ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ПОЈЕДНОСТАВИТЕ СВОЈ ЖИВОТ, ДА ИШЧЕЗНЕ ТЕСКОБА
 
Поједноставите свој живот!
 
Мирјани, кажу: „Какве ли су срећне судбине они што живе по палатама, и имају све удобности“. Али су блажени они који су успели да поједноставе свој живот и који су се ослободили из омче овосветског унапређивања многобројних удобности и погодности – што је једнако новим и већим невољама и непогодностима – и који су се избавили од страшне тескобе која влада у данашње време. Ако не поједностави живот, човек се само мучи. А, ако га упрости, неће бити ни тескобе, ни напетости.
Један Немац, тамо на Синају, рече једном приликом малом бедуину, који беше врло бистар: „Ти си бистар, можеш да научиш да читаш и пишеш.“ „А после?“, пита га бедуин. „После ћеш постати мајстор.“ „А после?“ „После ћеш отворити сервис за поправку аутомобила.“ „А после?“ „После ћеш развити тај сервис.“ „А после?“ „После ћеш ангажовати друге да раде, и имаћеш много особља.“ „Значи, каже њему на све то бедуин, имаћу главобољу, добићу још једну главобољу, па после још једну? Зар ми није боље овако, када ми је глава мирна?“ Већина главобоља долази од оваквих размишљања: хајде да урадимо ово, хајде да урадимо оно. Да су те мисли биле духовне, човек би осетио духовну утеху и главобоље не би ни било.
Сада и мирјанима наглашавам колико је важна једноставност. Јер није им потребно све то што чине, па их изједа тескоба. Ја им говорим о простодушности, скромности и о подвижничком духу. Стално вичем: „Поједноставите свој живот и нећете бити напети“. А већина развода управо одатле потиче. Посла је много, људи имају да позавршавају хиљаду и једну ствар, и мути им се у глави. Данас обоје родитеља раде, и отац и мати, а децу остављају саму и напуштену. Ту је замор, нервоза, мала ствар изазива велике свађе, и по аутоматизму следи развод. Дотле стижу. А да су мало били упростили свој живот, били би и одморни и радосни. Та тескоба и та напетост права су пошаст!
Једнога дана обрео сам се у кући која је сва блистала од раскоши и луксуза. И тако, како нас је водио разговор домаћини ми рекоше: „Ми живимо у рају, док други оскудевају“. „У паклу ви живите“, кажем ја њима. „Безумниче, ове ноћи узеше душу твоју од тебе…“ (Лука 12,20), рече Бог богатоме. Да ме је Христос питао: „Где хоћеш да те ставимо, у затвор или у кућу као што је ова?“,ја бих рекао: „У тамницу“. Наиме, затвор би ми помогао. Подсећао би ме на Христа, подсећао би ме на свете мученике, сећао би ме на подвижнике који живљаху по рупама земаљским, сећао би ме на монашки живот. Затвор би чак личио мало и на моју келију и радовао бих се. А ово ваше, на шта би ме подсећало и у чему би ми помогло? Управо из трг разлога затвори ме више успокојавају, на само од било ког светског салона, него чак и од улепшане келије монашке. Нека сам хиљаду пута пре у затвору, него у оваквој кући.“
Једном, док сам боравио у Атини као гост једног пријатеља, он ме беше молио да примим неког породичног човека пре свитања, зато што није могао у друго време. Дође он тако сав радостан и стално прослављаше Бога. Беше у њему много смирености и простодушности, и преклињаше ме да се молим за његову породицу. Овај наш брат тада имаше око тридесет и осам година, и, у њега беше седморо деце. Њих двоје супружника, па још родитељи овога човека, дакле укупно их једанаесторо живљаше под једним кровом, тачније у једној соби. Говорио ми је уз сву једноставност која га је красила: „Када стојимо, сви можемо лепо да станемо у собу, али када треба да полегамо, није баш тако, мало је тесно. Слава Богу, сада смо под надстрешницом дозидали кухињу, па имамо више места. Ми имамо кров, оче, а има оних који живе под ведрим небом“. Он по занимању беше варилац. Живео је у Атини и сваки дан, пре сванућа кретао би за Пиреј, како би на време стигао на посао. Од сталног стајања и прековременог рада искочиле су му вене на ногама и осећао је болове, али велика љубав према породици чинила је да заборавља на бол и на здравствене сметње. Стално је о себи говорио са ниподаштавањем, како нема љубави јер не чини добра дела као хришћанин, а са друге стране стално је хвалио своју жену и говорио како она чини добра дела, зато што је, поред деце и његових родитеља о којима се такође бринула, ишла и скупљала прљаву одећу старих људи из комшилука, прала је, спремала им куће, а с времена на време скувала би им и по коју супу. На лицу овога породичног човека огледала се божанска благодат. Он је носио у себи Христа и био пун радости, а соба у којој је живео беше испуњена рајском радошћу. А они, који у себи немају Христа, пуни су тескобе. И да су у питању само два таква човека, не би им било доста ни једанаест соба. Ово једанаесторо људи са Христом у себи, стали су у једну собу.
Овако нешто бива чак и са духовним људима. Наиме, колико год простора да имају, видиш како им је тесно, зато што се у њих још није у свој пуноти сместио Христос. Да су жене које су живеле у Фараси виделе сав овај сјај и луксуз који данас постоји, чак и по многим манастирима, рекле би: „Бог ће бацити огањ да нас сажеже! Напустио нас је Бог!“. Оне су послове обављале за трен ока. Рано у зору требало је извести козе, после хајде да поспреме по кући. Касније би ишле до капеле ван места или се сакупљале по пећинама, и једна би, која је била писмена, читала осталим о светитељу тога дана из Синаксара. После би правиле на десетине метанија, изговарајући умну молитву. А радиле су и умарале се. Једна жена тада је морала да зна да шије све што је било потребно за једну кућу. А шиле су све на руке. Шиваћих машина за кућну употребу било je мало, тек понека у граду. По селима нису ни постојале. У целој Фараси можда да је постојала једна кућа са шиваћом машином. Шиле су оне својим мужевима све од одеће, и тада је све било удобно и комотно. А чарапе су плеле на руке. Имале су укуса, расположења, а исто тако и довољно времена зато што су живеле једноставно. Фарасиоти нису гледали на ситнице. Живели су монашком радошћу. А ако на пример покривач није био добро прострт, те је са једне стране мало висио над креветом, па би ко рекао: „Намести ћебе“, одговарали би: „Да те то не спречава у молитви?“
Е, ову монашку радост данашњи људи не познају. Мисле да не треба ни у чему да оскудевају, или не дај Боже да се муче. Да су људи размишљали макар мало по монашки, да су живели једноставније, били би мирни. Сада се само муче. У души им је тескоба и очајање. „Тај и тај је успео зато што је саградио две вишеспратнице или зато што је научио пет језика итд.! Ја немам ни један стан, не знам ни један страни језик. Ах, изгубљен сам!“ Има неко један ауто, па каже: „Други има бољи. Да узмем и ја бољи“. И купује бољи, али опет нема радости, зато што трећи има још бољи ауто. Купи ти он још бољи, а после сазнаје како тамо неки имају приватне авионе и опет се мучи. Томе краја нема. А неко ко нема ауто, а Бога слави, има радост: „Слава Богу, каже, нека немам ауто; имам здраве ноге и могу да ходам. Колико ли људи има без ногу, који не могу да се сами побрину ни за своје основне потребе, не могу да иду у шетњу, потребан им је неко ко ће се старати о њима, а моје су здраве и читаве!“ Или хроми који каже: „А шта је са онима који немају ни једну ногу?“. И он има радост.
Незахвалност и похлепа велика су зла. Онај киме владају материјалне ствари, њиме владају напетост, потиштеност и тескоба, зато што час дрхти да му не узму ствари, а час да му не узму душу. Једнога дана дође неки богати човек из Атине, и мени ће: „Оче, изгубио сам контакт са својом децом; изгубио сам децу“. „Колико деце имаш?“, питам га ја. „Двоје, одговара он. Одгајио сам их на птичјем млеку. Није постојала ствар коју су пожелели, а да је нису добили! Чак сам им купио и по аутомобил“. Из разговора се потом испоставило како су по ауто имали и он, и жена му, и деца свако свој. „Благословени мој, рекох му, ти уместо да решиш своје проблеме, ти си их још увећао. Сада ти треба једна велика гаража за све те аутомобиле, један мајстор и то да га плаћаш четвороструко да ти их одржава, а да не причам о томе да сте сада сви четворо у сталној опасности да не погинете. А да си поједноставио свој живот, и породица би ти била на окупу, и разумевали бисте један другог, и не би имао оваквих проблема. Сада нису крива твоја деца. Ти си крив зато што се ниси побринуо да другачије васпиташ своју децу“. Једна породица четири аутомобила, гаража, мајстор итд! Нека и закасни неко тамо где иде. Сва та удобност је изродила проблеме.
Другом приликом, дошао ми је у посету један други човек, такође породичан, било их је петоро укупно, који ми рече: „Оче, имамо један аутомобил и сада размишљамо да узмемо још два. Биће нам лакше“. „А јеси ли размишљао о томе колико ће вам бити теже?“ кажем ја њему. „Један још и можеш да утераш у неку рупу, а са три аутомобила куда ћеш? После ти треба гаража и читав магацин за гориво. Имаћете троструку опасност. Боље вам је да имате тај један и да смањите своје трошкове. Имаћете времена да гледате децу. Имаћете мир. Једноставност је све у животу“. „Нисам о томе размишљао“, одговори он мени.
 
Старче, рекао нам је једном један човек да два пута није могао да угаси аларм на аутомобилу. Први пут, зато што му је мува ушла у ауто, а други, зато што је он сам био неправилно ушао у кола.
 
– Мученички је њихов живот, зато што не поједностављују ствари. Комодитет већином изазива проблеме. Људи у свету даве су у стварима. Натрпали су се разноразним удобностима, па су себи загорчали живот. Ако човек не поједностави ствари само једна удобност порађа гомилу проблема.
Када смо били мали, одсекли бисмо крајеве калема од конца, у њега угурали „осовину“ и тако бисмо направили лепу играчку. Мала деца се више радују једном аутомобилчићу играчки, него што се отац радује када купи нови мерцедес. Ако упиташ неку девојчицу: „Шта би више желела, једну лутку или једну вишеспратницу?“ видећеш да ће ти одговорити да више жели лутку. И на крају крајева, деца знају шта је испразност овога света.
 
– Старче, шта највише помаже да човек појми радост у скромности и једноставности?
 
– Да се схвати дубљи смисао живота. „Иштите Царства Божијег…“ (Мт 6, 33). Одатле креће једноставност и сваки добар приступ.

9 коментар(а)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *