Jerej TARASIJE Borozenec
Da li su pakao i raj izvan nas?
Kada počnete da razgovarate sa ljudima o raju i/ili paklu, suočavate se sa prilično dobro utvrđenom predstavom o njima kao o Božjoj posmrtnoj nagradi ili odmazdi. Ljudi vide raj kao konačnu nagradu za pravedan i dobar način života,[1] a pakao kao konačnu kaznu za grešan i zao način života.[2]
Istovremeno, oni se shvataju kao nešto spoljašnje čoveku, nešto čemu se on još uvek približava i nasleđuje tek posle smrti, i to delimično, odnosno samo svojom dušom, a na kraju i celim svojim duševno-telesnom bićem – posle sveopšteg vaskrsenja i Strašnog Suda.
Pakao i raj zamišljaju se kao posebna spoljašnja – prvo duševna, a zatim i fizička – stanja, određena mesta i „vremenski periodi“ zagrobnog života čoveka.
U ovoj perspektivi, odnosi sa Bogom grade se prema jednostavnoj poslovnoj šemi: „Ti – meni, ja – Tebi“. Ja Tebi, Gospode, pravedne misli, reči i dela za vreme svog zemaljskog života, a Ti meni – večno nebesko blaženstvo posle smrti.
Ako iskreno pogledamo sebe, jasno je da svako od nas, sa veoma retkim izuzecima, ne ispunjava svoje obaveze iz „ugovora” sa Bogom i stoga s pravom zaslužuje pakao.
Dakle, sva naša nada je – pokajanje po ugledu na jevanđelskog „blagorazumnog razbojnika“, koji je samo zbog jedne svoje pokajničke molitve: Seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu Svome! (Lk. 23, 42) odmah bio od Hrista udostojen Carstva Nebeskog – takoreći, uspeo je da uskoči u poslednji vagon odlazećeg voza spasenja.
Na osnovu ovog primera i sopstvene sujete, mnogi donose lažan i lukav zaključak da je za spasenje dovoljno pokajanje na kraju zemaljskog života, pa se, dakle, pre toga može uživati u svim zadovoljstvima, ne uskraćujući sebi ništa.
Međutim, sa evanđelske tačke gledišta, pakao i raj nisu samo posmrtne nagrade i mesta prebivanja ljudi, već unutrašnja stanja ljudskih srca ovde i sada, tokom našeg ovozemaljskog života. Kao što je Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17, 21), tako je i pakao u nama.
Štaviše, ako su u zagrobnom životu razdvojeni, tako da između njih postoji „velika provalija“ koju niko ne može da pređe,[3] onda ovde na zemlji često koegzistiraju u istom srcu,[4] izražavaju se istim jezikom,[5] projavljuju se u postupcima istog čoveka; pomešani su do te mere da ih je jako teško odvojiti jedno od drugog, kao izmešana pšenica i kukolj u Gospodnjoj priči.[6]
Za nas je izuzetno važno da shvatimo da pakao i raj nisu „tamo“ negde i „tamo“ nekada, već ovde i sada; da su večno zagrobno rajsko blaženstvo i paklene muke prirodni plodovi i logične posledice našeg zemaljskog života: naših namera, misli, odluka, reči i dela, naših osećanja, volje, uma, našeg odnosa prema Bogu i bližnjem.
Kao što je apostol Pavle rekao: Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek poseje ono će i požnjeti. Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti trulež, a ko seje u duh, od Duha će požnjeti život večni (Gal. 6, 7-8). Svaki čovek svojom voljom, rečju i delom, seje u sebi pakao ili raj, život ili smrt.[7]
Čineći greh, mi sami sebe uranjamo u ponor pakla, sami na sebe navlačimo goruće prekore savesti, štetimo svom duhovnom, duševnom i fizičkom zdravlju, a često i sami sebe ubijamo, suprotstavljamo se drugima, u neprijateljstvu smo sa njima i sa Bogom, stradamo i mučimo se zbog svega ovoga. Onaj ko počini greh time kažnjava sebe samog, jer greh, kao rušenje odnosa sa Bogom, bližnjima i svetom, već sadrži kaznu za to.[8]
Dakle, pakao je greh, a greh je pakao. Kao što je put neodvojiv od cilja i besmislen bez njega, kao što je drvo neodvojivo od svojih plodova i bez njih gubi smisao, tako je pakao neodvojiv od greha i potpuno je nezamisliv bez njega.
Za razliku od „zagrobnog pakla“, situacija našeg „zemaljskog pakla“ je olakšana mogućnošću da se odvratimo od svojih grehova, da ih zamaglimo u svojoj svesti novim interesovanjima, aktivnostima, brigama, hobijima i zadovoljstvima, da ih izbacimo iz sećanja i zaboravimo kao da se ništa nije dogodilo. Zbog toga mnogi često doživljavaju greh kao podnošljiv, prihvatljiv, pa čak i normalan obrazac ponašanja.
Čovek nastoji da svoje duhovne muke, duševne nemire i telesna stradanja na zemlji zagluši čulnim zadovoljstvima, zabavama, uživanjem droga. Svetovni čovek rukovodi se zapovešću: „Teži ka zadovoljstvu i izbegavaj patnju“.[9]
Neverujućima je posebno je lako i zgodno da „anesteziraju“ tragične i bolne posledice grehova, pa čak i da ih opravdaju, čineći ih prirodnom normom. „Ako nema Boga, onda nema ni duše, ni posmrtnog postojanja“, rasuđuju oni, „a ako je tako, onda da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umreti (1. Kor. 15, 32)!
Čovek se navikne da živi tako neodgovorno i misli da će tako biti do same smrti, posle koje je – nepostojanje. „Sve dok postojimo, smrti nema. Kad ona dođe, nas više neće biti“[10] – uveravaju oni, poput drevnih epikurejaca.
U tom slučaju, niko odozgo neće suditi ili kazniti. To znači da je samo čovek sam – gospodar svog života, samo je on merilo dobra i zla, merilo istine i stvarnosti, u suštini, on je sam sebi Bog. „Ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno“.[11] Kao što su drevni bezbožnici-sofisti govorili: „Čovek je mera svih stvari – postojećih, da postoje, i nepostojećih, da ne postoje“.[12]
„Šta je sa savešću?“ – pitate.
„Ovo je himera koju su stvorili sami ljudi“, odgovoriće oni. „Predrasude o dobru i zlu koje nam nameće društvo“.[13]
Ovo besramno obožavanje čoveka je duboki psihološki uzrok ateizma i agnosticizma, osnova njihove ukorenjenosti u kulturi, izvor njihove moći, privlačnosti i uticaja na ljudske umove i srca.
Iza agnosticizma i ateizma uvek stoji hedonistički egoizam. On je njihov izvor, koren i temelj. Od njega crpe svoju inspiraciju i pokretačke snage.[14] Sujeta i gordost, ako se ne borimo protiv njih, prirodno rastu u čovekovom srcu do te mere da istiskuju, izgone veru u Boga, ostavljajući samo veru u sebe.
Vera u Boga je, pre svega, podvig samoodricanja za samoljubovig čoveka.
Bori se dobrim podvigom vere, obraća se apostol Pavle svom učeniku i svakom od nas, hvataj se za život večni u koji si i pozvan, i ispovedio si dobro ispovedanje pred mnogim svedocima (1 Tim. 6, 12).
Vera u Boga je smrtni krst za ljudsku gordost
Priča o pšenici i kukolju
Vera u Boga je smrtni krst za ljudsku gordost, bolno raspeće za sebičnost.
Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi, svedoči Gospod o tome. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu sačuvaće ga za život večni (Jn. 12, 24–25).
Zato nam je tako teško da iskreno i svim srcem verujemo u Gospoda, ili bolje rečeno, to je apsolutno nemoguće samo našim snagama, bez blagodatne pomoći odozgo.
Da biste poverovali u Hrista, potrebno je najpre da se sretnete sa Njim, slušajući i odazivajući se na Njegov poziv, kako bi On Sam Svojim Duhom dotakao vaše srce i u njemu zapalio tihi plamen vere. Dok se ovaj dodir ne dogodi, čovek, zapravo, još nije vernik. Njegova vera još nije živa, ne gori, nije produhovljena. Ona ili uopšte ne postoji, ili je površne, formalne, plotske prirode.[15] Bez vere oživotvorene duhom, čovek je i dalje van stada Hristovog,[16] van Njegovog crkvenog Tela.[17]
U isto vreme, spolja, čovek sebi i drugima može izgledati kao vernik, jer ispunjava određene formalnosti: na primer, kršten je, poznaje osnove hrišćanske vere, prisustvuje bogosluženjima u crkvi. „Samo, i to je malo“, kako reče pesnik.[18] Takvim ljudima nedostaje ono najvažnije – unutrašnje ispunjenje Duhom Svetim.[19] Jedan od njegovih najdragocenijih darova je iskrena vera u Gospoda.
Svaki čovek treba da se potrudi da u svojoj duši obezbedi prisustvo živog, blagodatnog plamena hrišćanske vere, bez koje sve naše reči i dela postaju prazni, svetski i sujetni, a ceo naš život lišava se spasonosnog smisla.
Kada Gospod razgori ovaj plamen vere u čovekovom srcu, u njega se useljava blagodatno seme nebeskog života i počinje da raste, probijajući se ka Svetlosti kroz trnje grehovnih strasti.
Od trenutka susreta i obraćenja čoveka Hristu, počinje njegov težak duhovni rad na sebi, na promeni sebe po liku i podobiju Isusa iz Nazareta. Sam Gospod je ovaj posao uporedio sa marljivim obrađivanjem njive radi dobijanja dobre i bogate žetve.[20]
Priprema zemlje za setvu odgovara životu čoveka pre susreta sa Hristom, kada je tlo njegove duše omekšano i smireno svakodnevnim iskušenjima, otkrićima, tugama, radostima, susretima i rastancima, očarenjima i razočarenjima, gubicima i sticanjima.
Oruđe koje okopava i čini rastresitim tlo srca je životni krst svakog čoveka. Noseći ili odbacujući ga, mi na ovaj ili onaj način nagomilavamo pozitivna i negativna iskustva, uviđamo svoju slabost i zavisnost od drugih, smiravamo se i postajemo mudriji, postajemo otvoreniji da konačno čujemo poziv Gospodnji.
Sejanje odgovara susretu sa Hristom Sejačem, Koji u naše srce unosi seme žive vere. Ovo seme je u početku sićušno, međutim, postepeno rastući, ono obuhvata celokupno biće verujućeg čoveka.[21]
Klijanje pšenice i njeno sudaranje s korovom koji raste zajedno s njom odgovara stadijumu podvižničkog rada ili duhovnog rata – prakse usađivanja vrlina i iskorenjivanja grehovnih strasti. Ova faza može se završiti kako porazom, tako i pobedom čoveka.
U slučaju poraza u duhovnom ratu, seme i/ili klice vere bivaju potpuno zaglušeni korovom grehovnih strasti, uranjajući dušu u mrak neverja, uninija i večne propasti.
U slučaju pobede, kukolj grehovnih strasti potpuno se iskorenjuje i uništava u ljudskom srcu, koje postaje njiva prekrivena čistom, vrlinskom pšenicom koja donosi bogatu žetvu. Ceo čovek ispunjava se blagodaću Božijom, spasava se i nasleđuje jevanđelsko blaženstvo.[22]
Žetva odgovara, prvo, konačnom duhovnom stanju čoveka na kraju njegovog zemaljskog života, drugo, posmrtnom delimičnom sudu Božijem nad svakom ljudskom dušom, i treće, konačnom sveopštem sudu Hristovom nad svim ljudima. Na kraju će Gospod sagledati naš ovozemaljski život i izreći Svoj pravedan sud na osnovu apsolutnog znanja o tome šta je u našim dušama, o svim duhovnim i svetovnim plodovima koje smo postigli, kako dobrim, tako i zlim.
Kao rezultat Božjeg suda, jedni će biti udostojeni prazničnog svadbenog veselja, odnosno večnog blaženog slavlja u Carstvu Nebeskom, dok će drugi biti izgnani u tamu najkrajnju, gde će biti plač i škrgut zuba.[23]
Tako, pakao i raj počinju i rastu ovde na zemlji, u ljudskim srcima. Bog i đavo bore se za vlast nad njima. Pri tome, svako sam svesno i dobrovoljno zauzima jednu ili drugu stranu, sam u sebi sadi i gaji pakao ili raj, ili oboje naizmenično. Konačno, svako sebe dovodi u rajsko ili pakleno stanje već ovde na zemlji, sam dobrovoljno stupa u red učenika ili neprijatelja Hristovih. U stvari, svojim semenom, klicom, stabljikom i prvim plodovima, raj i pakao nalaze se u čovekovom zemaljskom životu, a samo svojim poslednjim i najvišim plodovima – u njegovom zagrobnom životu.
S tim u vezi, svi argumenti, s jedne strane, pristalica teorije svopšteg spasenja,[24] s druge strane ateista, da su paklene muke – projava surovosti Božije, suprotno Njegovoj apsolutnoj Ljubavi, potpuno su netačni. Prvi iz ovoga zaključuju da je pakao privremeno stanje i da će svi, čak i demoni, na kraju biti spaseni od Boga koji voli; drugi zaključuju da je hrišćanstvo suštinski kontradiktorno, a ako jeste, onda nema i ne može biti nikakvog Boga.[25] Ako postoji večni pakao, onda nema Boga Ljubavi! – tako razmišljaju. Stoga, ako prihvatimo Boga, trebalo bi da odbacimo pakao; ako prihvatimo pakao, trebalo bi da odbacimo Boga.
U stvarnosti, prisustvo večnih paklenih muka samo je projava Božijeg poštovanja ljudske slobode, koja je, pak, projava Njegove ljubavi. Bog poštuje i prihvata čovekov slobodan izbor, čak i ako je suprostavljen Njegovoj volji. Ako čovek odluči da živi bez Boga, mučeći sebe sopstvenim gresima, onda mu Bog pruža takvu mogućnost (dopušta mu – pravoslavnom terminologijom).[26]
Dakle, sva odgovornost za to što je čovek svojim gresima stvorio svoje bezbožno bolno stanje i završio u paklu, a ne u raju, leži samo na njemu. Nepokajani grešnik sam sebe dovodi u takvo bezbožno stanje, odnosno stanje suprostavljeno Bogu, u kojem sama ljubav Božija postaje za njega nepodnošljiv izvor stradanja. Za one koji su opsednuti zlom, najneprijatnija, mrska i najbolnija stvar je dobrota, kao što je za one koji su opsednuti tamom, najneprijatnija – svetlost. Čovek koji mrzi sve i svakoga doživljava svetlost ljubavi Božije kao oganj koji ga peče i muči.
Silazeći niz lestvice grešnih strasti, koje se zasnivaju na satanskoj gordosti, čovek, uz pomoć zlih duhova, prirodno dovodi sebe u stanje mržnje i gneva prema Bogu, bližnjima, svetu i samom sebi, u stanje potpune usamljenosti, najdubljeg razočarenja, beznadežnog uninija i nemanja volje za životom.
Po Svetim Ocima, seme ili koren svih strasti je samoljublje, koje se sastoji od težnji za čulnim zadovoljstvima. Prva strast koju izaziva samoljublje je strast stomakougađanja. Iz stomakougađanja proističe strast srebroljublja; a iz obe ove strasti – strast bluda; od ove tri – strast sujete; sujeta porađa gordost; iz sujete i gordosti proizilazi gnev, iz njega – tuga, i, najzad, iz tuge – uninije.[27]
Greh počinje sa zadovoljstvima i nadom da će se ta zadovoljstva samo povećavati i jačati; završava se nemirom, brigama, sumnjama, strahom, bolestima, stradanjima, potpunim razočaranjem i večnom smrću. Grešan čovek, koji se nije pokajao i popravio, na kraju završi u „razbijenom koritu“ svog života.
Pakleno stanje je stanje hladne, prazne tame, ispunjene samo grižom savesti, svešću o besmisleno i mizerno proživljenom životu, s jedne strane, i neutoljivom žeđi za zadovoljstvima, koja se više ne može utoliti, s druge strane; takođe, i užasnim strahom od večnosti ispunjene stradanjem.
U takvom paklu nema potrebe za telesnim mukama. Toliko je strašan i užasan. Istovremeno, on je u potpunosti delo „čovekovih ruku“,[28] sveukupnost njegovih svesnih i voljnih težnji, verovanja, reči i postupaka usmerenih protiv Boga i bližnjih. Apsolutno niko nije kriv za to, osim čoveka samog.
Nasuprot tome, uzdižući se na lestvici vrlina, koje se zasnivaju na božanskom smirenju, čovek, uz pomoć Božiju, prirodno dostiže stanje najdubljeg sabornog jedinstva sa Bogom, bližnjima, svetom i samim sobom u ljubavi, koje ispunjava celokupno njegovo biće radošću, zahvalnošću i osećanjem beskrajne punoće postojanja i života.
Ovo je stanje apsolutnog prosvećenja Svetlošću Hristovom, u kojem čovek u potpunosti shvata Boga, druge, svet, sebe onako kako je on sam od Boga poznat.[29] Ceo verujući čovek postaje osvećeni hram Oca, Sina i Svetoga Duha, ispunjen blagodaću Svete Trojice.[30]
Po Svetim Ocima, seme ili koren svih vrlina je smirenje, koje otvara čovekovo srce za blagodat Božju, pozivajući u njega Samog Hrista, Koji smerno stoji na njegovim vratima, kuca i čeka da Mu otvorimo i pozovemo Ga da uđe.[31] Iz smirenja se, pre svega, rađa uzdržanje, iz uzdržanja – celomudrenost, iz celomudrenosti i drugih vrlina – trpljenje, krotost i milosrđe, od kojih – ljubav; ljubav ispunjava čoveka beskrajnom zahvalnom radošću.[32]
Dakle, živeći na zemlji sa Bogom, zajedničareći sa Njim, čovek na Nebu jednostavno dostiže punoću zajednice sa Bogom, dovodeći raj svoje duše do beskraja Božje ljubavi. Živeći na zemlji za sebe, po svojim sebičnim željama, čovek posle smrti dostiže gordu prazninu usamljenosti, dovodeći pakao svoje duše do beskraja satanske zlobe. Mi sami smo slobodni tvorci svoje večnosti: blažene ili očajničke, rajske ili paklene.
Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović
Izvori:
Orthodox Christianity, prvi deo i Orthodox Christianity, drugi deo
NAPOMENE:
[1] Glavni sinonimi reči „raj“ u hrišćanskoj tradiciji su Edem, Carstvo Božije, Carstvo Nebesko, Nebeski Jerusalim, naručje Avraamovo i večno blaženstvo.
[2] Glavni sinonimi reči „pakao“ u hrišćanskoj tradiciji su šeol, preispodnja, geena ognjena, tartar i večna muka.
[3] Lk. (16, 26)
[4] Jer od suviška srca usta govore. Dobar čovek iz dobre riznice iznosi dobro; a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo (Mt. 12, 34-35; videti, takođe, Mk. 7, 14-24).
[5] Jak. 3, 2-10
[6] Mt. 13, 25-30
[7] Pnz. 30, 19
[8] „Kao što počinjeni greh već sadrži kaznu za to, tako je proučavanje Zakona, nastojanje da se on ispuni, samo ovo stanje – dar Božanskog Milosrđa. Zato prorok David kliče: Kako su slatke grlu mome reči Tvoje, većma od meda (i saća) ustima mojim (Ps. 119, 103). I opet: Sine moj, jedi med, jer je dobar, i saće, jer je slatko grlu tvom. Tako će biti poznanje mudrosti duši tvojoj, kad je nađeš … (Prič. 24, 13-14).“ (Izvor: https://azbyka.ru/otechnik/Oleg_Stenyaev/besedy-na-evangelie-ot-matfeja-tom-2/18 ).
[9] Videti: Pouka da je nemoguće izbeći stradanje svakome ko želi da se spase / Cvetnik jeromonaha Doroteja / Izd. Spaso-Preobraženski Valaamski manastir, 2005.
[10] Fraza pripada starogrčkom filozofu Epikuru.
[11] Fraza se pripisuje F. M. Dostojevskom i njegovom romanu „Braća Karamazovi“.
[12] Izjava se pripisuje drevnom grčkom filozofu-sofisti Protagori.
[13] Tako je Fridrih Niče napisao: „Kajanje je glupo kao pas koji pokušava da izdrobi kamen. Adolf Hitler doveo je Ničeovu misao do krajnosti: „Deset zapovesti su izgubile na važnosti. Savest je jevrejska izmišljotina, ona je nedostatak, kao i obrezanje… Oslobađam vas himere zvane savest!“
[14] Videti: Sveštenik Dimitrije Poznanski. Carstvo Božije i obožavanje čoveka.
[15] 2 Kor. 3, 6
[16] Mt. 9, 36; Mk. 6, 34; Lk. 12, 32; Dap. 20, 28.
[17] 1 Kor. 12, 27
[18] Stih iz pesme Evo, i leto je prošlo Arsenija Tarkovskog.
[19] Ef. 5, 18; 1 Sol. 5, 19.
[20] Gospodnja priča o sejaču, pšenici i kukolju (Lk. 8, 5-15 i Mt. 13, 25-30).
[21] Mt. 13, 31-32.
[22] Mt. 5, 3-12.
[23] Mt. 22, 2-14.
[24] Život posle smrti / Jerotej (Vlahos), mitropolit navpaktski i Sveti Vlasije.
[25] Olhovski Sergej Valejevič. Problem zla i teodiceje (kako se on rešava u hrišćanstvu i drugim pogledima na svet) // https://azbyka.ru/problema-zla-i-teodicei-kak-ona-reshaetsya-v-xristianstve-i-drugix-mirovozzreniyax
[26] Božije dopuštenje / Izvor: https://azbyka.ru/popushhenie-bozhie
[27] Izabrana dela Svetog Maksima Ispovednika. Moskva: Palomnik, 2004. 493 str. / Deset poglavlja o vrlini i poroku. 349–350 str.; Prepodobni otac naš Jovan Damaskin. Reč o strastima i vrlinama. Sveto-Trojičina Sergijeva lavra: sopstvena štamparija, 1904. 16 str.
[28] Is. 2, 8.
[29] Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bih poznat (1. Kor. 13, 12).
[30] Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama (1. Kor. 3, 16)?
[31] Otkr. 3, 20.
[32] Dela Svetog Grigorija Niskog. Moskva: štamparija V. Gautier, 1861–1871 / Deo 7. 1868. [1], 538 str. / O svrsi života po Bogu i o istinskom podvižništvu. str. 263–283; Izabrana dela Svetog Maksima Ispovednika. Moskva: Palomnik, 2004. 493 s. / O podvižničkom životu. str. 109–135.
