НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ИСКУШЕЊА У НАШЕМ ЖИВОТУ – БОЛЕСТ
 
Трпљење болова
 
Када нас снађе болест, добро је да се потпуно препустимо Христу. Да мислимо да наша душа има више потребе за трпљењем и славословљем болова, него за челичним телом захваљујући коме можемо успешно да се боримо, али та борба нас може довести до гордости, а да тога нисмо ни свесни, да почнемо да мислимо да ћемо својим мачем задобити рај.
Знате ли колико година имам некад подношљиве, а некад неподношљиве болове? Подношљиви болови су некакво стално стање. Колико сам прво истрпео болова у плућима, па после од операције којој су ме подвргли! После су почеле приче са срдобољом. А потом пола године сам имао болове због дископатије. Нисам могао ни метаније да правим, а понекад ни самога себе да послужим, а требало је да служим толиким људима који су ми долазили. После тога ми се појавило нешто тврдо у трбуху: рекоше да је кила. Када сам био уморан, много је болело и отицало. Једнога дана, на празник светог Пантелејмона, било је много отечено и много је болело. Али, требало је да одем у скит, на свеноћно бдење. Рекох: „Ићи ћу, па нек’ буде шта буде“ јер је свакако требало да одем. Током бдења сам хтео мало да седнем, али рекох: „Ако ја спустим стасидију да бих сео, сешће онда сви“, а у том случају ми је било драже да уопште не седнем. После дванаест сати, колико је трајало бдење, претпоставио сам да ми се стање много погоршало. Када сам се вратио у своју келију, тек што сам ушао, зазвони звонце. „Оче, отвори!“, зачујем како ме неко зове. Почео сам да се смејем: „У реду“, рекох, „идемо даље.“ И заиста, убрзо их дође још, па дођоше следећи… Увече, када сам завршио са свим посетиоцима, видео сам да је кила потпуно ишчезла! Сутрадан, иако сам се одморио, поново се појавила! Поново ми је сметала и болела, али сам већ био навикао. Пошто је Христос то знао, знао је и да ми помаже, и зато је допуштао.
 
Да ли је то било онда, старче, када сте имали болове у ногама?
 
Не, то је било друго. Нисам могао усправно да стојим. Када су људи долазили, приморавао сам се да издржим. Али прошло је, а онда су почела крварења. „Улкусни колитис“, рекоше. Али то је дуга прича… Прошло је седам година болова и крварења… Али, немојте се жалостити, само се молите за здравље моје душе. Радујем се што ми је Бог учинио част и подарио ми тај дар и не желим да ме њега лиши. Слава Богу: Бог то допушта како би ми помогао. Тако полажемо испит из трпљења. Сад ово, сад оно… „Јер нам је трпљење потребно“ (Јев 10,36). Јер ако ми, који поседујемо бар мало страха Божијег, немамо трпљења, шта ће тек мирјани да раде? Иако имам прилике да видим да нас многи мирјани превазилазе у врлини. Моји родитељи су ми говорили да Фарашани нису, када се разболе, одмах трчали код Хаџиефендије[1] да их исцели. Прво су трпели болове, колико год су били у стању, већ према томе колико су трпљења и усрдности поседовали, јер су патњу сматрали благословом. „Нека и ја мало мучим своју душу за Христа, кад се Христос толико намучио“, говорили су, „само да ми подари спасење.“ И када су видели да више не постижу своје послове и да и породица због тога трпи, онда су одлазили код Хаџиефендије да их исцели. Видиш ли колико су усрдности поседовали? Па када су они, као мирјани, тако размишљали и имали трпљења, како онда треба ја, као монах, да размишљам? Христос рече: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк 21,19). Видите, Бог није био толико задовољан милосрђем које је чинио Јов, док је имао сва добра, колико његовим трпљењем у време искушења.
 
Када кажете, старче, да болесник треба да има трпљења у боловима, да ли тиме хоћете да кажете да уопште не треба да показује да има болове?
 
У крајњем случају може да допусти да други нешто опазе. Може да каже да има болове, али не и колике. Јер, ако другима ништа не каже, могу да се саблазне од неког његовог поступка. Ако, на пример, монах пати од нечега и не може да оде на службу, можда може да нашкоди некоме ко нема добре помисли.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тако су становници Фараса називали светог Арсенија Кападокијског. (Свако ко’ оде на поклоњење Светим Местима има право да свом имену дода „хаџи“, тј; полконик, а ефендија (није турска реч, већ је од грчке речи „аобву-тп<;“,:која некада била део византијског царског титуларајвк; поХХа str) opi-?Jei aoOsvirii; pa<; o (3aaiA.eo(; многаја љета владао, господар наш цар- Pseu-do- Kodinos, Tractatus de Officiis, p. 207-8 ed. Јеап Verpeaux, Paris 1966.}), ca значењем „господин“, на истоку је био назив за хришћанина. Хаџиефендија би у преводу значило „хришћанин висока рода-господин, који је био на поклоњењу Светим Местима“ прим. прев.)

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *