НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ – „ЧИСТИМА ЈЕ СВЕ ЧИСТО“
 
Разглашавање грехова
 
Кад видимо неки ружан догађај немојмо га разглашавати на све стране, него покушајмо да га; покријемо. Није у реду обзнањивати моралне преступе. Рецимо. ако је на путу неко ђубре, разуман човек ће, ако прође туда, узети неку плочу, или камен и покрити га, да не изазива гађење. А неразуман ће, уместо да га покрије, можда почети да га преврће како би се још више осећао његов непријатан мирис. Тако је и кад безобзирно објављујемо грехове других – изазивамо још веће зло.
Јеванђелске речи „кажи Цркви“ (Мт. 18, 17) немају смисао да све треба износити у јавност. А то из разлога што данас није сваки човек у Цркви. Цркву чине они верници који живе сагласно вољи Христовој, а не они који је нападају. У првим вековима хришћанства кад је исповест бивала пред свим члановима Цркве ове речи („кажи Цркви“) су имале смисла. Док, у наше време, када је реткост да цела породица има истог духовника, нека нас не обмане онај „далеко га било“ речима „кажи цркви“, јер када разгласимо неки, на пример, морални преступ дајемо повод непријатељима Цркве да ратују против ње, а тиме још више слабимо веру оних душа које су склоне паду и саблазни.
Кад мајка има ћерку која је блудница неће је укоревати и понижавати пред другима, него покушава колико може да јој поврати углед. Продаће све што има и нема, повешће је са собом у други град, гледаће да је уда, како би њен живот постао исправан. Управо је такав и етос Цркве. Видиш, добри Бог нас трпи са много љубави и никога не излаже руглу иако, као срцезналац, зна све наше мане. А и светитељи су избегавали да јавно изобличавају неког грешног човека; радије су са много љубави, духовне истанчаности и у тајности помагали да зло буде исправљено. Међутим, ми иако смо грешници, чинимо супротно и понашамо се као лицемери. Треба да се причувамо олаког и погрешног извођења закључака, као и уверења да је све оно што други раде зло.
 
Старче, поменули сте разглашавање моралних сагрешења. Шта је са другим врстама греха, или нездравим ситуацијама, треба ли њих у неким случајевима обелодањивати?
 
– Гледај, ја људе који су ми блиски опомињем. На пример, видим да неко прави неред и тиме саблажњава друге. Кажем му један, пет, десет, двадесет, тридесет пута да се поправи, али он не обраћа пажњу. А опомињем га јер он нема право да чини, после толико поновљених опомена, исти неред, јер за собом повлачи и друге и они га подражавају. Видиш, људи се много лакше поводе за злом него за добрим.Зато сам после принуђен да то кажем и другима који гледају шта овај чини, како бих спречио да се поведу за њим.
Кад кажем да ме узнемирава то што ради тај и тај, ја то не кажем да бих га осудио – пошто сам том истом то већ петсто пута рекао – него то радим због тога што други, који гледају његову ману, падају под његов утицај, подражавају га, па још и кажу: „Кад старац Пајсије ништа није рекао онда је то добро.“ Ако не кажем своју помисао да ме не успокојава та ситуација, остављам утисак као да то благосиљам, да ми таква ситуација пружа спокојство. Тако резултат испадне погрешан, јер могу да мисле да је исправно понашање оног другог, па да га и они усвоје; а шта бива после? Мисле, у ствари, да ономе ништа нисам ни рекао. Не знају да ме онај мучи толико времена. А онда имамо и ђавола који шапуће: „Нема везе што ћеш то урадити. Видиш да то и други раде па им старац Пајсије не каже ништа.“ Зато кад видим да неко наставља по своме, чинећи нешто неприлично, иако сам му рекао да то исправи, касније, у разговору, онима који га познају кажем: „Не успокојава.ме то што чини тај и тај“, како бих предупредио већу штету. То није осуђивање. Не треба да бркамо ствари.
А дешава се да неки после дођу и кажу: „Зашто си то рекао другима? То је била поверљива ствар.“ „Шта је поверљиво?“ питам га, и „хиљаду пута сам те опомињао и ти се не исправљаш. Немаш право да саблажњаваш друге који мисле да сам ја због мог ћутања сагласан са тобом!“ Још је само недостајало да то не кажем, а наноси штету другима! То нарочито говорим кад је у питању неко дете из породице коју познајем. Кад видим да то дете својим понашањем разара породицу онда му кажем: „Ако не престанеш са тим и тим мораћу да кажем твојој мајци. Немаш права да долазиш код мене и да после опомене настављаш да чиниш исте ствари. Рећи ћу то твојој мајци да бих сачувао вашу породицу.“ Ако је неко покајник онда је све у реду. Али ако наставља да тера по своме онда сам дужан да проговорим; осећам се одговорним.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *