ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ – БОГОХУЛНЕ ПОМИСЛИ
 
Презирање [ниподаштавање/ богохулних помисли
 
– Старче, авва Исаак Сиријски каже да страсти побеђујемо „смирењем, а не презиром[ниподаштавањем]“[1]. Да ли је презирање [ниподаштавање] страсти и презирање [ниподаштавање] богохулних помисли исто?
 
– Не. Ниподаштавање (омаложавање) неке страсти садржи у себи гордост, самоувереност и, што је најгоре, садржи оправдавање. То значи да оправдаваш саму себе и не признајеш своју страст. То је као да кажеш: „Та страст није моја, нема никакве везе са мном“, и не бориш се да је се ослободиш. Богохулне помисли, међутим, треба да презиремо [ниподаштавамо], јер, као што сам већ рекао, оне нису наше, већ ђаволове.
 
– Kaда се неко претвара пред другима да има неку страст, када се, на пример, прави да је прождрљив, да ли се онда подсмева ђаволу?
 
– У том, случају се само претвара „добром притворношћу“ али тада се не подсмева ђаволу. Ђаволу се подсмеваш када ти намеће богохулне помисли, а ти појеш псалме.
 
– Како да отерам, старче, богохулне помисли у време службе Божије?
 
– Појањем: „Отворићу уста моја и испуниће се духа…“.[2] Зар не знаш да појеш? Немој никако да се задржаваш на таквим помислима, да улазиш у појединости. Не осврћи се на такву помисао. Када неко улази у расправу са таквим помислима у време молитве, то је као да војник активира ручну бомбу док подноси рапорт.
 
– А ако је помисао упорна?
 
– Ако је упорна, онда знај да негде у теби има ослонац. Крајње решење: презирање ђавола, јер он је професор у школи за измишљање нових лукавстава. Најбоље је да се у том случају чак ни не молимо, јер, ако се молимо, показујемо да нас те помисли заокупљају и брину, а ђаво налази наше најосетљивије место, па нас без престанка бомбардује богохулним помислима. Много је боље да псалмопојемо. Видиш, и мала деца када хоће да омаловаже неко друго дете, које им нешто говори, певају „тралала“. То исто треба и ми да чинимо ђаволу, само што ми треба да псалмопојемо, а не да певамо. Псалмопојање је молитва упућена Богу, али је истовремено и ниподаштавање и презирање ђавола. А онда, ђаво грицне малчице одавде, малчице оданде, али напослетку побегне.
 
– Али, старче, када сам у оваквом стању, не могу да појем, па чак ми је тешко и да се причестим.
 
– То је веома опасно! Ђаво покушава да те блокира! Иди да појеш, да се причешћујеш, јер те помисли нису твоје. Само једно ме послушај: отпој једно „Достојно јест“ да ђаво добије своје, и да се покупи и оде. Јесам ли ти испричао причу о оном монаху? Има већ дванаест година како је дошао на Свету Гору. Био је сироче, остао је без материнске љубави и бриге и сву своју љубав дао је Пресветој Богородици. Њу је осећао својом мајком. Само да си видела са колико побожности се клањао иконама! После је кушач искористио ту његову љубав и навалио на њега богохулним помислима. Јадничак, није више ишао ни иконама да се поклони. Сазнаде за то његов старац, узе га за руку и натера га да целива икону Пресвете Богородице и Христово лице, руке, и ђаво одмах побеже. На известан начин јесте дрскост целивати лице Пресвете Богородице и Христа, али то је учинио старац само да би отерао помисли које су мучиле младог монаха.
 

1. Авва Исаак Сиријски, Подвижничка слова, Слово 4
2. Почетак Ирмоса прве Песме Акатиста.