НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ЗАВИСНОСТ ОД НЕБА – ПРОМИСАО БОЖИЈИ
 
Човек често одређује без Бога
 
Неки човек је направио акваријум и целога дана је говорио „слава Теби Господе“ јер је непрестано у њему гледао промисао Божији. Говорио ми је како рибица, чим се излегне, па буде мала као глава чиоде, има на себи као неку кесицу са течношћу, којом се храни све док не порасте толико да може да улови у води понеки микроорганизам. Обезбедио јој је, дакле Бог „мањерку“[1]! А ако чак и за та бића постоји промисао Божији, како је тек за човека! Али човек често одлучује и одређује не осврћући се на Бога. „Имаћу“, каже, „двоје деце“. Бога и не рачуна. Због тога се и дешавају толике несреће и гину толика деца. Већина људи има двоје деце, једно удари ауто, друго се разболи и умре, па на крају остају без деце.
Када родитељи, састворитељи Божији, имају проблема упркос великом труду који улажу да би одгајили и отхранили децу, треба смирено, ширећи руке ка небесима, да заишту помоћ од Великог Створитеља. Тада се радује и Бог, Који дарива помоћ и човек, који благодарно Његову помоћ прима. У време када сам био у манастиру Стомију, упознао сам једног оца породице који је имао много деце. Био је пољар[2] у једном селу у Ипиру, удаљеном четири и по сата пешачења од Конице где је живео са породицом. Пошто је пут, којим је ишао на посао, пролазио поред манастира, свраћао је у манастир и при одласку и при повратку. Кад год се враћао из села кући, молио ме да му дозволим да сам упали кандила. Иако би му се увек просуло мало уља, пуштао сам га да то чини, јер ми је било милије да после обришем плочице у храму, него да га ражалостим. Када је одлазио из манастира, на неких три стотине метара од манастира, опалио би један хитац из пушке! То никако нисам могао да објасним и зато сам одлучио да га пратим, од тренутка када уђе у храм, па све док не крене путем према Коници. Прво је, дакле, палио кандила у храму, а потом излазио у припрату. Пошто би и онде упалио кандило које се налазило изнад улаза у цркву, испред иконе Пресвете Богородице, умочио би прст у уље у кандилу, преклонио би колена раширио руке према икони и рекао: „Пресвета Богородице, имам деветоро деце; добави им мало меса.“ Затим би уљем из кандила намазао нишан на пушци и отишао. Три стотине метара од манастира, баш на месту где расте један дуд, чекала га је једна дивокоза. Он опали, како већ рекох, један хитац из пушке, убије дивокозу, однесе је доле до једне пећине, одере је и понесе кући својој деци. Све то одигравало се истим редоследом сваки пут када се враћао са посла. Задивио сам се вери тог човека и промислу Пресвете Богородице. После двадесет и пет година, дође и пронађе ме на Светој Гори. У једном тренутку, просто ми излете питање: „Како су ти деца? Где су?“ А он, пружи руку према северу и рече: „Једни су у Немачкој“ потом показа према југу, додавши: „А други у Аустралији; хвала Богу, сви су здрави.“ Тај човек је задржао своју чврсту веру и самога себе сачувао неокаљаним разним безбожничким идеологијама, зато ни Бог њега није напустио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мањерка – део војничке опреме у којој се носи храна.
  2. 06 Пољар: чувар поља (прим. прев).

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *