НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ, ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋА
 
И срца отврднеше…[1]
 
Пошто су удобности, које је општи развој донео људима, превазишле границе, постале су потешкоће. Намножиле су се разноразне машине, и увећало се растројство. Од човека су направили машину, док сада машине и свакојака гвожђурија заповедају човеку. Зато су и срца људи постала „гвоздена“. Са свим тим помагалима што постоје, људска савест не може да се развија. Раније су људи радили са животињама и били су милосрдни. Ако би мало претоварио животињу, а она јадна поклекнула, човек би се сажалио. Ако би била гладна и гледала те тужним погледом, срце би ти се цепало. Сећам се, када се наша крава била разболела, и нама је било тешко, зато што смо је сматрали чланом породице. Данас људе служи гвожђурија, те су им и срца гвоздена. Ако се сломи нека шипка – носе је на заваривање. Покварио се аутомобил – одмах код мајстора са њим. Ако се не може ништа учинити, бацају га. Не болују за њим. Човек овако размишља: „Ма то је гвожђурија!“ Срце никако не учествује. Али тако се развија самољубље, егоизам.
Данас човек не размишља о другоме. Раније, ако би претекло од ручка, пошто би се до сутрашњег дана јело покварило, људи су размишљали и о понеком сиромаху. „Уместо да се поквари, говорили су, боље да дам неком, сиромаху“. Онај који је био духовно напреднији говорио је: „Нека прво једе сиромах, па после ја“. Данас све стављају у фрижидере и нити се сећају другога који има потребу. Сећам се, када бисмо имали добар урод поврћа и воћа, давали бисмо својим комшијама – делили смо. Па и шта бисмо са толиким количинама. Временом би се свакако покварило. Данас имају фрижидере. „А зашто да дамо другима?“, кажу, „оставимо у фрижидер и биће за нас“. Да не помињем то што читаве тоне [поврћа и воћа] бацају на ђубриво или одлажу по депонијама, док на милионе људи негде другде гладује.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У овом поглављу види се подвижнички дух који је старац имао као подвижник, и његово страховање да се не промени подвижнички Дух монаштва. Старац није против културе и цивилизације. Он жели да нагласи како цивилизација не треба да управља нама, него Ми њом. Посебно монах, говорио је, треба да влада модерним помагалима и да их употребљава са расуђивањем, како би могао да управи своје снаге ка духовној борби.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *