НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ – О БОЖИЈОЈ И ЉУДСКОЈ ПРАВДИ
 
Створили су друго јеванђеље
 
Када се, старче, за неког човека каже да је правичан?
 
– Правичан, по световном схватању, је онај човек који расуђује на основу људског права. Истинско је савршенство, међутим, када је човек праведан не у складу са људском, већ у складу са Божијом праведношћу, и тада га Бог благосиља. Када у свему што чиним, нигде и никада не додајем своје „ја“ и своју корист, могу да кажем, да готово приморавам Бога да ми пошаље благодат Божију.
Каква год да је људска правичност, чак и најсавршенија, увек садржи елементе људског, световног начина мишљења. И уколико постоји људска правичност у духовном човеку, Дух се труди да га одбаци као страно тело и човек се бори са успонима и падовима и душевно се умара. Када развије у себи праведност по Богу, долази до очишћења и божанског просветљења.
 
Ако, старче, кажем некоме ко трпи неправду: „Постоји праведност Божија „, да ли ће му то помоћи?
 
– Не. Боље је да му кажеш: „Погледај шта се о томе каже у Јеванђељу.“ Јер, ако му кажеш да постоји праведност Божија, биће уверен да трпи неправду, а у ствари, можда је чак и чини.
Истина, боли те душа… Познавао сам једног који је редовно одлазио у цркву, постио, исповедао се и све остало, па је имао утисак да живи духовним животом. Међутим, имао је пет станова и две плате, али није имао деце и није ништа давао за сиромашне. „Добро,“ рекао сам му, „имаш толико сиромашне родбине, зашто им нешто не дајеш? Шта ћеш да радиш? Дај удовицама, дај сирочади.“ Знате ли шта ми је одговорио? „Добро, је’л да не узимам кирију од своје сестре која је удовица?“ Крв ми је наврла у главу, када сам то чуо. Ето, то је световно осећање за правду! „Пошто неће моја деца да гладују,“ каже ти други, „нисам за то одговоран. Ни према коме нисам неправедан. Таман посла, зар ја да будем неправичан!“ И тако престану о томе да мисле, умирени на свој начин, али истинског мира немају. Са таквом људском логиком и световним осећањем за правду остају незаинтересовани за многе озбиљне ситуације. Како да уопште осете нешто од духовности? Постоје људи који могу целу једну кућу да дају на поклон, али, са друге стране, ако им неко дугује једну једину кирију, тужиће га суду. Како то објашњавате?
 
Старче, да ли је то људска правичност?
 
– То није чак ни људска правичност. Богат човек са једне стране поклони некоме сто хиљада драхми, а таксисту хоће да пријави туристичкој полицији због хиљаду драхми. А како то објашњавате?
 
А, можда, старче, нису сасвим при себи?
 
– Не, савршено су добро.
 
Можда поклањају из гордости да би задовољили сами себе?
 
– Тако је, то је у питању. Дају много из гордости: чине то да би сами себе прославили, а не у славу Божију. Могу и све да дају, али љубави у себи немају.
Данас постоји некакав дух заблуде. Чак и духовни људи траже законску правду и кажу да верују у Бога! „Твоје право, моје право.“ Такво јеванђеље по људској логици, по чудној логици, не сме да постоји! „Да ме не исмевају“ кажу. Зар не видите да по судницама има све више хришћана? И кад јесу у праву, не треба да иду на суд, а камо ли када нису. Зато су неки својом кривицом постали неверници. Дешава се да неко, ко нити иде у цркву, нити пости, не иде по судовима, а да други, који одлази у цркву и пости, шаље на суд неког сиромашка због нешто новца дуга, само и једино да истера своје право. Рекао сам једноме који је хтео да тужи некога због дуга: „Јеси ли у невољи? Имаш ли много деце? Да ли те можда жена тера да то чиниш па си у незгодној ситуацији?“ „Не,“ каже он, „хоћу да истерам своје право.“ ,
Шта човек да каже? То васпитање је произашло из извесних духовних кругова. Већ годинама памтим један догађај и не могу да га заборавим. У једној дечијој болници радиле су монахиње као болничарке. Једном болееном детету требало је лекар да направи рендгенске снимке и затражио је да једна болничарка дође да му помогне, али ни једна од њих не дође, зато што су се, због рендгенског зрачења, плашиле за своје здравље. Пре свега, пошто су биле посвећене, то није смело да се деси. Да су планирале да се удају, онда би то имало смисла. Али, чак и да су планирале да заснују породицу, ипак је требало да се жртвују као духовни људи, што су заправо и биле. Десило се то да су се посвађале која ће да оде, а отрчала је да помогне лекару једна друга, крја није чак ни живела духовним животом, а удаја (као изговор) јој није ни пала на памет, зато што јој је било жао детета.
А најгоре од свега је то што такве људе због таквих ствари не гризе савест, јер кажу: „То није био наш посао, ми се бавимо само духовношћу.“ Могу, штавише, да имају на уму и овакву мисао: „Онога чини спокојним да се жртвује, а мене чини спокојним да имам свој мир…“ А једном ће и да оптуже онога и да кажу да уопште не поседује духовност. Али, Христос обитава тамо где има племенитости, где постоји дух жртвовања и безмолвија.
 
