ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ
 
Разговор са јеромонахом Кирилом Карејским
из келије Светога Николаја „Бакреног“
 
Манојло Мелинос: Свилена буба, драги моји читаоци, у својој чаури испреда свилене нити независно од спољних утицаја који као негативни фактори уништавају микросвет у њеном окружењу. Монах пак, у свом кукуљу, у својој келији, бавећи се каквим радом моли се и ради молећи се. Сетимо се подстрека Учитеља пустиње Великог Антонија, који каже у свом двадесет шестом канону: „Када седиш у својој келији, постарај се да обављаш следеће три ствари: рукодеље, псалме и молитве“. Сходно овоме каже и свети Теодор Студит: „Подвижнички живот није ништа друго до уздржање од страсти, мотрење помисли и стална борба са невидивим непријатељима“. Подвижнички Оци Цркве подстичу монаха обраћајући му се, био он становник општежића или исихаста, живео он у својој келији или у пустињи: „Не пропусти да преклониш колена. Наиме, у коленопреклоњењу иконизује се отпуштање греха, зато што је то став исповедања. Устајање пак из коленопреклоњеног става указује на покајање, које означава обећање на живот у врлини. А свако коленопреклоњење нека се чини уз умно призивање Христа, тако да припадајући душом и телом Господу, приволиш Господа сваке душе и тела на измирење. Ако пак уз умну молитву чиниш и какво добро дело рукама својим, не би ли одагнао сан и мрзовољу, то је најврлије по подвижничком канону“.
Све ово од своје младости држали су и држе благословени Атоски Старци, о којима нам Светогорски монаси у овој књизи говоре.
У датом случају у питању је разговор са светим јеромонахом о. Кирилом Карејским, који припада братству келије Светога Николаја Бакреног, овде у атоској престоници. Разговор у целини изложен је у деветој књизи серије „Искуство Отаца“, под насловом СТАРЦИ НА АТОСУ
 
Топло вам захваљујем, оче Кириле, што сте се одазвали на моју молбу да нам говорите о великим ликовима Атоских стараца које сте упознали. Слушамо вас са пажњом.
 
Јeромонах Кирил Карејски: Благодарност је моја (иако мени као монаху не приличи да имам ишта своје, осим жалости због својих грехова!..). Хвала ти, брате мој, што си прихватио да слушаш моја ништавна светогорска искуства. Овај наш разговор за мене представља светло подсећање на то да сам „онај који зна а на жалост не чини“… уздам се у милост Божију, заступништвом светих отаца, које, авај мени, упознах; кажем пак авај мени, зато што нисам приклонио „ухо које слуша“ њиховој врлини, нисам ‘прекопирао’ ни по најмање њихов свети живот…
Много пута ишао сам у Катунакију, и сам и са својим духовником оцем Харалампијем из Дионисијата, тада док сам, као врло млад, живео у општежићу манастира Светога Јована Претече. Као што је познато, претходни игуман о. Харалампије је сабрат оца Јефрема Катунакијског, обојица духовна чеда оца Јосифа Спилеота Исихасте. Сабрати њихови су били и јесу старац Арсеније Дионисијатски и старац Јосиф Ватопедски. Дакле, ишао сам често у Катунакију и исповедао се код о. Јефрема, од којега сам уз благослов добијао и његове мудре савете.
 
– М.М.: Чим би се ко нашао пред њим, оче Кириле, шта би прво приметио на овом скромном старцу?
 
Јером. Кирило: То су његове очи! Те орловске, продорне очи. Пре него што би га ко поздравио, он би те погледао директно у очи и преко путање твог погледа имао би утисак да ти урања у мисао, да испитује твоје помисли и да ти већ говори о свему ономе што си желео да га питаш!.. Гледајући у њега имао би утисак да пред тобом стоји једна људина која те разобличава, мами. Изворни старац!..
 
– М.М.: Колико знам; оче Кириле, ви сте веома добро упознали оца Пајсија.
 
Јером. Кирило: Наравно, познавао сам га. Чак, на подстрек нашег оца Јеротеја и оца Кирила, посетио сам га много пута. Стално ме је саветовао, управљао и то сматрам великим благословом. Њега сам упознао пре него што сам упознао оца Кирила, то јест пре него што сам се чак повезао са Бакреном Келијом, којој слава Богу припадам. Старац Пајсије је у неком смислу био духовно везан за нашу Келију, зато што када је манастир Ставроникита постао општежитељни манастир, тада је наш први намесник био старац Јеротеј. Он је замолио оца Пајсија да се пресели из Скита Ивирон у манастир Ставроникиту. Замолио га је и отац Григорије, иначе пореклом из мога краја, старац из Скита Светога Јована Богослова, који се налази мало даље од келије оца Пајсија. Отац Василије Гондикакис, игуман у Ивирону, и наш отац Јеротеј обновили су манастир Ставроникита. То је дакле духовна сродност оца Пајсија и наше Келије.
Сећам се једанпут када сам му био ишао – била је јака зима и непрестано је падао снег. Прошао сам поред Буразерија и оци су ме тамо опремили кожним чизмама како бих се могао лако пробијати кроз дебели снег. Уз доста потешкоћа стигао сам до старца. Отпочели смо разговор. Како смо причали, отац Пајсије је „уочио“ да су ми се чарапе сквасиле од ходања по снегу. Отишао је на трен и донео ми своје чарапе! Разговор се био веома одужио и у једном моменту старац нагло устаде. Ја сам се изненадио како се тако изненада усправио. Он изненађен, рече ми:
– Ух, бре дете моје. Заборавили смо се у разговору и већ се смркло. Шта ћеш ти сада да радиш?
Покушао сам да искористим јединствену прилику и рекох му, сигуран да ћу понудити… решење:
– Оче, остаћу ноћас овде.
– На то заборави, то је искључено. Нема шансе да останеш
овде.
Након свог негирања о. Пајсије рече смешећи се:
– Сад ћу да те избацим напоље да те поједу вукови!
Видео сам да није било умеснб да седим више – ко зна какво строго правило би свети старац током ноћи чинио, а за тако нешто није желео… обожаватеље – те тако устадох да кренем. Када смо изашли из његове келије, нисмо могли да разаберемо лице један другом од силнога снега који је непрестано вејао. Поново ме узео са собом у келију и мени ће:
Чекај, благословени, да видиш какву… опрему ћу да ти дам. На тренутак нестаде и убрзо се врати носећи једну огромну
пластичну кесу, као оне у кбје ее одлаже одећа. Добро сам га погледао не разумевши ништа. А старац узе у руке ону кесу и.“ обуче ми је. Од главе до пете. Чак су и чизме које сам носио биле покривене! Но, за само неколико секунди најлон се замагли од мога даха и хладноће. То је био један једини пут када сам видео оца Пајсија како се смеје из срца свом снагом. Он се увек осмехивао, али то је био први пут да сам га видео како је грохотом праскао у смех. Што би рекли, одузео се од смеха!.. Ја се постидех, поцрвенео сам као рак, односно више сам се заледио. Тада о. Пајсије извади из свог пепа мали баштенски Нож са дрвеном дршком и мени ће:
– Сад ћу ти срезати сву твоју гордост и егоизам!..
Зграби он кесу све заједно са мојим носом, одавајући намерно утисак, шалећи се, да ће и једно. и друго да одсече! Е, у том часу сам се врашки укочио! Како ме је држао за ное, дограби он ону кесу и ножем је засече тачно на месту. мог носа (који је тик у последњем моменту… пустио), како се не би замагљивао мој „екафандер“. Одмах потом ми рече:
, Хајде, иди сад. Иди с благословом Христовим.
Отишао сам, истовремено се смејући и плачући, мислећи о старчевој очинској и отачкој бризи…
Од тада сам много пута ишао код њега и слушао његове савете. Заиста се не дају описати моја благословена искуства из сусрета са њим. То се не може исказати. Нема речи… ја тада, као младић, желео сам да се уверим у то каква је воља Божија у вези са мном, и зато сам често ишао код њега. Управљао ме, поучавао, подржавао, чувао, снажио… И након мог рукоположења у свештеника ишао сам код њега и он ми је указивао на прави пут.
– М.М.: Колико знам, он је веома дубоко ценио свештени
чин.
Јером. Кирило: Заиста, веома много. Рећи ћу ти следеће: од првог пута када сам као младић отишао код њега, до последњег, нешто мало пре него што ће отићи у Солун због болести (од када више није био крочио на Свету Гору) био ми је нагласио:
. Ја ти говорим ово све, али ти има да слушаш оно што ти буде рекао твој духовник.
И ја ово наглашавам, зато што постоји тенденција да говоримо претерано: „Ово је рекао старац Пајсије…“. Односно, приписујемо оцу Пајсију или било ком другом старцу „све“ оно што можда ми свесно или несвесно сами желимо. Отац Пајсије мени никада није рекао под притиском „уради ово, уради оно“. Чак ме је два три пута прекорио, рекавши ми:
; – Кад већ имаш духовника, зашто долазиш код мене?
– Али ја ти долазим уз његов благослов, оче.
– Кажи ти свом духовнику да ти не даје… благослов да долазивд ^ говорио би ми полушаљиво полуозбиљно.
Старац је високо ценио свештенство и личност другога човека. Ко је хтео да добије од њега савет по сваку цену – а сваки дан би на десетине и стотине људи чекало испред његове келије – одговарао би на њихова питања са великим смирењем, без „изигравања“ (како се каже) ауторитета, тако што би им .слао поруку: пазите, то сам „ја“ а не неко други!..
Много пута сам покуцао на његова врата и није ми био отворио! Ја са своје стране нисам се повлачио, био сам упоран! Отишао бих му следећи дан. Старац ми је говорио разоружавајући ме, али наравно педагошки:
– И јуче сам те видео! Немој мислиТи да нисам, али шта да ти радим? Исти си као и прошли пут!.. Ти се бре човече не мењаш. И зашто бих ти ја онда отварао?!
Ја еам врло добро знао да се он у тим тренуцима молио. То јест, то је било време његовог главног „посла“. За сваког монахатлавни „посао“ је молитва.
– М.М.: Оче, топло вам захваљујем на опису ваших светих сећања на контакте саоцем Пајсијем и оцем Јефремом, подвижником из Катунакије. Много вам захваљујем из дубине ceola срца…
Јером. Кирило: Њима да захвалиш,’ онима који су живели у нашем свету и благословили га, окрепили га и подупрли својим великим врлинама. Нека су на нама њихове богоугодне молитве. Амин.
М.М.: Заиста, драги моји Читаоци, велика је корист свима нама из посредног или непосредног контакта са овим светитељима Божијим. То је нама обезбеђење њихових богоугоДних молитви. Свети Исаак Сиријски каже у својим подвижничким сЦисима: „Молитва израсте у прибежиште помоћи и извор спасења, у ризницу уверености и сигурну луку од буре; у светлост онима који су у мраку и ослонац болеснима и покров у време искушења; у помоћ у врхунцу болести, штит избављења у бици и стрела напета против непријатеља“. Њихове молитве су богоугодне, јер се приносе уз потпуно смирење духа. Авва Исаије каже: „Чинећи радње (одређене молитве), ако их чиниш у смирености духа, као онај који је недостојан, биће црихваћене од Бога. Знај да; ако се узнесеш у срцу ништаван је сав твој труд“. Веома велики подвижник Свети Василије, бележи у својој беседи о подвижништву: „Управи се у својој келији, не по данима или месецима, него по дугогодишњим периодима хвалећи свога Владику даноноћно, прдражавајући херувимима“. Наиме, наша молитва треба да буде првенствено славословна а потом иштећа.
Сетимо се овде чувеног светогорског старца оца Тихона, који је оца Пајсија произвео у великосхимника. Он желећи управо то да покаже – нарочити значај славословне молитве – говорио је (како излажемо на другом месту у овој књизи): „Једно: Гоеподе помилуј .= 100 драхми; једно: Слава Теби Господе = 1000 драхми“!..
, И, ако је молитва уопште главни рад монаха, много више је то Литургија, као стална храна и слава његова! У Светој Тајни Евхаристије имамо пуноту и врхунац подвижничке путање, поновни узлазак ка вечној Отаџбини.
Сваки монах осећа – у Светој Евхаристији – да се налази у свом природном центру. Читаво његово биће урања у изворну химну Евхаристије. Света Литургија васпоставља свакога човека у област светих анђела; Тако одсада, одавде – у Светој Евхаристији – монах открива и остварује свој анђелски призив, свој позив да поетане раван анђелима, у истину „равноанђелски“!

9 коментар(а)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *