

У случају победе, кукољ греховних страсти потпуно се искорењује и уништава у људском срцу, које постаје њива прекривена чистом, врлинском пшеницом која доноси богату жетву. Цео човек испуњава се благодаћу Божијом, спасава се и наслеђује јеванђелско блаженство.[22]

Жетва одговара, прво, коначном духовном стању човека на крају његовог земаљског живота, друго, посмртном делимичном суду Божијем над сваком људском душом, и треће, коначном свеопштем суду Христовом над свим људима. На крају ће Господ сагледати наш овоземаљски живот и изрећи Свој праведан суд на основу апсолутног знања о томе шта је у нашим душама, о свим духовним и световним плодовима које смо постигли, како добрим, тако и злим.

Као резултат Божјег суда, једни ће бити удостојени празничног свадбеног весеља, односно вечног блаженог славља у Царству Небеском, док ће други бити изгнани у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба.[23]

Тако, пакао и рај почињу и расту овде на земљи, у људским срцима. Бог и ђаво боре се за власт над њима. При томе, свако сам свесно и добровољно заузима једну или другу страну, сам у себи сади и гаји пакао или рај, или обоје наизменично. Коначно, свако себе доводи у рајско или паклено стање већ овде на земљи, сам добровољно ступа у ред ученика или непријатеља Христових. У ствари, својим семеном, клицом, стабљиком и првим плодовима, рај и пакао налазе се у човековом земаљском животу, а само својим последњим и највишим плодовима – у његовом загробном животу.

С тим у вези, сви аргументи, с једне стране, присталица теорије свопштег спасења,[24] с друге стране атеиста, да су паклене муке – пројава суровости Божије, супротно Његовој апсолутној Љубави, потпуно су нетачни. Први из овога закључују да је пакао привремено стање и да ће сви, чак и демони, на крају бити спасени од Бога који воли; други закључују да је хришћанство суштински контрадикторно, а ако јесте, онда нема и не може бити никаквог Бога.[25] Ако постоји вечни пакао, онда нема Бога Љубави! – тако размишљају. Стога, ако прихватимо Бога, требало би да одбацимо пакао; ако прихватимо пакао, требало би да одбацимо Бога.

У стварности, присуство вечних паклених мука само је пројава Божијег поштовања људске слободе, која је, пак, пројава Његове љубави. Бог поштује и прихвата човеков слободан избор, чак и ако је супростављен Његовој вољи. Ако човек одлучи да живи без Бога, мучећи себе сопственим гресима, онда му Бог пружа такву могућност (допушта му – православном терминологијом).[26]

Дакле, сва одговорност за то што је човек својим гресима створио своје безбожно болно стање и завршио у паклу, а не у рају, лежи само на њему. Непокајани грешник сам себе доводи у такво безбожно стање, односно стање супростављено Богу, у којем сама љубав Божија постаје за њега неподношљив извор страдања. За оне који су опседнути злом, најнепријатнија, мрска и најболнија ствар је доброта, као што је за оне који су опседнути тамом, најнепријатнија – светлост. Човек који мрзи све и свакога доживљава светлост љубави Божије као огањ који га пече и мучи.

Силазећи низ лествице грешних страсти, које се заснивају на сатанској гордости, човек, уз помоћ злих духова, природно доводи себе у стање мржње и гнева према Богу, ближњима, свету и самом себи, у стање потпуне усамљености, најдубљег разочарења, безнадежног унинија и немања воље за животом.

По Светим Оцима, семе или корен свих страсти је самољубље, које се састоји од тежњи за чулним задовољствима. Прва страст коју изазива самољубље је страст стомакоугађања. Из стомакоугађања проистиче страст среброљубља; а из обе ове страсти – страст блуда; од ове три – страст сујете; сујета порађа гордост; из сујете и гордости произилази гнев, из њега – туга, и, најзад, из туге – униније.[27]

Грех почиње са задовољствима и надом да ће се та задовољства само повећавати и јачати; завршава се немиром, бригама, сумњама, страхом, болестима, страдањима, потпуним разочарањем и вечном смрћу. Грешан човек, који се није покајао и поправио, на крају заврши у „разбијеном кориту“ свог живота.

Паклено стање је стање хладне, празне таме, испуњене само грижом савести, свешћу о бесмислено и мизерно проживљеном животу, с једне стране, и неутољивом жеђи за задовољствима, која се више не може утолити, с друге стране; такође, и ужасним страхом од вечности испуњене страдањем.

У таквом паклу нема потребе за телесним мукама. Толико је страшан и ужасан. Истовремено, он је у потпуности дело „човекових руку“,[28] свеукупност његових свесних и вољних тежњи, веровања, речи и поступака усмерених против Бога и ближњих. Апсолутно нико није крив за то, осим човека самог.

Насупрот томе, уздижући се на лествици врлина, које се заснивају на божанском смирењу, човек, уз помоћ Божију, природно достиже стање најдубљег саборног јединства са Богом, ближњима, светом и самим собом у љубави, које испуњава целокупно његово биће радошћу, захвалношћу и осећањем бескрајне пуноће постојања и живота.

Ово је стање апсолутног просвећења Светлошћу Христовом, у којем човек у потпуности схвата Бога, друге, свет, себе онако како је он сам од Бога познат.[29] Цео верујући човек постаје освећени храм Оца, Сина и Светога Духа, испуњен благодаћу Свете Тројице.[30]

По Светим Оцима, семе или корен свих врлина је смирење, које отвара човеково срце за благодат Божју, позивајући у њега Самог Христа, Који смерно стоји на његовим вратима, куца и чека да Му отворимо и позовемо Га да уђе.[31] Из смирења се, пре свега, рађа уздржање, из уздржања – целомудреност, из целомудрености и других врлина – трпљење, кротост и милосрђе, од којих – љубав; љубав испуњава човека бескрајном захвалном радошћу.[32]

Дакле, живећи на земљи са Богом, заједничарећи са Њим, човек на Небу једноставно достиже пуноћу заједнице са Богом, доводећи рај своје душе до бескраја Божје љубави. Живећи на земљи за себе, по својим себичним жељама, човек после смрти достиже горду празнину усамљености, доводећи пакао своје душе до бескраја сатанске злобе. Ми сами смо слободни творци своје вечности: блажене или очајничке, рајске или паклене.

 

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извори:
Orthodox Christianity, први део и Orthodox Christianity, други део

 

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Главни синоними речи „рај“ у хришћанској традицији су Едем, Царство Божије, Царство Небеско, Небески Јерусалим, наручје Авраамово и вечно блаженство.

[2] Главни синоними речи „пакао“ у хришћанској традицији су шеол, преисподња, геена огњена, тартар и вечна мука.

[3] Лк. (16, 26)

[4] Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт. 12, 34-35; видети, такође, Мк. 7, 14-24).

[5] Јак. 3, 2-10

[6] Мт. 13, 25-30

[7] Пнз. 30, 19

[8] „Као што почињени грех већ садржи казну за то, тако је проучавање Закона, настојање да се он испуни, само ово стање – дар Божанског Милосрђа. Зато пророк Давид кличе: Како су слатке грлу моме речи Твоје, већма од меда (и саћа) устима мојим (Пс. 119, 103). И опет: Сине мој, једи мед, јер је добар, и саће, јер је слатко грлу твом. Тако ће бити познање мудрости души твојој, кад је нађеш … (Прич. 24, 13-14).“ (Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Oleg_Stenyaev/besedy-na-evangelie-ot-matfeja-tom-2/18 ).

[9] Видети: Поука да је немогуће избећи страдање свакоме ко жели да се спасе / Цветник јеромонаха Доротеја / Изд. Спасо-Преображенски Валаамски манастир, 2005.

[10] Фраза припада старогрчком филозофу Епикуру.

[11] Фраза се приписује Ф. М. Достојевском и његовом роману „Браћа Карамазови“.

[12] Изјава се приписује древном грчком филозофу-софисти Протагори.

[13] Тако је Фридрих Ниче написао: „Кајање је глупо као пас који покушава да издроби камен. Адолф Хитлер довео је Ничеову мисао до крајности: „Десет заповести су изгубиле на важности. Савест је јеврејска измишљотина, она је недостатак, као и обрезање… Ослобађам вас химере зване савест!“

[14] Видети: Свештеник Димитрије Познански. Царство Божије и обожавање човека.

[15] 2 Кор. 3, 6

[16] Мт. 9, 36; Мк. 6, 34; Лк. 12, 32; Дап. 20, 28.

[17] 1 Кор. 12, 27

[18] Стих из песме Ево, и лето је прошло Арсенија Тарковског.

[19] Еф. 5, 18; 1 Сол. 5, 19.

[20] Господња прича о сејачу, пшеници и кукољу (Лк. 8, 5-15 и Мт. 13, 25-30).

[21] Мт. 13, 31-32.

[22] Мт. 5, 3-12.

[23] Мт. 22, 2-14.

[24] Живот после смрти / Јеротеј (Влахос), митрополит навпактски и Свети Власије.

[25] Олховски Сергеј Валејевич. Проблем зла и теодицеје (како се он решава у хришћанству и другим погледима на свет) // https://azbyka.ru/problema-zla-i-teodicei-kak-ona-reshaetsya-v-xristianstve-i-drugix-mirovozzreniyax

[26] Божије допуштење / Извор: https://azbyka.ru/popushhenie-bozhie

[27] Изабрана дела Светог Максима Исповедника. Москва: Паломник, 2004. 493 стр. / Десет поглавља о врлини и пороку. 349–350 стр.; Преподобни отац наш Јован Дамаскин. Реч о страстима и врлинама. Свето-Тројичина Сергијева лавра: сопствена штампарија, 1904. 16 стр.

[28] Ис. 2, 8.

[29] Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1. Кор. 13, 12).

[30] Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1. Кор. 3, 16)?

[31] Откр. 3, 20.

[32] Дела Светог Григорија Ниског. Москва: штампарија V. Gautier, 1861–1871 / Део 7. 1868. [1], 538 стр. / О сврси живота по Богу и о истинском подвижништву. стр. 263–283; Изабрана дела Светог Максима Исповедника. Москва: Паломник, 2004. 493 с. / О подвижничком животу. стр. 109–135.

 

Comments are closed.