Када видиш, старче, ближњега како се мучи у проблемима, зар не треба да му помогнеш, како год да се сам осећаш!
 
– Ма, свакако! Али, приметио сам да се развио некакав световни начин размишљања код многих духу посвећених људи. Саставили су некакво своје, световно јеванђеље, себи по мери, па ти кажу: „Хришћанин треба да има своје достојанство. Не сме ни на који начин да служи за подсмех.“ Постављају се, значи, према свему са некаквом световном логиком и световним осећањем за правичност. „У праву сам“, каже, „ја према њему нисам неправичан, не желим ни да он према мени буде неправичан!“ При томе, сасвим је убеђен да је у праву. И видиш тако у једном човеку сва световна права. Нема осећање за усрдност, врлину, нема жеље за жртвовањем, нема ништа, сам је себи измислио јеванђеље и нема никакве сродности са Богом. И како, онда, на њега да сиђе благодат Божија? Када сам служио војску, био је један радио оператер у авијацији који је долазио у нашу јединицу да узме шифре“[1]. Имали смо заједничке сусрете. Он је био богослов, држао је и проповеди. Сви су га, међутим, звали језуитом[2], јер не само да се ни једном није ни најмање жртвовао, него никада никоме ни најмању услугу није учинио. Понекад бих му говорио: „Пошто идеш до аеродрома, молим те, понеси успут ове шифре томе и томе.“ „Не“, одговарао би мирне душе, „ја сам дошао по своје, нека и он дође по своје“, и био је уверен да никоме ништа нажао није учинио. Ма не каже Христос само: „Ако те неко замоли да идеш једну миљу, иди двије;“, него каже: „И ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије.“ (Мт. 5, 41). Или, не каже: „Ако неко од тебе затражи кошуљу, подај му и хаљину;“, него: „И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.“ (Мт. 5, 40). Ето, то каже Христос, а неко, иако себе сматра духовним човеком, каже овако: „Ја сам понео своје, нека он дође да узме своје.“ То је као да је рекао: „Јесам ли ја будала, да он од мене тражи да идем једну миљу, а ја да идем две?“ Па како ће прићи благодат Божија једном таквом човеку? Међутим, када неко дословно примени тај пасус и ако га неко „потјера једну миљу“, па он оде и даље, после тога Христос чини своје и духовно се преумљује онај који је терао и правио проблеме: „Види“, каже, „ја сам га потерао једну миљу, а он је отишао још даље! Какве ли доброте!“
Да је Христос размишљао на световни начин, како то данас чине многи духовни људи, не би ни напуштао Свој Трон како би сишао на земљу, да подноси муке и да буде распет од нас бедних људи. Али, у том Његовом људском страдању, крило се спасење свих људи.
Али, шта је све поднео да нас спасе! Ишли су тако далеко, да су Му ударили шамар и рекли: „Прореци ко те је ударио!“ Значи Јевреји су исмевали Христа. Знаш ли колико сам био тужан када сам био мали и гледао децу како се играју „зуце“, оне игре погађања ко их је штипнуо, или ударио? Те су се игре играли са Христом!… „Прореци ко те је ударио!… Бам!“ О, страшно! И ми данас тражимо да хришћанство буде без распињања, и хоћемо одмах васкрсење. Правимо хришћанство и монаштво по својој вољи. Не желимо да се било чега лишимо.
Међутим, да бисмо доживели оно над природом, треба да живимо натприродно.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац је у војсци служио у роду за везу.
  2. Монах из римокатоличког реда Језуита, који је основао Игнације Лојола. Језуити су познати по строгој послушности и екстремизму, због којег су убијали. Реч се користи и метафорично да означи човека који се строго и без унутрашњег отпора, придржава спољашњих обележја побожности.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *