НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ
 
НА ПУТУ КА ЈАРКУ СТАРЦА ПАЈСИЈА
Разговор са оцем Гаврилом Новоскитским
 
Манојло Мелинос: Бављење духовним стварима, драги моји читаоци, дематеријализује човека. Ум се напаја појмовима које прихвата. Ако су ти појмови материјални, човек постаје материјалиста; ако су пак духовни, постаје духован (Свети Таласије). Одређено духовно занимање одређује човеков став, било то престројавање ка греху, или ка путу истине. Читамо у Старечнику: „Ум који се отклонио од богозрења, или ће следити нагон и постати зверски или ће бити савладан гневом и постати демонизован“. Унутрашња убеђења су оне силе које покрећу целокупног човека. Ти унутрашњи погледи, када се залече и исцеле у духовном смислу, чине да човек постане духован. Свети Василије примећује: „Ум који се не расејава спољашњим стварима, нити.се нагнан чулима по свету разлива, вратиће се себи, а кроз себе он се уздиже до Божанскога смисла; и ту, таквом лепотом обасјан и обасијавајући, прима заборав.саме природе“.
Благодаћу Божијом, ми се наслађујемо духовним сусретом са оцем Гаврилом, овде у његовој испосници на једној падини густо обраслој зеленилом, на путу ка јарку старца Пајсија. Ми нисмо сити његове речи, како ћете се и ви у то уверцти.
Дијалог је у целости изложен у књизи ПОДВИЖНИЦИ НА СВЕТОЈ ГОРИ, трећој у серији „Искуство отаца“.
Оче, ви имате реч а ми пажљиво слушамо!
 
Старац Гаврило: Желео бих да изразим своју велику радост, г. Мелинос, поводом нашег сусрета. Пратим ваш рад и молим се Оцу светлости да вам прашта како бисте Га служили и на речи и на делу. Тако нешто нам налаже и наше својство светогорских монаха. Сви ми, од оног најврлијег до најнемарнијег и најгрешнијег то јест мене, молимо се и преклињемо за отпуштање наших греха и народног незнања. Плачемо због наших грехова и уједно се молимо за сву браћу нашу. То је наше „правило“ које нам је наложила Света Црква. Дакле, ово правило сви ми извршавамо, како вам претходно рекох, почевши од нај. светијег, до најмрзовољнијег монаха Гаврила који стоји пред вама, Наравно, Господ Бог наш познаје дубине наших срца, и само Он.
Но, кад сте већ у вашем уводу поменули старца Пајсија, дужан сам да изложим вашој љубави један догађај, где је један човек пре некОлико година ишао код њега. Овако је текао њихов разговор:
– Оче, постоје ли данас, овде на Светој Гори, свети људи?
– Наравно, благословени, да постоје.
– Где су?
– Ево, иди код тог и тог!
Послао га је код конкретног монаха. Тај свети старац имао је врлину али ју је скривао. Тај дакле монах, који по казивању оца Пајсија беше савремени светитељ; ту на Светој Гори, појао је на једном бденију. Чим је завршио и напустио певницу, отишао је и сео на стасидију и на мало га обузе сан. Тад угледа ђавола под полијелејем како… игра! Одмах је разумео да му се то десило зато што је малочас сујетно појао. Од тога дана, сваки пут када би ишао да пева, намерно је појао фалширајући, искривљујући мелодију како се не би допадало другима његово појање и како му се не би дивили!.. Светост се обично камуфлира како се не би видела.
Старац Демоклит био је овде на Светој Гори прави лекар. Читавих педесет година, кад год би се разболео који од старчића, он би ишао и обилазио их у њиховим келијама. Иначе, није уопште лако стићи до нечије келије… Дакле, у келијама где је ишао, видео је да су оци постављали импровизоване справе, о које би ослањали своја тела, строго се подвизавајући, док би се молили. „Справа“ је била направљена од конопца налик бродском ужету; разапињали би га од једног зида келије све до другог, и наслањали би се на њега, у таквом ставу молећи се, како би мало предахнули и да их не би обузео сан, с обзиром на то да су се читаве сате молили у усправном ставу!.. Има светитеља и сада, уверавам вас, али, неће ти нико рећи, ево, погледај, ја радим ово, радим оно… Имам врлину!
 
– М.М.: Врлина љуби притајеност…
 
Старац Гаврило: Да, управо тако. Има је и сада, Света Гора има духовну силу. И колико постоји икона Богородица на Светој Гори, толико ће постојати свети људи. Да ли то можда Бог некима у свету не прашта? На пример, оцу Порфирију, оцу Јакову и другима… Моје је ништавно мишљење да је овим људима који су тамо у свету Бог дао дарова како би помагали људима. Док овде на Светој Гори, за једног монаха (који не живи у свету да би му помагао) није потребно да буде пројављен… Његова врлина ће постојати иако није пројављена.
 
– М.М.: Оче, ваш сусед, отац Пајсије уверавао нас је у постојање такозваних „нагих подвижника“ око Атоскогврха. Реч је о неколицини светитеља који живе у предпадном стању. Шта има ваша светост да нам каже о томе!.
 
Старац Гаврило: Моја недостојност има да каже да се потпуно слаже са старцем Пајсијем. Постоје.
Да вам кажем, сада кад нас је разговор на то навео, један случај са оцем Пајсијем?
 
– М.М.: Топло вac молим.
 
Старац Гаврило: Упознао сам једног грађевинара који је радио на некој келији овде у Кареји пре неколико година. Била је зима и старац келије му је био рекао да скину кров и да га оправе. Кажу му мајстори:
– Оче, ако сада отворимо кров, па падне киша, шта ћемо онда?
Уместо „логичног“ одговора, рече им одсечно:
– Отворите га, зато што се мора поправити.
Они се дакле прихватише посла. Старац Пајсије, кад их виде шта раде по зими, приступи им и рече:
– Благословени, шта то радите? Отворили сте кров на келији у зиму!? Ви сте или луди или велику веру имате! Зар се у ово доба године отварају кровови? Бог нека вам је у помоћи!
Тако им рече и оде. Мајстори су радили што су брже могли, али стиже субота и видеше да посао не могу довршити, како су рачунали. Тако се премишљаху да раде и у недељу. Како су разговарали о томе, ево ти га старац Пајсије. Одмери их, обраћајући им се својим познатим етилом, и смешећи се рече им: ,
– Е, лепо богами момци, да видим шта ћете сад?
– Ето, оче, нисмо стигли да завршимо и сада се премишљамо да ли да радимо и у недељу…
– Е, полако, ово ми се не свиђа! Не! Сутра нећете да радите јер је нерадни дан. Сутра је дан Господњи.
– Али, оче, ако оставимо за понедељак и падне киша, шта ћемо онда?
– Ви немојте да радите сутра а ја нећу допустити да… падне киша у недељу!
Мајстори послушаше великог старца и, како рече тако и би!..
 
М.М.: „Молитва смиренога облак надилази“!.. Свети старац – слободом коју је стекао пред престолом Божијим – задржао је небеса, на неки начин подсећајући нас на чудесан догађај са пророком Илијом Тесвитским.
Оче, када већ говоримо о молитви, о контактима и односима људи са Бошм, молим вас да нам кажете како уче савремени оци које сте упознали о њеним благодатним исходима. Молим вас да нам кажете нешто посебно што мањевише интересује сву нашу браћу. У вези људских односа а посебно немогућности контакта међу различитим генерацијама. Подсећам на речи блаженопочившег оца Епифанија Теодоропулоса, који каже да деци не причамо много о Богу, него много Богу о деци. Дакле молитва, а не толико учење, учење, учење. Ово су наравно, као што је познато првенствено, речи Златоуста!
 
Старац Гаврило: И отац Порфирије тако је говорио. Долазиле су му мајке и говориле како их деца не слушају. Свети старац им је говорио: „Али, благословене жене, деца не слушају… ушима! Ми се молимо како би их Бог просветлио. Требало би прво да се ми помолимо, па тек после да кажемо детету било шта“.
И ти и твоја жена треба да будете стрпљиви, док искушење не прође… После, након извесног времена, доћи ће ти оно и тражити опроштај… Рећи ће ти „опрости ми, нисам лепо говорио“. Исто и ти треба да поступаш. .
Сваки супружник владаће се како најбоље може, са поштовањем. Не може један само да се дигне и да оде – да о томе ништа не зна породица, куда иде и зашто хоће да иде. Као што имамо права имамо и обавезе, и сам муж има обавезе…
 
– М. М: Институционализоване…
 
Старац Гаврило: Да. Био једном један човек који је требало да постане калуђер и пође да добије благослов од једног великог старца. Овај старац му рече: „Види, ако сад постанеш калуђер, заборави на своја права. Имаћеш само обавезе. Тамо нема права!“.
Најсигурније је да се молимо и да упућујемо своје прозбе Господу: Господе, имам такав и такав проблем, опрости, помози… Бог ће већ наћи погодну особу, погодно време, погодан тренутак…
Људи који пролазе кроз различите потешкоће у својој свакодневници, у браку, на послу, у општењима са људима незгодног карактера, задобијају рај када су стрпљиви…
Један човек, који је требало да се ожени преко познанства, отишао је код оца Порфирија и изразио му своја страховања по том питању, рекавши му да има такву и такву ману. Свети старац му рече: Не бој се, брак је могућ и тако. Заиста може и тако. Када супруга буде викала на тебе, ти ћеш да будеш трпељив и тако ћеш се спасти!..
 
– М. М.: Оче, захваљујем вам на свему, из срца. Благословите.
 
Старац Гаврило: Да се захвалиш Ономе, Чије име достојно носиш. Велики је то благослов и част. Но, велика је и одговорност и обавеза… Нека те Он увек благослови. Нека благосиља све нас и не заборављајмо да можемо веома лако да тражимо, да захтевамо (!) овај; Његов благослов. Како? Молитвом, Имајмо увек на уму Јаковљево рвање са анђелом…
 
– М. М.: Молитва, драги моји читаоци, како кажу Свети Оци, главни је посао једног монаха. Ниједан људски рад не представља посао монаха. Његов једини посао је молитва. Ако сви други послови, које може да ради, за свој центар немају молитву, монах је тада одрекао свој призив. Молитва је његов умор, али и одмор: Много више од умора или одмора, молитва је животна срж монаха. Његов живот не подразумева трагање за Богом као једно од многих занимања. Његов живот је поистовећен са овим трагањем. Његов живот је молитва и молитва му је живот!
Ова повластица ствара му и дужност. Он је дужан да тражи Бога и за оне који не могу да трагају за Њим – онако како може. Монах није драгоцен и незаменљив зато што се моли за рачун своје браће. Драгоцен је и незаменљив зато што се моли у простоти! Његова молитва, већма боговидна, већма прихваћена од Бога, истовремено представља битијну функцију човечанства и можда само он може да је испуни. Ако ову функцију не може да испуни монах, не може нико други, Овакав мањак значио би затомљивање (угушење) мистичног тела.
Једну, по многима затворену заједницу, као што је монашка, немогуће је оправдати до њеним непосредним отварањем ка Богу. Али, она то не може постићи другачије, до изолирањем својих чланова и њиховом припремом за ту исту заједницу!..
 
 

 
 

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *