НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ – ПРИХВАТАЊЕ НЕПРАВДЕ
 
Света јуродивост
 
– Старче, колико има отшелника[1] на Светој Гори?
 
– Не знам. Кажу да их је седам.[2] Већ неколико година веома је тешко наћи мирно место за подвизавање. Зато је неколицина отаца, док су на Светој Гори још постојали идиоритмијски[3] манастири, пронашли други начин да живе у подвигу. На пример, рекли би: „Овде нема мира, отићи ћу у неки идиоритмијски манастир и радићу да сакупим новац“ и други су им то поверовали. Одлазили би у идиоритмијски манастир, радили онде два – три месеца и после тога би тражили велику повишицу. Пошто је не би добили, рекли би: „Немам интереса. Отићи ћу.“ Узели би мало двопека и одлазили. Крили би се у некој пећини и подвизавали се. Остали су имали утисак да су отишли да раде на неко друго место. А ако би у манастиру питали: „Шта је било са оним оцем, је ли био овде?“ говорили би: „Јесте, био је, али какав чудан човек! Хтео је одавде да покупи новац. Тражио је повишицу. Монах, па тражи повишицу! Какав је то монах?“ Међутим, такав отшелник би имао добробит и од подвига у коме је живео и од оптужби других, а имао је добробит и од крадљиваца. Зато што би лопови сазнали да тај и тај има новаца, отишли би у пећину, мучили би га, али ништа не би нашли.
 
Старче, како да се угледам на врлину неке сестре, ако је она крије?
 
– Када је не би крила, не би била врлина. Светитељи су се више борили да сакрију своју врлину, него да је стекну. Знате ли шта су чинили луди Христа ради? Прво би напустили световни начин мишљења и проникли дубоко у јеванђелску истину. Али, како им то није било довољно, доводили су се у стање свете јуродивости зарад љубави Христове. Уопште их није дотицало што год да им чине, или говоре други. За то је, међутим, неопходно велико смирење. Човек из света, међутим, много се потреса ако му неко каже нешто рђаво, или се жалости ако га не похвале за нешто што је учинио. Ови се, међутим, радују када људи имају погрешно мишљење о њима.
У стара времена, било је Отаца који су се чак претварали да су ђавоимани, како би сакрили своју врлину и како би други променили мишљење о њима. Када сам био у манастиру Филотеј[4], који је тада још био идиоритмијски манастир, био је тамо један отац, који се раније подвизавао у Вигли[5]. Чим је схватио да су оци наслутили његов подвиг и његов духовни напредак, отишао је са благословом свог духовника. „Хајде,“ рекао им је, „досадило ми је да овде једем расквашени двопек. Идем у неки идиоритмијски манастир, па да једем и месо, да живим као човек! Морам ли да будем овде?“ Тако је отишао у Манастир Филотеј и претварао се да је ђавоиман. Дочула његова сабраћа да је постао поседнут, па су, међу собом, о њему говорили: „Штета, јадан, постаде ђавоиман. Али, то се могло очекивати. Оде одавде у идиоритмијски манастир да би тамо јео месо, јер му је досадило да овде једе расквашени двопек.“ А шта је он, у ствари, радио? Више од двадесет пет година није јео кувано јело и није спавао. По целу ноћ је ходао по ходницима, са фењером у руци, да не би заспао. Кад би се уморио, на кратко би се наслонио на зид, па чим би га мало ухватио сан, шапатом би почео да изговара молитву: „Господе Исусе Христе…“ па би наставио умно. Понекад би му измакла и чула се понека молитва. Када би срео неког од монаха, говорио би му: „Моли се, моли се да оде демон.“ Тако су га сви сматрали поседнутим. Један сасвим млади монах рече ми једнога дана: „Ух, тај поседнути!“ „Не говори тако“,рекох му, „он поседује многе врлине, али се претвара да је поседнут.“ После тога га је поштовао. Када је умро, нашли су га како у руци држи парче хартије на коме су била исписана имена све његове сабраће, а поред сваког имена био је погрдни надимак, само да би осујетио, чак и мртав, и најмање добро мишљење које би неко могао да има о њему. Одисао је миром. Видиш, све је учинио да се прикрије, али га је благодат Божија одала.
Зато нико не треба да доноси суд о неком човеку на основу тога како изгледа, ако није у стању да просуди шта у себи крије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Године 1950, када je старац Пајсије први пут отишао на Свету Гору, док је тражио путељак који води од Кавсакаливије до скита (испоснице) Свете Ане, сусрео је једног отшелника „…озарена лица – могао је имати око седамдесет година – по одећи се видело да није обичан човек. Целом својом појавом изгледао ја као светитељ!“(Героутос, Псисгши ‘Аушре1тоо, ‘АушреТтш. Патерес, ка1 AyiopeiTiKa, екб. ‘I. ‘Hao^. Ебауу. l’Ico. 6 (c)еоА,6уос,, Еоорсвтт) (c)еааа-Xov’.kxc, 1993. а. 46 к. е.). Када је упитао испосника где борави, он му је одговорио: „Негде овде“, и показао му врх Атоса. Касније, искусни старци Су га уверавали да је на врху Атоса у безмолвију живело дванаест отшелника.
  2. Разговор се води новембра 1988. год.
  3. Идиоритмијским се назива манастир у којем сваки монах има свој пропис, а за свако задужење плаћа му старешина који управља манастиром.
  4. Од 1956. до 1958. године
  5. Испосница Вигла налази се на југоисточном делу полуострва Атос.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *