НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ, ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋА
 
Велика удобност духовно онеспособљава човека
 
Данас свет гледа на лепоту и тако сам себе обмањује. Европљанима[1] то помаже: чекићима и тестерама вечито праве неке нове, лепе ствари, наводно практичније, како људи не би морали ни за.чим иоле да потегну. Раније уз помоћ различитог алата који се користио за рад, људи су бивали јачи, крепКији. Са данашњим разноразним помагалима, после рада морају да иду на физиотерапије и масаже. Лекари се данас специјализују у масажи! Видиш данас столара са оволиким стомаком! Где си на таквог дрводељу могао да наиђеш раније! Да ли би, дељући хоблицом лево-десно, могао да пусти стомак?
Многе удобности, када пређу границе, онеспособљавају човека и он се улењи. Иако би могао руком нешто да окрене, мисли: „Е не, боље да притиснем дугме па нек’ се само окреће“! Кад човек навикне на лако, после хоће све да иде тако. Данас људи хоће мало да раде, а много да буду плаћени. Кад би могло да уопште не раде, било би још боље! Овакав дух запатио се и у духовном животу – хоћемо да будемо свети без труда.
Исто тако, већина њих који су осетљивог здравља, трпе управо због лагодног живота. Ако дође до рата, како ће то да поднесу овакви људи,; навикли само на удобност? Раније је народ био у најмању руку прекаљен, чак и деца, и све се дало издржати. Данас им требају витамини Б, Ц, Д и … мерцедеси, како би преживели! Видиш, и дете са неком атрофијом, ако крене да се бави било којим послом, полако добија мишице. Долази ми много родитеља и говоре ми: „Моје дете је парализовано“, док су му у ствари ноге само мало више ослабеле. Они га нахране – оно седне; они га опет нахране – оно опет седне. И тако, како само седи, ноге му се уопште не укрепљују храном, и тако завршава у колицима: „Прочитај му молитву, кажу ми, дете ми је парализовано“. А ја се питам, ко је ту парализован, дете или родитељи? Ја им кажем да му дају храну која не гоји, да га воде да шета. Тако, с временом топе се килограми, полако се крећу све природније, а на крају неки играју и фудбал! Бог ће помоћи заиста парализованој деци којој не могу помоћи људи. Једно дете из места Конице, изузетно немирно, бомба беше спржила. Нога му се била згрчила и није могао да је испружи. Но, пошто га место није држало и није се никако дало умирити, од те његове несташности стално је покретало ногу, и – протегнуше се нерви и дечачић прохода. После је ишао и у устанике!
И мене је, кад ми се нога беше укочила од ишијаса, када сам с бројаницом у рукама ходао, попустио бол. Кретање много пута помаже. Ја ако се разболим два до три дана, па не могу да се крећем, кажем себи: „Брже, помози ми, само мало да устанем, да се могу покренути, а после ћу ја за све да побринем… Ићи ћу да насечем дрва“. Јер, ако останем у кревету, биће ми још горе. Зато, чим се мало осмелим, макар био и прехлађен, стиснем зубе и устајем да насечем дрва. Добро се обучем, презнојим, и прехлада ишчезава. Наравно, знам да је лежање много пријатније, али натерам себе и устајем, и све нестаје. Ево, видим како ми, кад ми дођу људи и седим са њима на пању, трну ноге. Могао бих узети какву подлогу и сести на њу, али где после да нађем јастучиће за све. Зато, када гости оду, ја по ноћи шетам један сат са бројаницом. А пошто имам неки мали проблем са циркулацијом у ногама, кад се вратим у собу, протегнем мало ноге. Наиме, ако запустим себе, после треба други да брину о мени. А сада сам ја тај који брине о другима. Јести ли разумели? И зато човек не треба да се радује лежању, јер то не помаже.
 
Старче, да ли је комодитет увек на штету?!
 
– Види да ти кажем; има случајева када је он потребан. На пример, осећаш ли да те нешто боли, немој седети на тврдој дасци, већ постави нешто мекано испод себе. Али, зашто мора тај прекривач да буде од сомота? Нека буде од неког обичног материјала. А ако си јуначина, немој ништа ни да стављаш.
 
Старче, људи кажу: „Он је стари вук“:
 
– Да, ту поред моје колибе живи један монах сa Кипра, старац Јосиф из Карпасије. Њему је сто шест година[2] и још увек сам брине о себи. Где да нађеш данас тако нешто у свету! Неки данашњи пензионери не могу ни да ходају. Ноге им слабе, и уз то, они се дебљају од седења, и постају неспособни. А да су узели нечим да се занимају, то би им у многоме помогло. Старца Јосифа су узели једном монаси Ватопедског манастира к себи. Окупаше га, опраше му одећу, уредише га, али он им рече: „Чим крочих овде, разболех се. Ви сте ме разболели. Носите ме у моју колибу да умрем“. Нису могли другачије те га вратише. Ја сам се запутио један дан да га обиђем. „Како си?“, упитах, „Чуо сам да си ишао до манастира“. „Да, ишао сам, одговори ми, покупили су ме аутом, одвели до манастира, окупали су ме, очистили, уредили, а ја се разболео. ‘Водите ме натраг’, рекох им. Чим сам стигао овде, било ми је боље“! Он не види а прави бројанице. Једном кад сам му био послао мало тестенине, рекао је: „Шта, зар старац Пајсије мисли да имам сушицу, те ми шаље ово?“. Он једе пасуљ, наут, боб. Сав пуца од здравља! Прави момак! Хода помоћу два штапа, И тако са свим тим штакама иде у врт и бере зелено поврће. Сам сеје зрневље, сам иде по воду и пере свој веш, сам се умива. После чита Службу, Псалтир, своје правило, молитву. Само да знате, узео је мајсторе да му поправе кров, и сам се са оне две штаке попео на кров да види како то они раде. Они су му говорили: „Сиђите доле, оче!“. „Не, има да се попнем, одговарао им је, да видим ја шта ви то радите“! Истина је да се мучи. Али, када би само видели какву радост има. Његово срце лети! Оци му кришом узимају одећу да му је оперу. Једном сам га упитао: „Је ли, шта радиш са одећом?“ „Често се деси да ми је узму, рекао ми је; ето, тајно ми је односе. Али перем и ја – сипам у воду ове факсове[3], оставим веш у лавору пар дана и сам се опере“! Видиш ли какво је то уздање у Бога, а други имају све живо, и поврх тога и фобије итд. Док су га пазили, он се разболео; чим су га оставили, оздравио је.
Лагодан живот није на корист. Комодитет није за монаха. Можеш бити лепо ваsпитан, али треба да будеш и строгo одгојен, да би био здрав. Другачије ниси монах.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац, када говори о Европљанима и Западу, не потцењује ове народе, већ жели да дуари на рационалистички и безбожни дух.
  2. То је било новембра месеца, године 1990.
  3. Мисли на стари детерџент за прање рубља „FAKS HELIZIM“.

9 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *