НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ – ИСПИТИВАЊЕ САВЕСТИ
 
Оно што је лажно не доноси спокојство
 
Ако је неко, старче, створио некакав свој свет, зато што верује у своју помисао, могу ли му други помоћи својом молитвом?
 
– Зашто му је потребна помоћ, када је себи створио свој свет?… Зар је мала ствар да неко себи створи цео један свет?… Слушај добро: ако неко својом помишљу ствара сопствени свет, мислиш ли да је због тога спокојан, да због тога осећа радост? То је лажан свет. А лаж не чини човека задовољним. Рецимо, да неко буде принуђен да слаже како би извукао некога из неприлике. Може бити да га чак спасе од смрти, али тиме лаж не престаје да буде грех. Или, неко једном, са добром намером, изговори лаж, како би помогао у некој ситуацији да не дође до саблазни. На пример, дође у манастир, кришом, неки познати човек да исприча свој породични проблем, како би олакшао душу. После тога дође, претпоставимо, његов брат, и пита те: „Да ли је овамо долазио тај и тај?“ Ако му кажеш: „Долазио је“, то би створило велики проблем, јер би одала оног другог. Онда му кажеш: „Не знам“. Јер, ако кажеш „доЛазио је“, може још и да га истуче! То је, онда, нешто друго. Али човек мора добро да пази, јер ако се десе три-четири такве ситуације, онда све може да се измакне контроли, па да човеку мало-помало пређе у навику да се користи лажима, иако у доброј намери, и да стекне наопаку савест. Може да стигне дотле да почне да прича читаве бајке, а да то уопште не смета његовој савести. После се то развије у читаву науку.
Ех, како Поједини људи лепо живе сa лажју, ако се увежбају! О! Могу да измисле читаву бајку и да те убеде да је истина! Једном je дошао у Колибу један мој познаник. Била је тамо, у то време, једна група земљака неког дечака коме сам помогао. А тај дечак, сиромах, иако је био паметно и добро дете, био је велика ленштина, није хтео ништа да ради. Био је научио да луња. Четири године су покушавали да га призову памети. Рекао сам, онда, његовим земљацима: „Постарајте се ви да нађете за дечака некакав посао. Ја сам већ раније покушао да му помогнем. Послао сам га својим познаницима у Касторију да изучи крзнарски занат, али је то напустио. Млад је, била би штета да пропадне. Има само мајку, отац му је умро.“ Почне, онда, онај мој познаник да им прича: „Да, постарали смо се отац Пајсије и ја да га пошаљемо онамо да изучи за крзнара. Па, пошто је отишао оданде, дао сам поприличну суму новца само за телеграме које сам слао његовим газдама, како се не би узнемиравали! Али; не смета, о томе не треба ни говорити. Отишао сам онда до оца Пајсија да му кажем да није успело“! „Шта то овај прича?“ помислио сам. Нисам хтео ништа да кажем, да га не увредим. Иако је за тог дечака први пут чуо тада од мене, измислио је читаву причу, како смо се он и ја заједно постарали за дечака, како смо нашли решење да га пошаљемо да изучава крзнарски занат и све остало!
 
Је ли све то причао пред вама?
 
– Да, причао је преда мном. Били су ту и други.
 
Па шта је имао од тога?
 
– Шта је имао! У оном тренутку осећао је некакво самозадовољство, али после се мучио. Да није можда био спокојан и миран?
 
Када неко прича о неком догађају мало преувеличава..
 
– Да, мало зачињено!
 
Да ли то чини из славољубља?
 
– Ех, зашто то чини? Говори тако из славољубља и егоизма.
 
Шта би могло дa помогне таквом човеку да то исправи?
 
– Да престане да лаже. Треба да зна да лаж, чак и ако није најтежи грех, не престаје да бива грех.
 
Може ли се десити, старче, да нам дају нешто да би нам поласкали, а ми да мислимо да то заслужујемо?
 
– Пази, ако ти кажем: „Ти, сестро, можеш да се узнесеш до духовне величине своје светитељке!“ можда ћеш кисело да се насмејеш, али у себи више нећеш бити спокојна. Оно што је лажно не успокојава, јер у њему нема благодати Божије. И неправедан човек када чини неправду и каже: „Ово је моје“ нема спокојства. Ето, Турци у Цариграду, иако су прошле толике године од пада Цариграда, када виде Грке да долазе онамо, осећају да поседују нешто отето и гледају на њих као да су дошли власници отетог поседа! А они су Турци и прошло је толико година!

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *