НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
РАЗГОВОРИ О ДУХОВНИЦИМА – СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Саговорник: Архимандрит Николај X. Николау, писац духовних књига
 
Николај X. Николау: Провео сам поред старца Пајсија пет и по месеци, по свом повратку из Америке, где сам провео 8 година. Рекох му ко сам, шта бих, отприлике желео, јер нисам знао какав бих тачно облик дао свом призиву и он ме је примио к себи све док нисам донео одлуку. И тако сам имао тај благослов да имам веома блиски контакт са њим. После сам отишао у манастир Св. Павла.
 
К. Ј.: Испричајте нам нешто из тог периода.
 
Н. X. Н.: Испричаћу понеки пример, нешто упечатљиво и лепо, а што, у исто време, није много познато. Сећам се, једном, шетали смо, био је месец март, и било је прилично хладно, а били смо удаљени, отприлике, неких 60 метара од његове колибе. Био је са нама још један монах. Како смо се, дакле, приближавали колиби, видео се из далека некакав предмет, изгледао је као нешто наранџасто. Разуме се, са те удаљености човек не може баш да разликује наранџасто од црвеног, или жутог. А старац каже: „Јесу ли то донели мандарине? Ко ли их је донео?“ А није се видело ништа. Говорим вам о приличној удаљености. Како је могао да направи разлику између мандарина и поморанџи? Било, како било, приближили смо се полако колиби: заиста, неко је оставио велику кесу, пуну мандарина. Старац рече: „Гле, мандарине! Како их волим! Задржаћу три.“ И узме три мандарине. Онај монах, који је шетао са нама, требало је да оде у један скит манастира Кутлумуш. Рече му: „Узми их ти и однеси старом Јосифу“ Био је то један остарели монах од 103 године. Али, пре него што је овај кренуо, рече му: „Али, пре него што пођеш, узећу још две.“ Тако је сада имао 5 мандарина. Пре него што је монах отишао, рече му: „Слушај, ја сам незасит, хоћу још две.“ И узе још 2 и тако их је сада било 7. „Иди сада брзо, јер, колико сам незасит због својих страсти ћу ти узети све.“ Монах оде, а нас двојица седосмо. Прође неких двадесет минута, кад, зачу се – на дворишној капији имао је малу гвоздену алку, а то сигурно знате из приче – ударање алке по вратима. Кажем: „Да идем да отворим, старче?“ Он каже: „Боље немој. Ако је неко само радознао, па је дошао да ме види, отићи ће. Ако има потребу и жељу, наћи ће и стрпљења, остаће и лупаће поново.“ Заиста, остали смо да седимо. Онај човек напољу, изгледа да је био веома разборит и пристојан. Није одмах поново закуцао. Прође пет, па седам минута и он закуца поново. Онда старац рече – а имао је на прозору малу завесу: – „Хајде, провири, да те не примете, и види ко је.“ „Не види се ништа, старче.“ кажем. „Добро“, каже он, „закуцаће поново.“ После минут-два, закуцаше поново. „Сада ћу ја да идем да отворим“ – рече. Устаде да отвори капију, а још са врата келије викну:
Е! Момци, шта радите тамо? Уђите унутра, да видимо и колико вас је, да вас послужимо.
Када су ушли, било их је тачно седморица.
 
К. Ј.: Гледао их је како долазе?
 
Н. X. Н.: Уђе и он и даде им оних 7. мандарина, свакоме по једну. Тог, тако простодушног, али, могао бих рећи, пуног духа спокојства деловања и понашања, сећам се као примера, који није на мене оставио толико снажан утисак, колико ме је успокојавао указујући на његову божанску димензију.
 
К. Ј.: У томе сте, веома живо, могли да видите: „Живи Господ Бог и почива у светима Својим“.
 
Н. X. Н.: На крају крајева, господине Јоанидис, свети човек и јесте онај ко нас својим животом подстиче да славимо Бога.
 
К. Ј.: Свакако.
 
Н. X. Н.: Да кроз њега пролазимо до Бога. Да се не задржавамо на њему и да кажемо: „Боже мој, благословени такви људи, још живиш, још се показујеш, нека је слављено име Твоје…“
 
К. Ј.: Много пута, u они који нам наносе бол могу да нас одведу до славословља.
 
Н. X. Н.: Тако је.
 
К. Ј.: Хтели сте још нешто да кажете.
 
Н. X. Н.: Да кажем још нешто? Ви сте, чини мисе, духовно незасити.
 
К. Ј.: Можда.
 
Н. X. Н.: Дође један момак онамо, у метох Успења, и рече ми: „Оче, хоћу да разговарам са тобом.“ Кажем му: „Уђи.“ Уђе он и каже ми: „Ја сам атеиста и чуо сам да си ти образован. Хоћу некакав научни доказ о постојању Бога.“ Ја му кажем: „Знаш ли интеграле?“ А он одговори: „Не, не знам.“ „Штета, зато што знам један доказ са интегралима.“ Интеграли су једна методска јединица из математике. Није схватио зашто сам му то рекао. Мало је поцрвенео, а ја му рекох: „Слушај, рећи ћу ти: Бог се не доказује, нити проналази. Бог се открива. Знаш ли то?“ „Не, то чујем први пут.“ Упитах га: „Како се зовеш?“ „Серафим.“ „Ма шта кажеш! Лепо име! Чуј, рећи ћу ти нешто. Имам један предлог за тебе. Пошто те толико заокупља то што не верујеш у Бога, и смета ти, не треба да долазиш код нас образованих. Отиди код једног Божијег човека, код човека који се заиста одрекао овога света. Тако ћеш разумети онај други свет. Иди код њега и Кажи му то исто што си мени рекао. Јеси ли био на Светој Гори?“ „Имам у плану да одем.“ „Помоћи ћу ти да одеш.“ „Ићи ћу код неког старца Пајсија, тако су ми рекли.“ „Иди и постави му то исто питање. Али му немој рећи да ти да научни доказ, него му реци: „Оче, ја сам атеиста, хоћу, али не могу да верујем и то ме изједа и мучи. Чуо сам да си ти мудар човек, па те молим, докажи ми да постоји Бог.“ „Ух“, рече, „оче, ја не могу да идем, зато што сe… бојим!“ „Чега се бојиш? Да те не појури? Па и ако те појури, он је старчић, потрчаћеш малчице и ти, побећи ћеш.“ „Не могу, оче.“ „Не бој се. Само иди. Нису ти људи такви како ти мислиш. Ја знам зашто ти то кажем.“ И онда сам га упутио како је најбоље да приђе старцу. И момак заиста оде. Било је после подне када је онамо стигао. Пред кућицом су била још четворица који су чекали, а отац Пајсије је, у једном ћошку, на другој страни дворишта, седео и разговарао са неким момком. Седе он, дакле, са оном четворицом да причека. После неких 10 минута, како ми је он сам причао, отац Пајсије заврши разговор, поздрави оног момка са којим је разговарао, приђе им и рече: „Е, момци, јесте ли се послужили? Јесте ли узели мало ратлука? Јесте ли попили мало воде?“ „Не треба“, рекоше, са типичном конвенционалном пристојношћу, онако како смо ми у свету навикли. Серафиму климну главом и рече му: „Дођи ти овамо, момче.“ Пође; тако, Серафим, није му се ни представио, а старац му рече: „Слушај, донећу бокал воде, ти држи ратлук и да ти нешто кажем: разумем да неко буде атеиста. Али да неко има име анђела и да буде атеиста, то још није било.“
 
К. Ј.: То је запањујуће.
 
Н. X. Н.: Момак се пресекао. А онда рече: „Оче, могу ли нешто да вам кажем?“ „Слушај, данас имам много посетилаца. Пођи горе у Кутлумуш, у манастир, да преспаваш, па ћемо да разговарамо. Видиш, зима је, брзо ће заћи сунце.“ Момак оде у Кутлумуш, али није могао да се умири. Како је само дознао његово име? Гледао је има ли негде телефонски кабел, да му нисам ја телефоном јавио. Следећег дана, устаде у рану зору, и рече себи: идем поново. Чим су отворили манастирску Капију, он одмах сиђе до келије старца Пајсија. Лупао је, лупао, али узалуд. Рече себи: „Сачекаћу још мало, па ћу поново да куцам.“ Закуца поново, а онда, одозго са брда чује га старац Пајсије, који није био у келији, и, не погледавши га, рече му: „Е, момче, шта радиш ту тако рано?“ „Али, оче, хоћу да разговарамо.“ Он га упита: „Због чега си дошао на Свету Гору?“ На то питање, причао ми је, касније, момак, срце му се сасвим умири. „Заиста“, помисли у себи, „дошао сам на Свету Гору да нађем Бога. На лицу овога човека открио сам Бога.“ А гласно упита старца: „Шта да радим сада?“ „Иди да нађеш доброг духовника и да се исповедиш и да започнеш нови живот.“ Говорио му је старац, вичући са брда. Тако момак оде. Ово је, мислим, на известан начин, веома упечатљив пример, веома једноставан, али, верујем, пун благодати.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *