НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – СПОЉАШЊА БУКА И УНУТРАШЊИ МИР
 
Уништили су и мир Светих Места
 
Немирни светски дух нашег времена уништио је, на жалост, својом тобожњом цивилизацијом чак и мир Светих Места, која уносе спокојство и освештавају душе. Немирни човек никада нема мИра. Нису нигде оставили ни једно једино место у миру. Чак су и од Светих Места сада направили!… Како пише у житију Одшелнице Фотине[1] у пустињи у којој се подвизавала подигли су киоске; кантине!… у испосницама у којима се беху подвизавали толики монаси, толики светитељи, Енглези су продавали освежавајуће напитке! Готово је са пустињом! Куће, радиоапарати, продавнице, хотели, аеродроми! Баш као што каже свети Козма: „Доћи ће време када тамо, где наши момци сада одлажу своје кремењаче, цигани остављати виолине!“ Хоћу да кажем, тако смо и ми завршили: тамо где су се подвизавали, где су своје бројанице одлагали монаси, сада држе радиоапарате и освежавајуће напитке!… Е, све ми се чини, да убрзо ни то никоме неће бити потребно. Како ствари стоје, све ми се чини да се живот ближи крају. Завршава се живот, ближи се крај овоме свету.
 
Старче, има ли сада на Светој Гори јoш мирних места?
 
– Ма одакле сада тамо мирно место? Стално праве нове путеве кроз шуму! Аутомобили одавде, аутомобили оданде! Чак су и на места која су важила за пустињачка и испосничка довезли аутомобиле. Питам се шта траже ти људи у пустињи! Арсеније Велики је у пустињи слушао како шушти трска на поветарцу и говорио: „Каква је то бука? Да није земљотрес?“ Шта би било да су Свети Оци морали да гледају ово што се данас дешава!
Некада су се монаси, који су по послушању послуживали за трпезом, или у гостопримници, много умарали. Морали су да оперу тањире, да орибају бакарно посуђе… Данас имају помагала, имају разна савремена средства од којих већина подиже буку. Сећам се, ми смо у општежићу у великим ћуповима доносили воду са једног извора, ручном дизалицом, уз помоћ ужади, полако смо их подизали до трећег спрата. Сада пумпају воду моторном црпком и стално чујеш оно: „дрн-дрн“. Подрхтавају зидови, звече стакла на прозорима! Да бар ставе некакав пригушивач. У војсци, за време грађанског рата, пригушивачем сам пригушивао радио пријемник, па га ни они преко пута нису чули.
Једног дана дођоше у моју келију монаси из једног манастира и почеше врло гласно разговарати. „Тише мало“, кажем једном од њих, „чују нас свуда наоколо!“ Али он ништа. „Тише“ поново му кажем. „Благослови, старче“ одговори ми он, „навикли смо да вичемо у манастиру, јер имамо генератор и морамо да говоримо гласно, да бисмо се чули.“ Чујеш ли? Уместо умно да се моле и говоре тихо, они вичу на сав глас, јер имају генератор! А зло је у томе што тако дају себи одушка, као нека данашња деца, и слушају то дрн-дрн…, па тако тај дух улази и у монаштво. Дотле смо дошли: то им се, значи, допада.
Виdео сам јутрос једну сестру: личила је на астронаута! Силазила је одозго путем са сламним шеширом на глави, маском на носу и косилицом у руци, сва поносна! Астронаути се нису поносили толико када су се вратили са месеца! Убрзо чујем: врррр……. Погледам, а она коси траву оном косилицом! Ма нема више места где се не чује некакво вррр… Заврши она своје, а онда дође други, са још једним „вррр“, и поче да оре! Ишао је са тим тамо, амо. Онда узме другу машину да издрља земљу. Ето, шта нас је снашло!
 
Али, старче, кад већ постоје машине да нам олакшају посао…
 
– О, само да знате колико их има! Само избегавајте, колико год можете, избегавајте она бучна, избегавајте буку. Бука нас изводи из манастира. Чему вам служи она табла доле на којој пише „Исихастирио“ [у преводу: „Тиховалиште“]? Боље напишите „Бучилиште“, или „Узнемиравалиште“! Шта ће нам манастир у коме нема тишине за тиховање? Зар још нисте схватиле колико је слатко безмолвије? Да сте то схватиле боље бисте ме разумеле и схватиле бисте још понешто. Да сте икада окусиле духовне плодове безмолвија, било би свакако и позитивног немира и више бисте у духовном животу тежиле светом безмолвију.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Отшелница Фотина родила се 7. јануара 1860, у Дамаску у Сирији. Родитељи су јој били Грци. Око 1884. одлази у пустињу преко реке Јордан. 1915. год. због Првог светског рата, била је принуђена да оде у Јерусалим, где је остала до краја рата. Потом је Отишла у пустињу западно од Мртвог Мора, где се подвизавала све до своје смрти. – Архимандрит Јоаким Специерис, Одшелница Фотина, Келија Св, Бесребреника, Нови Скит, Св. Гора, 1994.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *