НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ – ПОКАЈАЊЕ ИМА ВЕЛИКУ МОЋ
 
Сузе покајања
 
Покајање је крштење сузама. Својим покајањем човек доживљава поновно крштење, поновно се рађа. Апостол Петар је својим одрицањем, на неки начин издао Христа, Али пошто „плакаше горко“ (Мт. 26, 75 и Лк. 22, 62), добио је опроштај због свог пада. Значи, искрено покајање које је у себи имао опрало га је, поново очистило. Видиш, Бог је прво створио земљу, море,’ сву творевину, па је тек потом од праха земаљскога створио човека. Човек се прво рађа телесно, а тек после, на крштењу, препорађа се духовно, од твари Божије, водом, и Духом Светим, благодаћу Божијом, – „водом и Духом“ (Јн. 3, 5) – и постаје нови човек.
 
Да ли то значи, старче, да Бог, као што је тада узео праха земаљскога и створио човека, тако и сада, на Крштењу, користи воду да га поново створи?
 
– Да, вода у себи символизује очишћење и зато свештеник при Крштењу потапа човека у воду. Човек спира са себе прародитељски грех, очишћује се од грехова, осењује га благодат Божија, облачи се у Христа и постаје нови, поново рођени, човек. То је дело Крштења. То је савршено јасно рекао Христос Никодиму, када га је овај упитао како човек може поново да се роди: „Заиста, заиста ти кажем: ако ce ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5). Крштењем настаје, после пада, ново савршено створење Божије. Због тога човек, када не укаља свету Тајну Крштења, има много благодати Божије. Али и када га укаља, постоји крштење покајањем. Ако постане свестан свога греха, и трпи бол због тога, окупа се, очисти се на неки начин сузама покајања и на њега се поново спушта[1] благодат Божија.
 
А ја, старче, већ годинама нисам заплакала због неког свог греха, Нема ниједне једине сузе. Да ли то значи онда да не поседујем истинско покајање?
 
– Зар не осетиш бол када сагрешиш?
 
Осетим бол, али можда није довољно дубок.
 
– Немој да доносиш закључак само на основу тога имаш ли или немаш сузе. Сузе јесу једна од основних одлика (знакова) покајања, али нису и једина. Неки људи наглас плачу, а у себи се смеју. Бол у срцу и унутрашње јецање су унутрашње сузе, које су по вредности више од гласног плача. Један ми је, јадничак, говорио: „Како сам ја тврд човек, оче! Ниједне једине сузе! Срце ми је као камен. Какво тврдо срце имам! Ух!“. А у ствари био је много осетљив, мислио је да је тврд и безосећајан зато што није наглас плакао. Дубоко у себи, међутим, јецао је, стењао је, јадник, и могао си видети како му тежак јецај навире из дубине срца! А други, плаче – у ствари смеје се – и изгледа као ведро пролећно небо. Види, на пример, неког несрећника, ганут је, отплаче мало, а убрзо после тога, дословно каже: „А, како ја саосећам са болом, другога!“ Или, ако је приметио да му је канула понека суза током молитве, каже: „А, моју молитву Бог ће услишити, јер се молим са сузама!“ и не мисли више на то.
Постоје и неутешне сузе. Оне су од ђавола. Оне нису проистекле из.покајања, него из повређеног егоизма. Онда човек плаче егоистично, због свога пада. Повређен је што је својом непажњом пао у очима других, а не зато што је ражалостио Бога, па двоструко трпи бол. За, време партизанског рата, један капетан, партизан – Бог нека га дарује покајањем – ухватио је једног сиромашног оца породице, који је имао деветоро деце, бацио га на земљу и сурово га тукао, зато што се овај није слагао са његовом идеологијом. А тај човек био је некада у служби тог капетана. Јадник је викао: „Добро, зар ти није мене жао, имам деветоро деце. Зар се не сећаш како сам те носио на леђима? Шта сам ти скривио?“ Неко од капетанових другова, када је видео како овај сурово млати тог човека, повика на њега: „Еј, шта ти је учинио? Како ти није жао човека? Човек је отац породице.“ Капетан изненада груне у силан плач, јер је та примедба повредила његов егоизам!
Тај плач је егоистичан: он је као Јудино раскајање. Издао је Христа и после отишао код фарисеја да каже „сагреших“ али.они му рекоше: „Шта ми маримо за то?“ А у ствари био, је увређен, разбеснео се, бацио им је сребрњаке и отишао да се обеси из егоизма (Мт. 27, 35). Али, да се покајао, отишао Христу и рекао му „благослови“ био би спасен.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Спушта се благодат Божија: старац користи тај израз у значењу „пројављује сe делатно (осетно).

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *