НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ – И САМО ПРИСУСТВО ХРИШЋАНА ЈЕСТЕ ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ
 
Примери најбоље говоре
 
– Старче, да ли људи који живе духовно у свету треба да показују да посте?
 
– Кад је реч о утврђеним постовима Цркве као што су среда, петак, Ускршњи пост, итд., онда треба, јер је то исповедање вере. Друге постове који бивају из посебне жеље за подвигом, из љубави према Христу или да би нам се услишила молитва, онда их треба постити тајно.
Наш циљ је да живимо православно, а не само да говоримо или пишемо православно. Видиш, зато једна проповед не поучава, не утиче на другог човека, ма колико да је добра, уколико проповедник не живи у складу са својим речима.
 
А ако слушалац или читалац има добро настројење?
 
– Е, тада он већ има божанску благодат и зато му то бива на корист. Али неко ко нема добро настројење узеће и преиспитати оно што говори проповедник и то му неће бити на корист. Размишљати на православан начин је врло лако, али живети тако је врло тешко. Једном је неки богослов држао проповед и рекао слушаоцима да треба да дају крв јер је била велика потреба. И стварно су га многи послушали, али он сам није дао ни једну кап, иако је имао крви… у изобиљу. Многи су се због тога саблазнили. „Ја сам“, говорио је, „својом проповеђу учинио много и подстакао сам људе да дају крв, а то је као да сам дао највише крви.“ Тако је повлађивао својој помисли. Али боље би било да није држао ту проповед, већ да је без речи отишао и дао крв. Дела су важна. Један посетилац ми каже: „Ја сам десничар“ и пошто није имао никакве везе са црквом питам га: „Ако се не осењујеш крстом, шта ти то користи?“ рекох му. „Ако не прави знак крста, од какве је користи што је рука десна? По чему се разликује од леве којом се и овако и онако не осењујемо?“ Ако си десничар и не осењујеш се крстом, по чему се разликујеш од левичара? Ствар је у томе да будеш духован човек, да будеш у близини Христовој и тада ћеш помоћи и другима.
Кад човек води исправан живот то се прочује надалеко. У једном нашем граду је живео један протестант који је свакога осуђивао, свештенике, епископе. Близу тог града у једном манастиру се подвизавао неки монах. Десило се да је неки безбожник неком приликом упитао протестанта: „Добро, осуђујеш свештенике и епископе а шта кажеш за овог аскету?“ Одговара му протестант: „Њега признајем јер се разликује од осталих.“ Верујући човек, без обзира где живео, ако је исправан може много да помогне! Сећам се да је један мој познаник био полицајац на граници. Тамо су били и Срби комунисти и то од оних најбезбожнијих, најдоследнијих чланова партије. Када су српски свештеници долазили на грчку границу, тај мој познаник полицајац им је љубио руку. Комунисти су то приметили. Било им је чудно што грчки полицајац љуби руку српском свештенику! То је на комунисте оставило дубоки утисак и натерало их да размишљају о вери.
Колико могу бити од помоћи они који имају свој став и који му остају доследни! Зато се и ја посебно старам о неким истакнутијим људима и гледам да им помогнем, јер они својим ставом могу да служе као добар пример. Ево такав пример може да буде један мој познаник, генерал. Јер, што год чини, чини то од свег срца, из дубине душе. Ништа не чини површно. Остали, гледајући у њега, морају да се замисле и на тај начин он им помаже. Некада су људи на власти, чак И на обласном нивоу, имали принципе, имали су вере. Знате ли шта је једна жена из управе једног града рекла неком члану градске владе? Једном је пошла са мужем на некакав свечани ручак, а било је време Госпојинског поста. На гозби је било свега и свачега, рибе, меса… Она није ништа јела, јер је била на поету. Приметио је то један члан градске владе, па јој рече: „Болесници и путници имају разрешење од поста.“ „Да, путници на четири точка!“ Одговори му она и није ни окусила оне ђаконије. Тој гозби је, међутим, присуствовао и један клирик који иМ се свима обратио: „Велика ми је част што се налазим међу вама…“ и тако даље. Изговорио је брдо похвала. Међутим, супруг оне жене му упаде у реч: „Не уздајте се у кнезове, у синове људске, у њима нема спасења“ (Псал. 146,3). Јер онај је почео да им ласка. Другом приликом, опет, иста та жена рекла је професору Богословског факултета: „Немојте због ситница да обарате свештенике на испитима. Гледајте да положе, јер епархијама недостају свештеници!“ Хоћу да кажем да су се некада људи из локалне власти занимали за Цркву и служили су народу за пример.
Данас би људима могло бити од велике помоћи кад бисмо им ми, хришћани, пружили пример својим животом у Христу. Хришћани треба да се одликују духовним јунаштвом, племенитошћу и пожртвованошћу. Зато говорим мирјанима: „Љубите Христа, будите смерни, испуњавајте своје дужности и Христос ће учинити да људи примете вашу врлину.“ Врлина има особину да „одаје“ човека, где год се налазио. Чак и да се сакрије и прикрије јуродивошћу, врлина ће га „одати“, макар и касније, а то сакупљено благо, које ће се изненада открити, много ће помоћи другим душама. Тада, можда, још и више.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *