НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ЗАВИСНОСТ ОД НЕБА – ГДЕ НЕ МОЖЕ ДА СТИГНЕ ЧОВЕК, ПОМАЖЕ БОГ
 
Помоћ на почетку духовне борбе
 
Старче, да ли Бог помаже човеку више на почетку духовне борбе?
 
-Да. У првим корацима духовног живота Бог много помаже човеку, као што родитељи много више пазе на децу док су још мала. Када мало порасту, пазе на њих мање јер деца почињу да користе свој разум. Човек на почетку духовне борбе изразито осећа благодат Божију. Потом га Бог мало оставља да би се изборио и оснажио. Засадио сам неколико струкова парадајза. У почетку сам их заливао свакога дана, а после сам их оставио. Заливао сам их само када је лишће почињало да им жути. Што су дуже остајали незаливени, били су приморани да дубље спуштају корење како би наишли на влагу, и заметнули плод. Да сам их непрестано заливао, само би расли увис, а корење би им остало плитко у земљи.
 
Рекли сте, старче, да човек на почетку духовне борбе осећа благодат Божију, а касније да га на неко време напушта.
 
– Да, Бог одузима благодат Своју како би се човек смирио и разумео помоћ Божију.
 
Зар та промена није мало болна?
 
– Није, зато што га Бог не напушта потпуно. Када човек започиње свој духовни рад, Бог му даје, на пример, једну… чоколаду. Почиње тако мало по мало да ради једући и понеку… чоколаду. Али, када му Бог не даје чоколаду и он престане да ради и каже: „Раније сам јео чоколаду, сада више не једем, ох, шта ме снашло!“ не напредује. Треба, напротив, човек то да поздрави. Не смемо да желимо да нам Христос лако помаже, не треба да тражимо уступке, јер ћемо, у том случају, да будемо неискушани, непоучени. И у војсци, они који све добро науче не погину. Када човек непрестано добија помоћ, на крају то није помоћ. Мене дира то што Христос не помаже непрестано. Осећам се као ученик, а професори постављају ученицима захтеве. А тешко је положити духовне испите: треба непрестано пратити (надгледати) самога себе и имати снаге, али тако се духовно напредује. Да није можда тешко Богу да непрестано помаже сваком човеку? Не, него тако човек не би добио истинску помоћ. Био би као размажено дете коме родитељи непрестано дају чоколаду и жели само да му дају, па тако постаје лењо, несрећно и јадно. Тако исто и човек, када би непрестано примао помоћ Божију, без икаквог напора са своје стране, не би никада сазрео духовно. Зато, иако на почетку духовног живота Бог помаже човеку, а затим се мало по мало повлачи, да би човек разумео да треба и сам да учини све што може. Ево, мало дете родитељи не држе непрестано за ручицу, када хода: пуштају га да мало хода само, али чим крене да пада, одмах га хватају. После дете разуме да је његова снага довољна да само хода у дубку! Ако дете хода само када га држе за руку и, када га пусте, не придржава га дубак да би ходало, и мало по мало постајало снажније, оно би само седело, не би никада научило да хода јер није учинило све што је могло.
 
Да ли човек осећа дa je у почетку имао помоћ Божију, а да је после нем?
 
Ако човек не пази самога себе, не осећа ништа.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *